Одговор на економску кризу без преседана: Не слушати „стручњаке“ и окренути кризу у своју корист

aleksandar-pavic
Александар Павић

Дакле, како улазимо у предвиђено „тешку“ 2009, можемо очекивати да ће „економски експерти“ који се буду оглашавали преко српских медија наставити да каскају иза догађаја, да ће каснити за трендовима, и да ће углавном „предвиђати“ ствари тек након што се буду дешавале. Делом из (још увек неумрлог) идолопоклонства према Западу, делом из незнања а делом у циљу помагања властима да смире или бар контролишу ситуацију.

Када је 1815. Наполеон Бонапарта, бежећи из свог првог изганства на острву Елба, искрцао на југу Француске и кренуо ка Паризу практично сам, неке од новина окупираног Париза које су пратиле тај невероватни поход прилагођавале су своје извештавање како се бивши император ближио престоници. Тако се, непосредно после искрцавања, 10. марта, у једним новинама могао видети наслов: „Корзиканска неман се управо искрцала“. Када је већ почео да скупља присталице и када су први војници положили оружје пред својим бившим командантом и прикључили му се у његовом маршу, следећи наслов је већ био нешто блажи „Тиранин је управо прошао кроз Лион.“ Како се, пак, тада већ повелика маса приближавала престоници, наслови су се ублажавали а поштовање повећавало: „Узурпатор виђен на 250 километара од Париза,“ па затим: „Бонапарта корача, али никад неће стићи у Париз,“ следећег дана: „Наполеон ће сутра бити испод наших градских зидина,“ али већ следећег дана: „Император је стигао у Фонтенбло.“ Напокон, последњи наслов у париском Монитер Универсал, од 22. марта, 1815. гласио је: „Његово империјално и краљевско величанство јуче је ушао у свој замак у Туилерију окружен својим верним поданицима.“

Дакле, што је бивши цар био ближи и успешнији, то су сумње у његов успех биле све мање а исказано поштовање све веће, док се није претворило у клањање, тј. тадашњу верзију „суочавања са реалношћу“.

Све је то налик на начин на који су сви „званични економисти“ у Србији – а и већина њих у свету – гледали на помаљајућу светску економску кризу током последњих шест месеци. Од неверице и презира према чак и могућности да непревазиђени и ненадмашни Запад падне у неку озбиљнију економску кризу, каква је изражавана још крајем лета 2008, до првих назнака благе нелагодности на вести о првим берзанским краховима у Њујорку, Лондону, Франкфурту, итд. до упозорења да ће „можда“ криза помало „окрзнути“ Србију, па признања да „нас криза ипак неће заобићи“, и све до садашњих категоричких изјава да ће криза сигурно доћи, да ће 2009. година бити „тешка“, итд. Дакле, како је „реалност“ постајала све ближа, тако је она изазивала све веће (страхо)поштовање.

Међутим, то што нико од „званичних“ економиста у Србији – дакле, оних који су непрестано у медијима, који се питају за мишљење и који народу „тумаче“ економска дешавања – није предвидео кризу која је на помолу неће исте спречити да сада мудрују о томе „шта да се ради“, и да дају разне „савете“ што држави што грађанима о томе „како преживети“, итд. Поставља се, међутим, оправдано питање: ако нису били у стању да предвиде, чак и када је већ почињала, кризу коју сада и Нобеловци означавају као кризу бар једнаку Великој депресији из 1930-их, какав је њихов кредибилитет сада и да ли их уопште треба слушати? То јест, да ли оно што сада причају и предвиђају има икакву вредност или корист?

Што се тиче кредибилитета, наравно да би он требало да буде раван нули. Но, то неће спречити садашње (не)слободне медије у Србији да их и даље питају за мишљење и позивају у „озбиљне“ емисије у којима ће они, озбиљних, значајно смркнутих фаца, објашњавати народу и држави шта им се дешава, шта их чека и, најважније, „шта треба да раде“ (већ се, на пример, на РТС-у појавио родоначелник пљачкашке приватизације у Србији, Александар Влаховић, да објасни народу којег је његово „приватизовање“ послало на улицу како треба да „штеди“). А на питање зашто је то тако, одговор је читаоцима јасан: зато што су и „званични“ економисти, и медији и власт део истог естаблишмента. Они су ту да подупиру једни друге, да себе кроз стотине уста тумаче на суштински исти начин, да се случајно нешто суштински у Србији не би променило.

Наравно, није све унапред смишљено и упаковано у некакву компактну, генијалну „заверу“. Чињеница је да је данашњи српски политичко-медијско-академски естаблишмент до недавно био некритички заљубљен у све западно, до тачке идолопоклонства, и да би чак и сама помисао да Запад није свемоћан изазвала озбиљне поремећаје, можда чак и трауме у крхким психама његових представника. Није случајно једна од 10 Божијих заповести: Не гради себи идоле.

Но, чињеница је и то да би прошлог лета, док се данашња неприродна владајућа коалиција у Србији договарала, уговарала и диктирала, било политички контрапродуктивно говорити о некаквој надолазећој економској кризи. Јер, онда се не би могла давати ни нереална обећања свима којима су дата, нити би се све уклопило у лажну еуфорију око наших „још бржих интеграција“, око стопа раста од 8 па чак и више посто. Наравно, то се не би уклопило ни у другу „процену вредности“ НИС-а, рађену од стране српског огранка америчке ревизорске куће Дилоит енд Туш, којом се покушала осујетити продаја НИС-а руском Гаспромњефту а које је, узгред, пореске обвезника коштала око пола милиона евра.

Дакле, како улазимо у предвиђено „тешку“ 2009, можемо очекивати да ће „економски експерти“ који се буду оглашавали преко српских медија наставити да каскају иза догађаја, да ће каснити за трендовима, и да ће углавном „предвиђати“ ствари тек након што се буду дешавале. Делом из (још увек неумрлог) идолопоклонства према Западу, делом из незнања а делом у циљу помагања властима да смире или бар контролишу ситуацију. Ово последње се већ увелико практикује сваки пут када неки економски „стручњак“ изађе и каже нешто попут „ко је могао да очекује овакву кризу“, „криза је све изненадила“, итд. – тиме стављајући до знања да се садашња власт не може кривити ама баш ни за шта што се дешава (откази) или што ће се тек дешавати (демонстрације, штрајкови, социјални немири).

Но, у свему томе треба задржати хладну главу и покушати разабрати шта се иза брега ваља и како се према свему томе поставити.

Дакле, садашња већинска прича наших економских „стручњака“, у тандему са припадницима владајуће коалиције гласи отприлике овако: криза ће бити тежа, мада ћемо и даље имати раст од неких 3 посто, а сада треба да сачувамо радна места и припремимо се за крај рецесије и опоравак светске привреде можда већ у другој половини 2009. а најкасније током 2010.

По тој поставци, битно је 1) „очувати радна места“, што је председник Србије Борис Тадић означио као приоритет економске политике за 2009. 2) „стегнути каиш“ и стрпити се док поново не дођу боља времена, тј. док све не буде опет кренуло тамо где је и стало у јесен 2008.

Овај приступ би можда имао смисла када би постојале основе за веровање да ће светска рецесија/депресија/економски крах збиља трајати свега годину-две дана и да ће се онда све вратити на старо. Међутим, тако не мисле многи водећи економисти света, од Нобеловаца Стиглица и Кругмана па до Нуриела Рубинија са Универзитета у Њујорку, који је „пуцање економског мехура“ најављивао још 2006. године, и многих нама и широј западној јавности незнаних економских аналитичара, који предвиђају кризу „већу и дубљу“ од оне из 1930-их, у трајању од три, четири па и десет година. Један од њих, Џералд Целенте, директор америчког Института за изучавање трендова, човек који је предвидео пад америчке берзе од 1987, крах Совјетског Савеза од 1990, азијску економску кризу из 1997, пад руске привреде 1998, пуцање интернет балона 2000, рецесију 2001 и 2007, и крах 2008, предвиђа „тотални колапс привреде“ 2009. и „највећу депресију икад“.

Ако је тако, а аутор ових редова се са таквим оценама слаже, онда је јасно и да домаћи економски „стручњаци“ (изнова) греше, а и да ће економска политика садашње владајуће коалиције бити погрешно постављена, тј. да ће новац бити дат на погрешне ствари и да ће бити изгубљено драгоцено време како би се сачували ситни лични или уско-партијски интереси на штету општих.

Треба имати на уму и то да криза најављених размера са собом неизбежно носи и велике друштвене претумбације, и на националним и на светским нивоима.

Нереди у Грчкој су већ прва назнака онога што тек долази. Као и већ операционализовани планови да се регуларне јединице америчке војске (Прва борбена бригада 3. Пешадијске дивизије, под командом новоосноване Северне команде, тзв. NorthCom) полако размештају по градовима широм САД у 2009, што је први пут у 130 година, тј, од периода након Грађанског рата, да се војска размешта на територији САД. С тим у вези, у америчке медије су већ пуштене информације да ће те снаге бити коришћене и за „сузбијање грађанских нереда“ услед погоршане економско-друштвене ситуације. Затим, у Кини је већ неколико милиона људи скоро преко ноћи остало без посла, а скоро 100.000 фабрика које су производиле робу за извоз угашено је само током 2008, а у неколико градова већ су избили немири. Кини је потребан годишњи раст од бар 7 посто само да би запослила нови прилив радне снаге, и кинеске власти су свесне да економска криза носи и темпирану друштвену бомбу са собом, па се и у том смислу спремају за могуће нереде, у исто време настојећи да повећају домаћу тражњу како би се надокнадио велики пад потражње са западних тржишта, на првом месту америчког.

Не заборавимо да се велика економска криза 1930-их година завршила великим светским ратом, најразорнијим у људској повести. А већ сада је очигледно да садашња владајућа коалиција у Србији нема ни најмању намеру да се припрема за кризу ширих размера. Опет, што из незнања, што из демагогије а што из разлога што би то захтевало задирање у саму суштину система који их сада и одржава на власти. Тако ће се, по свој прилици, „једнострано“ примењивати привремени трговински споразум са ЕУ, који ем што лишава државни буџет неколико стотина милиона евра у царинским приходима, ем додатно отвара српско тржиште конкуренцији из далеко боље-стојећих (а и заштићенијих) привреда. А све зарад искључиво три ствари:

1) да би увознички лоби могао да исцеди још коју стотину милиона евра из џепова домаћих потрошача тако што ће цене увозне робе моћи још мало да се спусте,

2) да би „про-европске“ снаге имале неки „резултат“ у погледу „евро-интеграција“ с којим би могли да машу пред својим бирачима и широј јавности уопште, и

3) да би они који су дали обећања одређеним западним факторима ради доласка и/или опстанка на власти могли да их и испуне и не дођу у сиуацију у којој су се нашли претходници који су покушали да западним „пријатељима“ окрену леђа.

Исто тако, трошиће се новац на „очување радних места“ која ће се, по свој прилици, заувек угасити; даваће се нереална обећања синдикатима, па чак можда и повећавати одређене плате, без обзира што буџет то неће бити у стању да издржи; ребалансираће се буџет већ у првој половини године због нереалних пројекција везаних за очекивани привредни раст и очекиване приливе у државну касу од пореза, дажбина, и итд.; дозволиће се тајкунским финансијерима странака да тихо отпуштају раднике, да исто тако тихо шире своје монополе, да и даље развијају своје увозничке делатности на уштрб домаће производње, па и да продају које предузеће или коју хиљаду хектара плодне земље неком „страном инвеститору“. Све то, и много више ће се радити – док не нестане новца и незадовољство постане исувише велико и народ почне све редовније да излази на улице. А онда је свашта могуће – од распада владајуће коалиције, до покушаја прављења „владе националног јединства“, до нових „инцидената „ на југу земље због којих сви треба да „збијемо редове“ и, разуме се, подржимо садашњу власт, итд. Не искључује се и покушаји увођења ванредног стања, правданог, разуме се, „неочекиваном кризом“.

Осим одржавања позорности, шта би требало урадити? Треба најпре схватити да долази време које се може назвати „променом парадигме“. Урушава се један свет и из његових рушевина помолиће се један нови. Какав ће да буде, око тога се битка тек захуктава – и на глобалном и на националним плановима широм света. А промена, да не би била стихијска и неконтролисана, мора прво да крене из главе. Дакле, потребно је изнова сагледати свет какав је данас, схватити да је и он, упркос Фуукјаминим тврдњама, пролазан, и видети шта може да га замени.

Многи у свету већ неко време схватају да је садашњи глобални економски модел истрошен. И не само истрошен, већ и разоран. Неки то и даље зову капитализмом, мада ни то више није тачно. Јер, ако наступајућа економска криза ишта показује то је да финансије а не производња реалних добара имају примат у данашњем економском свету. Банкари, берзански посредници и шпекуланти су ти који владају данашњим економским светом, Управо су они ти који су и довели до надувавања мехура који је морао да пукне. Управо су они ти који одговор на садашњу економску кризу виде у „јефтинијем новцу“, то јест у томе да централне банке широм света штампају довољно новца да снизе каматне стопе (које су у САД и Јапану већ практично на нули), како би људи и предузећа поново могли да се (додатно) задужују. То што то, по једнима, може довести до хиперинфлације у блиској будућности а, по другима, што то неће имати неког већег утицаја јер је изгубљено поверење, пошто се не зна ко коме шта дугује и колико, и јер су западни, а поготово амерички потрошачи већ презадужени – све то превише не дотиче садашње монетарне „владаре из сенке“, којима је највише стало да, ако ништа друго, попуне своје залихе државним новцем и или купе слабије ривале, или бар смање сопствене губитке.

Оно. међутим, од чега се јеже и финансијско-шпекулативни кругови и глобалистички кругови уопште је могућности да се националне привреде „ренационализују“, тј. да почну да функционишу у складу са сопственим државно-националним интересима. Зато се већ преко медија западног естаблишмента пласирају разне „забринутости“ о „протекционистичким“ па чак и, не дај Боже, „аутархичним“ тенденцијама одређених привреда које се дају уочити – од дизања неких трговинских баријера, до Саркозијевих планова да „заштити француска предузећа“ од куповине од стране страних предузећа, до назнака да ће Кинези поново ићи ка обарању вредности јуана да би своју робу учинили још јефтинијом. У ствари, глобалисти се плаше сасвим природних реакција, усмерених на преживљавање или бар максимално ублажавање штете коју светска економска криза – коју су управо они изазвали – може да донесе локалним-националним привредама.

Шта би једна таква српска реакција могла (тј. морала) да буде? Ево само неколико корака које ћемо, хтели-не-хтели, морати да предузмемо у блиској будућности: оснивање државно-развојне банке која ће давати подстицајне, повољне кредите домаћој производној привреди: оснивање аграрне банке за потребе развоја максимално независне, флексибилне, квалитетне и перспективне пољопривреде, које ће привући све веће бројеве незапослених да се врате или чак и први пут оду на село (у том контексту ће бити размотрено и дељење бесплатног земљишта, што државног, што оног које је на нерегуларан начин „приватизовано); ревизија великог дела приватизације (и враћање бар дела приватизованих фабрика не у руке државе већ у руке самих радника); постављање нове развојне политике која ће бити децентралистичка, тј. подстакнути де-београдизацију Србије; окретање великим азијским и осталим не-европским извозним тржиштима, и то само у контексу онога што Србија може да произведе боље од других и што је стварно тражено; стварање фонда за проналазаче, који би дао неопходну подршку свима чије иновације могу да донесу побољшање домаћој привреди, као и чије иновације могу да буду занимљиве на глобалном плану; развијање алтернативих, аутохтоних извора енергије, како би Србија била што мање увозно-зависна у том погледу, итд…

Наравно, овим се списак не исцрпљује. Оно што је, међутим, много битније је да се у главама људи разбије матрица дивљачке првобитне акумулације капитала која је у Србији током последње две деценије наметнута под фирмом „капитализма“, „предузетништва“, „слободног тржишта“, итд. Ни човек ни његов рад не смеју више бити посматрани као пука „роба“, а онима који су на нерегуларне начине присвојили бившу државну имовину не може се дозволити да (п)остану феудални владари Србије. Држава мора да створи оквир у којем ће рад имати цењено место, са одговарајућом наградом која омогућава пристојан живот (а не вечито задуживање код банака). Такође, мора се одустати од визије по којем Србија треба да себе гледа као извор јефтине радне снаге коју ће користити разне мултинационалне корпорације. Јер, корпорације, што криза сада и показује, нису лојалне, и први знаци економског успоравања доводе до отказа. Дакле, садашње мултинационалне корпорације нису стабилан ослонац националних привреда. Наравно, биће и оних који желе и хоће и треба да раде у великим корпорацијама. Но, српски идеал би требало да буде слободан, достојанствен појединац у сваком погледу. Дакле, ако је Србија (тј. Југославија) током 1930-их релативно успешно пребродила светску кризу управо зато што је већина становништва била аграрна, не говори ли нам то нешто? То пре свега греба да нас подсети да је најбоља она држава која подстиче независност и сналажљивост појединца. А у садашњим условима, није више ни нужно ни пожељно да сви хрле у фабрике или „производњу“, да сви хрле у градове. Напротив. Треба омогућити да што више људи буде прехрамбено/енергетски независно, а да што мање зависе од светских гибања, која ће бити све екстремнија, као и од централне државе, која ће бити све мање способна да решава било какве проблеме (пре ће бити, као и досад, способна да их ствара). Треба искористити могућност нових технологија (телекомуникационих, енергетских) које дозвољавају већу независност а у исто време и неопходно повезивање, тј. умреженост.

У свему овоме, разуме се, не треба заборавити ни одбрану земље, јер је и она у функцији очувања и развоја привреде. Дакле, треба размотрити увођење, тј. васпостављање народне војске, у којој би војна обавеза била универзална, и у којој би, као у Швајцарској било обавезно ићи на војне вежбе једном или двапут годишње (у зависности од старости), и обавезно држати прописано оружје у кући, док би стални војни кадар био сведен на минимум, што би донело у исто време огромне уштеде и огромно подизање борбене готовости и, још битније, општег борбеног морала.

Има још много тога што треба урадити, што би захтевало посебан оглед. Но, да закључимо, основне поруке су следеће: криза је велика, дуго ће трајати и ништа више неће бити исто као пре; људи треба да се, кроз нов поглед на привреду, (поново) третирају) као слободни, независни појединци чији је рад поштован, а не као пуки „привредни субјекти“ остављени на милост и немилост глобалних збивања и шокова које изазивају глобални финансијери-шпекуланти; Србија ће морати да размишља на све више аутархичан начин, да се децентрализује, (делимично) ре-рурализује и да крене у поход на не-западна тржишта; у Србији треба сопственим средствима подстакнути развој динамичне привреде која ће што више заменити увозне производе, и која ће максимално подстакнути проналазаштво и иновације. А, као што се види, овакав приступ представљао би не само економску, већ и духовну обнову, која би прекинула отуђеност коју сада већина народа осећа према сопственој држави.

Ако, дакле, суштински променимо свој приступ не само привређивању већ и животу, што индивидуалном, што привредном, имамо велике шансе да кризу не само пребродимо, већ да је окренемо у нашу корист. У супротном, тонућемо заједно са другима, утешени бедном свешћу да у томе нисмо сами. А то би био прави пораз. Нема разлога да нам се то деси. Зато и размишљање и припреме за делање у једном потпуно новом правцу морају да крену већ данас.

Читајте без интернета: