Морал сјенки или сјенке морала – РЕ- КАПИТУЛАЦИЈА – МИЛА ШТУЛА

die_moral

„Због тога што је дана тридесетпрвог шестог ове године у седамнаест и тридесет југоисточни ветар, у нашим крајевима још познат и као кошава, без икаквог објашњења, а надасве малициозно, дунуо и збацио шешир господина магистранта…, те што је речени истом приликом непристојно задигао сукњу супруге му…, магистрат града Јаукова донео је

ЗАКОН

против југоисточног ветра и њему сродних атмосферских неподопштина
ЧЛАН ПРВИ: Забрањује се јауковском ветру југоисточноме, познатом још и као кошава, да дува улицама без одобрења комисије чији ће се састав одредити подзаконским актима.
ЧЛАН ДРУГИ: Закон има ступити на снагу одмах, а његова правоваљаност је ретроактивна.
… Будући да је ветар… реченог дана прекршио Закон, заказује се суђење због његово неприличног понашања. Суђење се има одржати одмах, а судница је отворена за јавност…“, пише у Параграфу седмом, приповјетци Зорана Јакшића из збирке „Министарство сенки“.
Скупштина Србије је, такођер, отворена за јавност. Као и сама држава Србија, наравно, јер питање отворености постаје доказом моралности власти. Наиме, како то објашњава Чарлс де Визхер, властодршце је искуство већ одавно научило да је корисно придржавати се становитог морала, те да требају строго пазити да у приказу своје владавине не открију искључиву афирмацију грубе силе и њихово ослањање на њу.

„Спретно придобивајући у своју корист збркане моралне тежње маса и намећући се као морални поредак, држава јача своју власт и осигурава своју трајност и постојаност. Тако настаје „политика морала“ која друштвене стеге претвара у оданост групе… Ово саучесништво власти и морала објашњава се дволичношћу људске природе. Јер, одбијајући грубу силу као једини закон друштвених односа, људи своје моралне тежње врло радо преносе на групу којој припадају… и у њој идеализирају своју похлепу и своје захтјеве…“ учи нас Визхер.

Зато избора бити неће! Ма колико на први поглед биле различите интересне групе предсједника Бориса Тадића, контроверзног му министра и подпредсједника Владе Млађана Динкића, те квазиопозицијског вође Чедомира Јовановића и других псеудоинтелектуалаца-најамника, једно им је заједничко – страх од губитка утицаја. Страх од губитка морала, личног или политичког, није по њих посебна пријетња, будући да је морал психолошка категорија, значи имагинарна, безначајна јединица мјере, апсолутно декларативног карактера. То најбоље илустрира став Зорана Ђинђића: „Коме је до морала, нека иде у цркву, не у политику“!

Неоптерећен, дакле, моралом, српски естаблишмент наочиглед јавности и уз саучесништво представника народа еманираних у тзв. посланике, сетом медијско-репресивно-оружаних закона, по хитном се поступку хтио легислативно, али не нужно и легитимно, заштитити од могућег „догађања народа“, те истом, то јест „демосу“ отежати учешће у“кратији“. Па, чак до неке мјере и „одстранити“ га из процеса владавине као „реметилачки фактор“, дајући властитом народу атрибуте руље, која не разумије, нити је спсобна разумјети „више циљеве и интересе“.

Стога би увођење „меке“ диктатуре као оправдање за спас државе и њених интереса, уз подршку „властодавних“ ментора, добило чак и подршку међународне заједнице. Уосталом, „Србија добро напредује…“!

„Били су исувише заплетени у властиту прошлост, ухваћени у мрежу што су је сами сплели у складу с властитом искривљеном етиком и искривљеном логиком; сви су они били криви… За њих више није било повратка.“ – написао је Артур Кестлер. Наравно „Мрак у подне“.
Амбиција се, између осталог, дефинира и као јака жеља за успјехом, богатством и славом. Али, она има и своју цијену. Елеганција немоћне позиције у којој се увијек налазе они интелектуални кругови изван или изнад власти, омогућава и мени циничну спознају политичког пута Србије. Нешто попут „влака без возног реда“, при чему они који одређују станице и наплаћују вожњу, имају уста кита и интелигенцију сардине. А постаје све мрачније…

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-01-09-2009/moral-sjenki-ili-sjenke-morala

Читајте без интернета: