“Победа српске дипломатије”, или провидна лаж и обмана српске јавности?

Српској јавности на оцену

Српска прозападна марионетска владајућа олигархија, на челу са стратешким кормиларом Борисом Тадићем, преко медија месецима, пре и после септембарског заседања Генералне Скупштине ОУН,2008. крештећим гласом обмањује српску и светску јавност о некаквом “победоносном-дипломатском успеху”, заснованом на подршци већине чланица ОУН српском предлогу, да Међународни суд оцени правну ваљаност признања Косова од стране групе европских и још неких држава. Највише о “победи” громогласно жутокљунски кукуриче “уметник у дипломатији”, министар спољних послова Вук Јеремић. “Победоносно” кукурикање болно потсећа на плотунско “лагумање” (пуцање из пушке као знак победе) наивних, преварених војника тадашње СРЈ, који су побегли са Космета 1999.године након НАТО-вог ултиматума, срамно остављајући стотине хиљада сународника у немилости шиптарских терориста и агресорских окупацијских снага НАТО.

Прозападне марионете упорно лансирају тезу о “одлучности”, да обране Косово “једино исправним”, демократским, мирољубивим (ко тебе каменом ти њега хлебом), политичко-правним средствима. Вероватно је данас сваком политичком аналфабети јасно да су Међународно право па и Повеља ОУН подређени вољи велесила. Да није тако, не би могле велесиле разбити СФРЈ нити извршити агресију на СРЈ 1999.године. Исто важи за Ирак, Авганистан и друге.

Потсетимо на значајне прогресивне међународне факторе,који су јавно осудили подређеност наведених светских институција вољи велесила. Најодлучније осуде су изрекли: Међународни друштвени суд за злочине НАТО у Југославији, почињене за време агресије 1999. године (Суд је установљен 23.5. исте године, на ванредним Конгресу Међународног савеза друштвених удружења “Свесловенски Сабор”, а судио је у саставу 14 еминентних правника: 6 из Русије, 2 из Немачке, по један из Грузије, Пољске, Авганистана, Украјине, Мексика и Југославије). Суд је општом пресудом прогласио НАТО агресију на СРЈ за ратни злочин против мира а војну организацију НАТО за злочиначку. Наредбодавце агресије прогласио је за заверенике и злочинце и предложио да се оптуже за вршење геноцида над српским и другим народима. Међу осталим, суд је упутио захтев ОУН, да осуди агресију на Југославију и да ОУН покрене поступак за смењивање генералног секретара Кофија Анана, који је уместо осуде агресије пристао на споразум са агресорима и агресију оправдао. Други правно значајни фактор, Међународни трибунал у Њу Јорку , под вођством бившег америчког државног тужиоца, Ремзи Кларка, дана 11. Јуна 2000. осудио је владе и шефове влада земаља које су учествовале у агресији на СРЈ, као и челнике НАТО, за злочине против мира,ратне злочине и злочине против човечности те за друге преступе са којима су прекршили принципе Нирнбершког суда, Хашке прописе темељене на Женевским конвенцијама, Повеље ОУН и друге међународне и националне законе. Суд је захтевао укидање санкција против Југославије, проглашење истих за злочиначке, укидање назаконитог Хашког трибунала за злочине у Југославији као и компензацију жртвама агресије. Иако наведене пресуде немају правну, имају снажну моралну снагу, јер кристално објашњавају злочине извршене над сувереном чланицом ОУН, који у веома несразмерном односу оружаних снага, није могла да се успешно одбрани.

Недавно је и Адолфо Перез Ескуивел, норвешки кипар, архитекта и бивши универзитетски професор, који је добио Нобелову награду за мир, иначе познати борац за Људска права, говорио о утицају велесила на међународне правне институције (објављено у Дело 2.12.2008). Међу осталим, он сматра да су САД потпуно маргинизовале организацију ОУН,која има 192 члана, а са њом влада 5 великих држава. Сви ставови осталих чланица немају никакве тежине и не утичу на обкликовање одлука са извршном снагом. Зато те чланице не могу спречавати кризе, него обично наступају ПОСТ ФЕСТУМ, (по свршеном чину), као немоћни ватрогасци у плавим шлемовима. Он такођер сматра да су после пада Берлинског зида, са позиција апсолутне силе и као одраз нестрпљења створени нови зидови: између Палестине и Израела те између САД и Мексика. Велике силе, првенствено САД, игноришу међународно право и људска права. По њему, Буш лаже свом народу и целом свету: говори о тероризму а ћути о америчком државном тероризму; говори о слободи а непрекидно је уништава; говори о богу а истовремено га мрзи; говори о људским правима а ситематски их крши (у Багдадском затвору Абу Граиб, Гуантанаму и бројним другим тајним затворима). Установљава судове за некадашњег свог савезника Садама Хусеина а не признаје Међународни казнени суд. Нобеловац наводи духовито – “Када се Буш моли богу, бог зачепи-затвори уши”. Адолфо Перез Ескуивел је почетком рата у Ираку био у Багдаду и видео, да су Американци бомбардовали склониште и у њему убили 600 деце и мајки, изговарајући се , да су у забуни мислили да гађају бункер. У вези наведеног догађаја писао је Бушу и питао га, зашто мора убијати децу да би се решио диктатора, који је пре (за време рата између Ирака и Ирана-напомена аутора) био његов одани савезник? Наравно на писмо није добио одговор.

Док је напредна међународна јавност осуђивала и осуђује агресију на Југославију и отимање Космета од Србије, прозападне марионете у Србији, уз помоћ агресивних империјалистичких кругова, докопале су се власти (потсетимо на примање долара од америчке државне секретарке Олбрајтове за обарање Милошевићеве власти) и чине све да се почињени злочини забораве (Људске жртве, протеривање народа, разарање привредних и народних добара и други). Многи од њих и јавно говоре, да је отимање Космета свршен чин, који се “није могао спречити, нити се може променити”. Што је најсрамније, свом снагом раде на укључењу-интегрисању Србије у политичке и војне организације агресорских империјалистичких држава. Пропагирају “спасоносно” решење у крилу “врхунске капиталистичке западне демократије”.  Покорно су прихватили услове за интеграције-ултиматуме и обавезе поступака и понашања; правила о томе, што им је забрањено а што довољено чинити.

По том основу, забрањено им је: говорити о агресорској окупацији Србије и отимању Косова и о томе ,да је НАТО извршио агресију. (НАТО се је, по њиховом – “хвала богу”, преформирао у “мировњачке” снаге ОУН, да би поправио Милошевићев “грех”, почињен одбраном дела српске територије). Забранио је и тужити вође агресорских држава и држава њихових саучесница, да се не погоршају “пријатељски односи” са народима тих држава. На основу забране, српски послушници повукли су тужбу коју је уложила СРЈ против држава агресора, након извршене агресије.

Такође им је забрањено вршити утицај на избор кадрова у окупацијске структуре власти на Косову. На те функције постављају се потомци поражених фашистичких држава и њихових саучесница, који се осветнички понашају на штету Србије и српског народа и чине све да дефинитивно отму Косово. Њих српски послушници морају примати у посете, чашћавати и са њима “пријатељски” сарађивати. Када дипломате из наведених земеља у Београду изричу претње, уцене и врше психолошки притисак на српску  јавност, забрањен је њихов изгон (проглашење за персоне нон грате). Забрањен је и прекид дипломатских односа са државама које су признале независно Косово, јер како се интегрисати без дипломатских односа?  Толерантан је само некакав маневар, привремено поблачење српских дипломата, у сврхе обмане српске јавности. Посебно, за Србију је опасна и угрожавајућа забрана изградње сопствене војне доктрине и одбрамбеног система, лимитирање контигента оружаних снага, наоружања и опреме. Све то мора бити у склађено са потребама НАТО, како се другачије учланити у ту “мирољубиву” војну организацију?

Синоними забране су обавезе, које послушници морају испуњавати, како би имали подршку господара и дуже остали на власти. Те су обавезе наметнуте као на стотине изричитих услова за интеграцију, по систему – “узми или остави”.

Најважније обавезе и услови су: вишепартијски систем, укидање савеза комунистам распродаја природних и привредних добара, ликвидација друштвене имовине и самоуправљања, промена самоуправљачке позиције радничке класе у најамни однос према послодавцима – капиталистима, зависност од монопола банака и фондова, ускраћивање социјалне и здравствене заштите. Укратко, укидање свега што је било у социјалистичком систему. Нарочито важна обавеза је дозвола НАТО снагама да користе српске територије за маневре и борбена дејства (копнене и водне комуникације, аеродроме, базе и друге објекте), а то значи ликвидацију суверености и самосталности Србије.

Једна међу најтежим и најпонижавајућим обавезама, коју су српски лакеји равнодушно прихватили, је изручење водеће гарнитуре бранилаца Косова у немилост Хашком трибуналу- продуженој руци империјалиста-агресора на СРЈ. Трагична судбина изручених или је већ позната или је извесна. Једни су усмрћени репресивним инквизиторским мерама суда, другим предстоји иста судбина у казематима империјалистичких сателитских држава. Тај нискотни подвиг не би се могао правдати и када би се радило о каквом облику компензације (повратак Косова) или компарације (једнаких репресивних мера према агресорима). На жалост, описана ситуација може се увелико успоредити са страдањем српских витезова у обрани Косова од Турске империје, 1389, са разликом, што су тада витезови умрли на бојишту, а “витезови” браниоци Косова 1999. умиру и умријеће у наведеним казематима. Значајна разлика у косовској трагедији је и та, што је српска легенда измислила издају, да би ублажила тежину пораза у Косовској битци, а издаја и изручење бранилаца Косова након 1999. је стварна не измишЉена. У вези отимања Косова треба потсетити и на још нека упоређења: Турска империја, 1389., окупатори-фашисти, 1941-империјалисти-НАТО агресори,1999., отели су Косово са истим циљем и намером- да га заувек одузму Србији. Разлике су у трајању окупације. Турска окупација трајала је нешто више од 500 година, фашистичка око 4 године, а трајање империјалистичке НАТО окупације је неизвесно. Сигурно је да неће трајати вечно!

Неморалним уценама око изручења њиховом суду преостала два српска “злочинца” империјалсити спречавају Србији нормалну међународну сарадњу и размену добара, чиме кажњавају недужни српски народ. Док су, после 2.светског рата свестрано помагали фашистичке државе, да се рапидно реконструишу у империјалистичке силе и њихове савезнике за освајања глобалних простора. Нису условљавали развој поражених фашистичких држава изручењем преосталих ратних злочинаца (узгред, многи до данас нису изручени Међународном суду). Напротив, појединим ратним злочинцима-фашистима помагали су, скривали их и постављали на одговорне функције у реконструисаним фашистичким државама. И сада њихов монтирани Хашки суд ослобађа одговорности ратне злочинце, који су заједно са њима и по њиховом налогу извршили злочине над српским и другим народима бивше СФРЈ. Наравно, и о томе српске “мудре” марионете морају ћутати.

Словеначки комунистички одбор

Читајте без интернета: