МОНТЕНЕГРО У 12 СЛИКА – СЛИКА 6.

demokracija

О декомратији на Балкану, било источном или западном, није лако писати. Уосталом, свако и нема лиценцу за то. Неки су је купили за мале паре на Западу, продавши родну груду у бесцење, али зато себи приуштивши лепу корист. Они су сада ставили тапију на демократију а груди им пoплавеше као Јадранско море од силног бусања у њих. А, ето, ја пишем без лиценце и унапред себе излажем различитим непријатностима. А можда и оној највећој: Не знам ништа о демократији а пишем о њој! Знам само ону Христову: да ће укинути сваку власт сем ону Божију. Ипак, послужићу се чувеном реченицом нашег радикалног књижевног критичара (који је и био, макар једно време, члан Радикалне стзранке): Ако не могу да снесем јаје, ипак знам да препознам шта је мућак. Елем, ово код нас, било у Монтенегру или овде у Србији, у којој има не мало Монтенегрина и нешто више Црногораца-Срба, одиста је мућак. Прави мућак. Само се не зна где више смрди. Можда, ипак, у новој држави, јер се у њој и даље преко средстава информисања, која су сва у рукама политичке и остале олигархије, дува у исту тикву: негује (забрањени од Европе) говор мржње према бившој мајци, сада маћехи –  Србији. То је тако када је Монтенегро имао три мајке: Русију, Србију и Италију и увек једног очуха. Непознатог. Све до сада, јер сада се појавио. У еуропском одијелу и без тока.  Ипак, чини се да у монтенегринској демократији животаре два опозициона гласила, За сваки случај директора и душу једнога су убили, а други нек размисли докле ће. Ми то не знамо. „Они знају“.  У Србији је нешто слично, али горе. У време испорученог председника на србски празник Видовдан (свака сличност с Вуком Бранковићем је случајна!) имало је десетак опозиционих гласила и тв кућа у Србијици, данас само једно, чијег власника, по свој прилици, лажно оптужују за некакву утају, а ради се, изгледа, о подигнутом кредиту. Њега тако узаптише због два милиона, али оне са 11 и више још не дирају.  Они се не обазиру на Јудину (не онај Јуда!) посланицу.

Негда давно читао сам некакву књигу о Црној Гори, Пољака каквог који је био пољски племеић и постао британски високи официр. Он је у тој књизи поменуо како се дивио демократској атмосфери старих Црногораца, који седећ навече уз какво огњиште пажљиво, не прекидајући један другог, склушају говорника. Мислим да се и данас у Монтенегру није ништа у том погледу променило: Нико никога не прекида јер јавно сви исто мисле. Одабрани интелектуалци, а којих је све више, јавно – пошто им је пензија увећана за 200 евра додатка за ћутање – не зборе ништа. Тајно и приватно још увек иду у српску православну цркву, а јавно су жестоки Монтенегрини. Човек је чудо светско. Он је мерило свих ствари које труле и смрде. Мерило свих слабости. Залуд је св. Августин гворио да је Бог створио да ЉУДИ ВЛАДАЈУ ЗВЕРИМА А НЕ ЈЕДНИ ДРУГИМА.

Нема у Србији демократије. Не, нема и у Монтенегру демократије док не постане демокрација. Нити Вука Мандушића, он је емигрирао у Млетке. Тако му и треба када није чувао џефердар.

Читајте без интернета: