Обама на инаугурацији: ВРЕМЕ ЈЕ ЗА БОЉУ ИСТОРИЈУ

obama-inauguration2

•    Сада је свима потпуно јасно да смо усред кризе. Наша нација је у рату против далекосежне мреже насиља и мржње.
•    Наша економија је јако ослабљена, што је последица похлепе и неодговорности неких, али и због нашег колективног неуспеха да донесемо тешке одлуке и припремимо нацију за ново доба.
•    Данас смо дошли да бисмо прогласили крај истрошеним догмама, које су толико дуго гушиле нашу политику.
•    Дошло је време да изаберемо бољу историју – Богом дано обећање да су сви једнаки, сви слободни и да сви заслужују шансу да стекну највећу могућу срећу.
•    Нација не може дуго да напредује ако фаворизује само оне просперитетне.
•    Јер, свет се променио и ми се морамо мењати са њим.
•    Од нас се захтева и нова ера одговорности – признање од стране сваког Американца да имамо обавезе према себи самима, нашој нацији, свету.

20. јануар 2009, Вашингтон
Обраћање председника Барака Хусеина Обаме на инаугурацији
Моји поштовани суграђани: стојим данас овде скроман пред задатком који је испред нас, захвалан за поверење које сте ми указали, не заборављајући жртве наших предака.

Захваљујем се председнику Бушу на служењу нашој нацији (аплауз), као и великодушности и сарадњи коју је показао током ове примопредаје.

Четрдесетчетворица Американаца су до сада положили ову заклетву. Речи су изговаране током периода растућег просперитета и тихих вода мира. Ипак, с времена на време заклетве су полагане усред претећих црних облака и великих олуја. У тим тренуцима Америка је истрајавала, не само због вештине или визије особа на највишим положајима, већ зато што смо ми, људи, остали верни идеалима наших предака и документима који су утемељили нашу нацију..

Тако је до сада било; тако мора да буде и са овом генерацијом Американаца.

Сада је свима потпуно јасно да смо усред кризе. Наша нација је у рату против далекосежне мреже насиља и мржње. Наша економија је јако ослабљена, што је последица похлепе и неодговорности неких, али и због нашег колективног неуспеха да донесемо тешке одлуке и припремимо нацију за ново доба. Изгубљени су многи домови, радна места, компаније затворене. Наше здравство је скупо, наше школе не пружају довољно; а сваки дан доноси нове доказе да начин на који користимо енергију јача наше супарнике и угрожава нашу планету.

То су индикатори кризе, подложни мерењу и статистици. Мање мерљиво, али не мање опасно, је поткопавање поверења широм наше земље – нарастајући страх да је слабљење Америке неизбежно,да ће следеће генерације морати да смање своја очекивања.
Данас вам кажем да су изазови са којима се суочавамо стварни. Озбиљни су и има их много. Нећемо их савладати лако или за кратко време. Али, знај ово Америко – савладаћемо их. (аплауз)

Данас смо се окупили јер смо изабрали наду а не страх, јединство ради циља а не сукоб и неслагање. Данас смо дошли да бисмо прогласили крај ситничарским тужбалицама и лажним обећањима, узајамним оптужбама и истрошеним догмама, које су толико дуго гушиле нашу политику. Остајемо млада нација али, као што пише у Светом писму, дошло је време да оставимо по страни детињасте ствари. Дошло је време да потврдимо нас издржљив дух; да изаберемо бољу историју; да пренесемо даље тај драгоцени дар, ту племениту идеју која је преношена с генерације на генерацију – Богом дано обећање да су сви једнаки, сви слободни и да сви заслужују шансу да стекну највећу могућу срећу. (аплауз)

Потврђујући величину наше нације, схватамо да се величина никада не добија. Она се мора заслужити. Наш пут никада није ишао пречицама, нити смо се задовољавали малим. То никада није била стаза за слабиће – за оне који више воле доколицу од рада или траже само задовољства, богатство и славу. Уместо њих, тим путем су ишли они који ризикују, који раде, који стварају – неки су постали познати, али је много више мушкараца и жена о чијем се раду не зна ништа, а који су нас водили дугом, тешком стазом ка просперитету и слободи.

Због нас, они су спаковали нешто своје мало вредне имовине и прешли преко океана у потрази за новим животом. Због нас, они су се мучили радећи за бедне наднице, населили су Запад, издржавали су бичевања и крчили тврду земљу. Због нас су се борили и гинули, на местима као што су Конкорд и Гетисбург, Нормандија и Ке Сан.

Стално и изнова су се ти мушкарци и жене борили и жртвовали и радили све док им руке нису огрубеле, да бисмо ми могли да живимо бољим животом. Они су видели Америку већу од збира наших појединачних амбиција, већу од свих разлика по рођењу, богатству или страначкој припадности.

То је путовање које ми настављамо данас. Остајемо најпросперитетнија, најмоћнија нација на Земљи. Наши радници нису мање продуктивни него пре почетка кризе. Наши умови нису мање инвентивни, наши производи и услуге су тражени колико и прошле недеље, прошлог месеца или прошле године. Наш капацитет остаје неумањен. Међутим, време нашег стајања по страни, заштите уских интереса и одбацивања непријатних одлука – то је време свакако прошло. Почев од данас, морамо се сабрати, отрести и започети поново рад на обнављању Америке.

Јер, где год да погледамо, има посла који треба урадити. Стање наше економије позива на акцију, снажну и одлучну. И ми ћемо реаговати – не само да бисмо створили нове послове, већ и да бисмо поставили нови темељ развоја. Изградићемо путеве и мостове, електричне мреже и дигиталне линије које „хране“ нашу трговину и које нас повезују. Поставићемо поново нашу науку на место које заслужује и постићи технолошка чуда која ће побољшати квалитет здравствене заштите и смањити њену цену. Искористићемо сунце и ветар и тло за погон наших аутомобила и фабрика. И трансформисаћемо наше школе и универзитете да би испунили захтеве новог доба. Све то ми можемо урадити. И све то ћемо урадити.

Има и оних који у сумњу доводе величину наше амбиције – који наводе да наш систем не може да издржи превише велике планове. Њихово памћење је кратко, јер су заборавили шта је све ова земља већ урадила, шта слободни мушкарци и жене могу да постигну када се машта уједини са заједничким циљем, и потреба са храброшћу. Оно што циници не схватају је да им је тло под ногама измакло – да истрошени политички аргументи којима су нас толико дуго засипали више не важе.

Питање које данас постављамо није да ли је наша влада премала или превелика, већ да ли функционише – да ли помаже породицама да пронађу посао за пристојну плату, да добију негу коју могу да приуште, достојну пензију. Тамо где је одговор ДА, кренућемо напред. Тамо где је одговор НЕ, програми ће се завршити. А они од нас који управљају народним новцем биће одговорни да троше мудро, реформишу лоше навике и послују јавно – јер ћемо само тако обновити витално поверење између народа и његове владе.
Пред нама нема ни питања да ли је тржиште сила доброг или зла. Његова моћ да генерише богатство и проширује слободу је непревазиђена, али нас је ова криза подсетила да без пажљивог чувара, тржиште може да се отргне контроли. Нација не може дуго да напредује ако фаворизује само оне просперитетне. Успех наше економије је увек зависио не само од величине нашег бруто националног производа, већ од степена просперитета, од наше способности да свима пружимо прилику – не из сажаљења, већ зато што је то најсигурнији пут до заједничког добра. (аплауз)

Када је реч о нашој заједничкој одбрани, ми одбацујемо као лажан избор између наше безбедности и наших идеала. Наши оци оснивачи, (аплауз) суочени с опасностима које тешко можемо и да замислимо, написали су повељу којом обезбеђују владавину закона и људска права, повељу проширену крвљу генерација које су бориле за права. Ти идеали и даље осветљавају свет и ми их се нећемо одрећи зарад користи. (апалуз)

Поручујемо свим људима и владама које нас данас гледају – од највећих престоница до малог села у којем је рођен мој отац – знајте да је Америка пријатељ свих нација и сваког мушкарца, жене и детета који желе будућност испуњену миром и дигнитетом. И спремни смо да вас још једном предводимо. (аплауз)

Подсетимо се да су се претходне генерације супротставиле фашизму и комунизму, не само ракетама и тенковима, већ чврстим савезима, трајним убеђењима. Они су разумели да само наша снага није довољна да нас заштити, нити да нам даје за право да радимо што нам је воља. Уместо тога, схватили су да наша снага расте ако се промишљено користи; наша безбедност извире из праведности нашег циља, снаге примера који дајемо, квалитета понизности и суздржавања.

Ми смо чувари тог наслеђа. Вођени тим принципима, можемо се суочити с новим претњама које захтевају још већи напор, чак још већу сарадњу и разумевање између нација. Почећемо одговорно да препуштамо Ирак његовом народу и исковати с муком стечени мир у Авганистану. Са старим пријатељима и некадашњим непријатељима, непрестано ћемо радити на смањењу нуклеарне претње и глобалног загревања.

Нећемо се извињавати због свог начина живота, нити ћемо ослабити нашу одбрану, а свима који своје циљеве желе да остваре терором и убијањем невиних поручујемо да је наш дух јачи и да се не може сломити. Не можете нас надвладати и ми ћемо вас победити. (аплауз)

Јер ми знамо да је наше разнородно наслеђе снага, не слабост. Ми смо нација хришћана и муслимана, јевреја и хиндуса, и атеиста. У нас су уткани сви језици и културе, из свих крајева света. А пошто смо осетили горак укус грађанског рата и сегрегације, и пошто смо из тог мрачног поглавља историје изашли јачи и уједињенији, не можемо а да не верујемо да ће старе мржње једнога дана нестати; да ће племенске границе ускоро нестати; да ће наша људскост поново открити саму себе како свет постаје мањи и да Америка мора да одигра своју улогу у успостављању нове ере мира.

За муслимански свет тражимо нови пут напред, заснован на заједничком интересу и уважавању. Лидерима широм света који желе ширење сукоба или за слабости у свом друштву окривљују Запад поручујемо – знајте да ће вас ваш народ ценити и да ће вам судити по ономе што можете изградити, а не уништити. (апалуз)

Онима који своју моћ граде на корупцији, преварама и гушењу супротних мишљења и ставова кажемо да су на погрешној страни историје, али смо спремни да им прзужимо руку ако су они вољни да отворе стиснуту песницу. (аплауз)
Обавезујемо се да заједно са народима сиромашних држава радимо како би њихове фарме процветале и потекла чиста вода, да нахранимо изгладнела тела и гладне умове. А нацијама које попут наше уживају у релативном изобиљу кажемо да више не можемо бити равнодушни према патњама изван наших граница, нити можемо трошити светске ресурсе без вођења рачуна о ефектима. Јер, свет се променио и ми се морамо мењати с њим.

Док испитујемо улогу који је пред нама, сећамо се са понизном захвалношћу оних храбрих Американаца који, управо у овом часу, патролирају удаљеним пустињама и планинама. Они имају да нам кажу нешто данас, баш као што пали хероји који почивају у Арлингтону шапућу кроз векове.

Одајемо им почаст не само што су они чувари наше слободе, већ и због тога што су они отелотворење духа служења нацији, спремности да се смисао нађе у нечем већем од њих самих.

Па ипак, у овом тренутку – тренутку који ће дефинисати једну генерацију – то је баш тај дух који мора да буде у свима нама. И без обзира на то колико влада може и мора да уради, ова нација зависи и ослања се на веру и одлучност америчког народа. Кроз најмрачније периоде наших живота води нас спремност да се у дом прими странац када бујица пробије насип, несебичност радника који ће сами скратити своје радно време да им пријатељи не би остали без посла. Храброст ватрогасаца који се пробијају кроз ходнике испуњене димом, али и воља и пожртвованост родитеља који одгајају свој дете – на крају одлучују о нашој судбини.
Изазови пред нама су можда нови. Инструменти којима ћемо им се супротставити су можда нови. Али вредности од којих зависи наш успех – предан рад и искреност, храброст и поштење, толеранција и радозналост, лојалност и патриотизам – су стари. И истинити. То су биле тихе силе нашег прогреса кроз историју.

Од нас се, стога, захтева повратак тим вредностима. Од нас се захтева и нова ера одговорности – признање од стране сваког Американца да имамо обавезе према себи самима, нашој нацији, свету, обавезе које не прихватамо гунђајући већ радо и спремно, убеђени да нема ничег што толико испуњава дух, што одређује наш карактер као предавање свим тим тешким задацима.
То је цена и обећање наших грађана. То је извор наше поузданости – сазнање да нас бог позива да уобличимо неодређену судбину. То је смисао наше слободе и вере – зашто се мушкарци и жене и деце свих раса и свих религија могу окупити на прослави у овом величанственом простору; и зашто човек чији отац пре шездесет година можда не би био услужен у локалном ресторану може пред вама да положи најсветију заклетву. (аплауз)

Зато обележимо овај дан подсећањем на то ко смо и колико смо дуго путовали. У години рођења Америке, у најхладнијем месецу, мала група патриота окупила се око ватре на обали залеђене реке. Престоница је била напуштена. Непријатељ је напредовао. Снег је био испрскан крвљу. У тренутку када је исход револуције био најнеизвеснији, отац наше нације је наредио да се народу прочитају ове речи:

„Нека се саопшти свету сутрашњице… да су се усред ледене зиме, када ништа осим наде и врлине није могло да преживи… град и земља, узбуњени заједничком опасношћу, устали да би јој се супротставили.“
Америко – гледајући у очи нашим заједничким опасностима, у овој зими наших недаћа, не заборавимо ове бесмртне речи. С надом и врлином, још једном се супротставимо леденим струјама и пребродимо олује које могу доћи. Нека деца наше деце кажу да смо, када смо стављени на искушења, одбили да завршимо путовање, да се нисмо окренули нити поколебали; и да смо очију уперених у хоризонт и са Божјом милошћу над нама, понели даље велики дар слободе и предали га безбедно будућим генерацијама.
Хвала вам. Бог вас благословио. И Бог благословио Сједињене Америчке Државе. (аплауз)

http://belgrade.usembassy.gov/embassy/press/2009/g090120.html#srpski

Читајте без интернета: