Путин: Створити праведнији и ефикаснији систем привреде

putin-in-davos
ФИНАНСИЈСКИ СИСТЕМ И УНИПОЛАРНО УСТРОЈСТВО СВЕТСКЕ ПРИВРЕДЕ ДОЖИВЕЛИ КРАХ, ТРЕБА СТВОРИТИ ПРАВЕДНИЈИ И ЕФИКАСНИЈИ СИСТЕМ СА ОСЛОНЦЕМ НА МОРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ

Ексклузивно доносимо превод ширих извода из иступања Владимира Путина на отварању Светског економског форума у Давосу 28. јануара.

Данас се свет суочио са првом истински глобалном економском кризом. И притом су у брзини развоја кризних појава потучени сви рекорди.

Садашњу ситуацију често пореде са Великом депресијом са краја 20-их – почетка 30-их година прошлог века. И сличности заиста постоје. Али постоје и принципијелне разлике. У епохи глобализације криза је погодила све земље без изузетка, независно од њиховог политичког или економског система – сви су се нашли у једном чамцу.

Подсетићу да су се пре само годину дана са ове говорнице чуле речи наших америчких пријатеља о фундаменталној стабилности и ведрим перспективама привреде САД. А данас – понос Вол Стрита – инвестиционе банке – практично су престале да постоје. За годину дана су морале да признају губитке који надмашују њихов профит за четврт века. Какве су то размере! Само овај један пример боље од сваке критике одражава реално стање ствари.

Са наше тачке гледишта, до кризе је довело заједничко деловање неколико фактора.

То је крах постојећег финансијског система, резултат ниског квалитета регулације, због чега су се огромни ризици нашли изван неопходне контроле.

То су колосалне неравнотеже, акумулиране последњих година. Пре свега, између размера финансијских операција и фундаменталне вредности актива, између нарасле тражње за кредитним ресурсима и извора њиховог обезбеђивања. Озбиљно је отказао сам систем глобалног економског раста, у којем је један центар практично без ограничења и неконтролисано штампао новац и трошио богатства, а други је производио јефтину робу и сакупљао новац који су емитовале друге државе.

Томе ћу додати да су у таквом систему читави региони света, укључујући чак и богату Европу, остајали на периферији глобалних економских процеса, што значи и изван могућности доношења кључних економских и финансијских одлука.

Осим тога, генерисано благостање се распоређивало сасвим неравномерно, како унутар земаља, између слојева становништва, а то се односи и на високоразвијене државе, тако и између различитих земаља и региона света.

За значајан део човечанства као и раније остају недоступни комфорно становање, образовање, квалитетна медицина. И светски раст последњих година није радикално променио ту ситуацију.

На крају, ова криза је и плод претераних очекивања. Били су неоправдано надувани апетити корпорација у односу на стално растућу тражњу. Трка индекса фондова и капитализације је очигледно почела да доминира над повећањем продуктивности и реалне ефективности компанија.

Нажалост, претерана очекивања постојала су не само у свету бизниса. Она су наметала брзи раст стандарда личне потрошње, пре свега у развијеним земљама. Раст који – и то се мора отворено признати – није почивао на реалним могућностима. То није било зарађено благостање, већ благостање на вересију, на рачун будућих покољења.

Цела та „пирамида очекивања“ морала је пре или касније да се сруши, и то се управо и дешава пред нашим очима.

По нашем мишљењу, оно што се мора најскорије урадити – то је да се у најширем смислу подвуче црта под прошлошћу. Што би се рекло – да „отворимо карте“ и прикажемо стварно стање ствари.

Бизнису је неопходно отписивање безнадежних дугова и „лоших“ актива. На жалост, то се мора урадити. Да, то је веома болан и непријатан процес. И нису сви на то спремни, стрепећи за своју капитализацију, бонусе, просто за престиж.

Али устукнути од рашчишћавања биланса – значи „конзервирати“ и продужити кризу. Сматрам да механизам отписивања мора бити ефикасан и да мора бити у складу са реалностима данашњице, данашње економике.

Друго. Упоредо са рашчишћавањем биланса, дошло је време да се ослободимо од виртуелног новца, надуваних извештаја и сумњивих рејтинга. Представе о здрављу светске економике и реалном стању корпорација не треба да се крећу у сфери илузија. Чак ни ако су илузионисти – велике аудиторске и аналитичке куће.

Смисао нашег предлога је у томе, да се у основу реформе стандарда аудита, рачуноводства, система рејтинга, мора поставити повратак појму фундаменталне вредности актива. То јест процене овог или оног бизниса се морају градити на његовој способности да ствара додатну вредност, а не на различитим субјективним представама. По нашем мишљењу, будућа економика мора бити економика реалних вредности. Наравно, поставља се питање – како то постићи? На њега немам одговор. Морамо размислити заједно.

Треће. Претерана зависност од, у суштини једне једине резервне валуте је опасна за светску привреду. Мислим да је то свима постало очигледно. Зато би било целисходно допринети објективном процесу појављивања у будућности неколико јаких регионалних валута. Дошло је време да се започне конкретни дијалог о томе како учинити прелаз на нови модел глатким и неповратним.

Четврто. Већина земаља света депонује своје резерве у страним валутама и желеле би да буду сигурне у њихову поузданост. Са своје стране, емитенти резервних и обрачунских валута су објективно заинтересовани да њихове новчане јединице прате тражња и поверење других држава. То јест очигледни су узајамни интерес и узајамна зависност.

Стога је принципијелно важна већа отвореност у спровођењу кредитно-монетарне политике земаља емитената резервних валута. И више од тога, те земље су дужне да прихвате обавезу да поштују међународна правила макроекономске и финансијске дисциплине. По нашем мишљењу, овакво постављање ствари није сувишно.

Међутим, измене нису неопходне само у грађевини светских финансија – круг проблема је много шири.

Ствар је у томе да на смену преживелом једнополарном устројству светске економике мора доћи систем заснован на сарадњи неколико великих центара.

Али да такав мултиполарни свет не би постао свет хаоса и непредвидивости, неопходно је јачати систем глобалних регулатора, заснованих на међународном праву и систему мултилатералних споразума. Разуме се да је управо због тога тако важно преосмислити улогу водећих међународних организација и институција.

Убеђен сам да можемо формирати праведнију и ефикаснију светску економску архитектуру.

У оквиру мог данашњег иступања није могуће детаљно окарактерисати све њене параметре. То сада и није неопходно. Али очигледно је да у таквом систему све земље морају имати гарантован приступ неопходним ресурсима за обезбеђење живота, а такође и новим технологијама и изворима развоја. Неопходно је створити гаранције које би минимизирале ризик од понаљања нових криза сличних овој коју данас преживљавамо.

Сматрам да је економика XXI века – економика људи, а не фабрика. Интелектуална компонента у глобалном економском развоју је неизмерно порасла.

На жалост, све чешће се чује теза да ће повећање војних издатака помоћи решавању данашњих социјално-економских проблема. Логика је ту сасвим проста: допунски војни издаци, наравно, у првој фази воде стварању нових радних места. То је очигледна чињеница.

На први поглед – и то је варијанта борбе са кризом и незапосленошћу. Могуће је да краткорочно, таква мера и да некакав ефекат. Али у стварности, милитаризација не помаже да се реши проблем, већ га само продубљује, исисавајући из привреде огромне финансијске и материјалне ресурсе, којима би се могла наћи много боља примена.

У последње време свет се сударио са невиђеним растом агресивних понашања. Имам у виду испад садашњег грузинског руководства на Кавказу, терористичке акте у Индији, ескалацију насиља у сектору Газе. Наизглед као да ти догађаји нису директно повезани. Али у њиховом развоју су видљиви неки заједнички моменти.

И пре свега – неспособност постојећих међународних институција да предлажу конструктивна решења регионалних конфликата, да се баве резултативним регулисањем међуетничких и међудржавних противречности. У суштини, мултилатерални политички механизми су се показали подједнако неефикасним, као и институције глобалног финансијско-економског регулисања.

Будимо отворени, провоцирање војно-политичке нестабилности, регионалних и других конфликата – то је згодан начин да се одвуче пажња људи од сопствених социјалних и економских проблема унутар ових или оних земаља.

И, нажалост, не сме се искључити могућност да ће такви покушаји бити предузимани и у будућности.

Да се не би допустио такав развој догађаја, мораћемо суштински да повећамо ефикасност система међународних односа. Да га учинимо безбеднијим и стабилнијим.

Русија је спремна да да свој допринос решавању прворазредних задатака, који стоје пред међународном заједницом. Рачунамо на то да ће сви наши партнери – и у Европи, и у Азији, и у Америци, а ту имам у виду и нову администрацију САД, којој желимо успеха, испољити интерес за заједнички и конструктивни рад.

Комплекс проблема, који стоје пред светском заједницом је изузетно сложен. И понекад се чини да је изаћи на крај са њима просто немогуће. Али код нас у Русији често говоре, а знам да и у другим земљама употребљавају сличну формулу – „Пут ће пробити онај који иде“.

Ми морамо тражити ослонац у оним моралним вредностима, које су обезбедиле прогрес наше цивилизације. Поштење и љубав према раду, одговорност и вера у сопствене снаге, обавезно ће довести до успеха.

Не сме бити никакве малодушности. Са кризом се може и мора борити кроз обједињавање наших интелектуалних, духовних и материјалних ресурса.

Таква консолидација напора је незамислива без узајамног поверења. И не само међу учесницима пословног живота. Данас многи говоре о кризи поверења у банкарски систем, а ја бих проширио тај проблем. Реч је, пре свега, о поверењу међу државама. Стицање узајамног поверења је кључни задатак који сви треба да решавамо.

Управо поверење и солидарност ће нам помоћи да превазиђемо садашње тешкоће, да избегнемо многе потресе, да остваримо процват и благостање у XXI веку.

Читајте без интернета: