НЕИЗБЕЖНИ СТРАНЦИ

НЕИЗБЕЖНИ СТРАНЦИ
Дођите да владате и управљате нама. Јер, Земља наша је велика и богата, али реда у њој нема (Летпис Несторова)
Ми никако да се авертимо: гласамо упорно за домаће „странце“, а много би нас
мање коштало да странци непосредно нама владају. Насели смо љубазним обећањима и вештој мимикрији наших домаћих вођа, iliti stranaca, од којих неки, кажу преко 25-орице, имају страно држављанство и стране пасоше. Најпростија рачуница, ипак, казује да би странци били јевтинији од домаћих као владари. Овако морамо и њих и наше „странце“ да издржвамо. И још којешта да им дајемо. Као права радодајка. Јер, Србин, смешно и бесмислено, одбија да њиме влада странац, док наши суседи, па чак и моћна, макар и малчице, Русија, а боме и Енглеска, нису се либили да имају странце за краљеве или цареве. Старац Несторов је давно живео, али је све боље знао од нас. Погледајте: и данас многим Словенима владају „странци“, више страни него домаћи. Што бисмо ми били бела врана?!
И, уосталом, зар није пријатно да нама влада једна и једина  демократска империја. Пријаттније је то него домаћа, лиценцирана. Нек је само демократија, па макар била и империјална. Да не кажем империјалистичка; отрцана комунистичка фраза. Јер, у демократији се тако добро живи да уопште нема потребе за криминалом, корупцијом и сиротињом. Све то је комунистичка пропаганда и ујдурма. Уосталом, зар једна источњачка мудрост не каже, отприлике овако, да ако човек живи бедно у рођеној земљи, онда је боље да назива својом домовином ону у којој може лепо да Живи. Ово „Живи“ пишем великим словом, јер више ни живети пасји, макар за неке, није најновије.
Стога се попнимо на врх Копаоника и кликнимо, ка соколови сиви: Дођите нам што пре! Кајемо се што смо вас оволико дуго чекали. У знак захвалности, спремни смо да ступимо у вашу моћну армију, да повећамо збир од оних  44 посто војника од црнаца, Порториканаца, Мексиканаца и осталих народа и народности који служе великим и светим империјалним интересима. Да заводимо ред по свету. Мада, можда, није ствар више у реду, који помиње грешни Несторов, или у завођењу реда, већ у нереду који влада у нашим главама. И већ су пева гласовито и кликовито, у многи деловима расфућкане нам земље: Играјмо, људи, Жикино коло, љубимо странце у дупе голо!

occupation

Дођите да владате и управљате нама. Јер, Земља наша је велика и богата, али реда у њој нема (Летопис Несторова)

Ми никако да се авертимо: гласамо упорно за домаће „странце“, а много би нас мање коштало да странци непосредно нама владају. Насели смо љубазним обећањима и вештој мимикрији наших домаћих вођа, iliti stranaca, од којих неки, кажу преко 25-орице, имају страно држављанство и стране пасоше. Најпростија рачуница, ипак, казује да би странци били јевтинији од домаћих као владари. Овако морамо и њих и наше „странце“ да издржвамо. И још којешта да им дајемо. Као права радодајка. Јер, Србин, смешно и бесмислено, одбија да њиме влада странац, док наши суседи, па чак и моћна, макар и малчице, Русија, а боме и Енглеска, нису се либили да имају странце за краљеве или цареве. Старац Несторов је давно живео, али је све боље знао од нас. Погледајте: и данас многим Словенима владају „странци“, више страни него домаћи. Што бисмо ми били бела врана?!

И, уосталом, зар није пријатно да нама влада једна и једина  демократска империја. Пријатније је то него домаћа, лиценцирана. Нек је само демократија, па макар била и империјална. Да не кажем империјалистичка; отрцана комунистичка фраза. Јер, у демократији се тако добро живи да уопште нема потребе за криминалом, корупцијом и сиротињом. Све то је комунистичка пропаганда и ујдурма. Уосталом, зар једна источњачка мудрост не каже, отприлике овако, да ако човек живи бедно у рођеној земљи, онда је боље да назива својом домовином ону у којој може лепо да Живи. Ово „Живи“ пишем великим словом, јер више ни живети пасји, макар за неке, није најновије.

Стога се попнимо на врх Копаоника и кликнимо, ка соколови сиви: Дођите нам што пре! Кајемо се што смо вас оволико дуго чекали. У знак захвалности, спремни смо да ступимо у вашу моћну армију, да повећамо збир од оних  44 посто војника од црнаца, Порториканаца, Мексиканаца и осталих народа и народности који служе великим и светим империјалним интересима. Да заводимо ред по свету. Мада, можда, није ствар више у реду, који помиње грешни Несторов, или у завођењу реда, већ у нереду који влада у нашим главама. И већ су пева гласовито и кликовито, у многи деловима расфућкане нам земље: Играјмо, људи, Жикино коло, љубимо странце у дупе голо!

Читајте без интернета: