Вриштећа дијагноза – РЕ – КАПИТУЛАЦИЈА – МИЛА ШТУЛА

vristeca_dijagnoza

Велики математичар Норберт Винер једаном је напоменуо да се „свијет може проматрати као безброј порука онима које то може занимати…“

Чланак Сејмура Херша објављен у Њујоркеру априла 2006. године, у којем је откривен „план Пентагона да нападне Иран – напад којим је од Хирошиме и Нагасакија по први пут разматрана употреба атомског оружја“ (иако Хенри Кисинџер још за вријеме рата у Вијетнаму није искључивао могућност коришћења „ограничене нуклеарне направе“ оп. М.Ш.) – навео је организацију „забринутих научника“ да предвиди „да би укључивање такозване тактичке употребе нуклеарног оружја одмах убило три милијуна људи, милијуне других изложила канцерогеним агенсима, а катастрофа би се проширила у Авганистан, Пакистан, па чак и у Индију.“

Мене су на ову тему подсјетиле недавно изречене двије опречне изјаве. Најприје је, 5. јула, у интервјуу Еј-Би-Сију, амерички подпредсједник Џозеф Бајден рекао да „САД не може диктирати сувереној држави што могу, а што не могу учинити, када закључе… да су егзистенцијално угрожени и да је њихов опстанак угрожен од стране друге државе… Израел сам може оцијенити… што је у њиховом интересу… у односу на Иран или било кога другог…“

Већ 7. јула предсједник Барак Обама је, кажу извори из америчке владе „издао директно упозорење Израелу против напада на Иран“, а медији су објавили његову изјаву – „ми никада нећемо дати зелено свјетло Израелу за напад на Иран“.

Осим што те изјаве задиру у врло неистражену и мрачну тему „играча из сјенке“ и стварних носилаца америчке моћи, оне су још један примјер како је моћ заиста у стању стварати властите парадоксе и двострука везивања. Ово је врло илустративно приказао њемачки новинар Питер Шмид, средином шездесетих, у „Јапанском Хамлету“, гдје Јапан види као Хамлета разапетог између међусобно искључивих идеја безбједности и доброте:
„Моћ је зла… Иако сам добар, ја је се не одричем, не потпуно… Један пријатељ ме штити, он је моћан… и према томе зао… ја га мрзим због тога, а ипак му морам пружити руку… мој зли пријатељ посједује моћ нада мном..“ писао је Шмид.

Постоји ли ова дилема у актуалној србијанској власти? Лоше посљедице моћи лако је видјети, но много је теже препознати парадоксалне посљедице до којих долази када се постојање моћи друге државе над твојом пориче. И сада је врло употребљива метода коју су Хенри Кисинџер и Ричард Никсон осмислили за „демократизацију“ Чилеа: „Не видим зашто морамо стајати и проматрати куда иде Чиле због неодговорности властитог народа. Та питања су превише важна да бисмо оставили чилеанским гласачима да сами о њима одлучују“ – рекао је Кисинџер. Потом су довели Пиночеа на власт… Метода је много пута потом кориштена. Наређење Никсона дато директору ЦИА Хелмсу 15. јула 1970. – „учините да економија врисне у Чилеу…“ чини се да је употребљена и код нас. „Економија деструкције“ бацила је Србију на кољена. Наравно, уз пуну подршку, свјесну или не, саме државе Србије.

„У недостатку унутрашње подршке и спољног легитимитета, америчка империја рачуна на педигрее интелектуалаца најамника, бескућних умова и војних плаћеника“ написао је професор Хамид Дабаши, са Колумбија универзитета, у једном свом есеју о Ирану. И тамо су, као и овдје, ето, „домаћи потказивачи претворени у интелектуалне најамнике“! (Хвала Бојану Будимцу за пријевод оригиналне синтагме која њиме добија много јачу димензију, но што је у оригиналу).

Чекамо ли да Њујоркер објави „откривени план Пентагона“ за Србију ?
У земљи недефинираног суверенитета, политичке импотентности, нејасних граница, сумњивих власника, политичких најамника, осиромашеног народа, „неодговорних бирача“ и вриштеће економије, питање „Шта је србијански политичар данас?“ има само један одговор – то је дијагноза. Генетска или финансијска…

Читајте без интернета: