Русија и Руси у Србији (I)

Vladimir Putin
Vladimir Putin

19.07.2009
Никита БОНДАРЈОВ
Русија и Руси у Србији (I)

Историја руско-српских контаката, поред осталог и миграција, подсећа на амплитуду кретања клатна: до почетка ХХ века можемо говорити о масовним сеобама Срба у Руску империју, о њиховој служби у руској армији, утицају на руску културу, доприносу успостављању руске државе (нарочито је то актуелно у време владавине Петра Великог). Русија, пак, присуствује на Балкану углавном посредно – у виду издаване у Русији за православне поданике Османлијске империје духовне и школске литературе, финансијске помоћи манастирима и образовним центрима, а нешто касније у виду војне помоћи српском кнежевству које се борило за независност од Турака. Не можемо говорити о руској дијаспори у Србији до ХХ века, ако не рачунамо пресељење на аустријско-турску границу 1785. године избеглих из Русије њекрасовских козака.1 Козаци се, међутим, на Војној граници нису навикнули, па су се преселили у доње токове Дунава, а потом у унутрашње регионе Османлијске империје.

После Октобарске револуције и Грађанског рата клатно руско-српских односа заљуљало се у супротну страну. Краљевина Југославија (до 1929. године – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) удомила је, по најскромнијим прорачунима, 80 хиљада руских избеглица. Одмах треба нагласити да је за велики део руских изгнаника Југославија била тек привремено уточиште на путу у Западну Европу, САД, Канаду, Латинску Америку. До почетка Другог светског рата у Југославији је званично регистровано око 20 хиљада руских избеглица – четвртина од почетног броја емиграната.2 Међутим, и то је изван сваке сумње веома значајна бројка за патријархалну, углавном аграрну Југославију.

Руска дијаспора у Србији данас, према подацима Руске амбасаде у Београду, броји око осам хиљада људи. Упоређивање тих бројки – 8 хиљада и 80 хиљада – само по себи може дати многа објашњења у историји руског присуства на Балкану. Историја Руса у Србији је, пре свега, историја апатрида међуратног периода, за разлику од Западне Европе и САД, где је број емиграната „првог таласа“ и грађана који су напустили Русију 90-их и 2000-те године, потпуно упоредив.

Историјске везе Русије и Србије сежу, као минимум, у времена Крштења Русије. У XIII – XV веку, када се Русија налазила под турско-монголским јармом, огроман допринос успостављању руског летописног жанра и очувању руске културе дали су српски пртосветитељи Григориј Цамблак и Пахомије Логофет (такође познат као Пахомије Србин). XV – XVI век за Русију су период националне консолидације, време настајања централизоване државе и формирања империјске идеје. За балканске државе, пак, па и за Србију, поред осталог, тај период је био време губљења националне државности, поробљавања од стране Османлијске империје. Велики југословенски византолог, историчар руског порекла В.А.Мошин правилно истиче: „Епоха, која је за Јужне Словене постала период тешког ропства, за њихову источну сабраћу показала се као епоха рађања новог политичког живота. Управо у то време Москва формулише своју политичку мисију: штитити хришћански свет од неверника и бранити православну цркву од „нечастивих агарјана“3.

Ходочашће српског свештенства и племства на руски двор почиње у време владавине Петра Трећег и наставља се у још већим размерама за време Василија Трећег и Ивана Четвртог. Године 1556. Иван Грозни дарује монасима српског хилендарског манастира простор за манастирско подворје у центру Москве. Према тадашњој пракси, подворје постаје својеврсно дипломатско представништво Србије у Русији, ту се прикупљају књиге, црквена опрема и новац за слање на Балкан.

Политика руских царева према балканским народима остајала је непромењива независно од тога које су се династије представници налазили на власти. Борис Годунов и Василиј Шујски су према сабраћи по вери, који се налазе под турским јармом, испољавали чак већу штедрост од Рјуриковича. Управо је Годунов први понудио српским избеглицама да се масовно преселе у Русију. Тај процес пресељавања је почео, али се није и развио због настанка такозваних Смутних времена4. Нису заобишли својом пажњом угњетене балканске народе ни први владари из дома Романових, а Кримски походи кнеза В.В.Голицина (за време владавине принцезе Софије Алексејевне, 1687 и 1689. године) карактеристични су по преласку Русије на покушаје војног решавања „источног питања“.

Свој врхунац руско-српски односи достигли су за време Петра Првог. Управо за време владавине Петра Првог Срби и Црногорци су почели активно ступати у државну службу. Поставивши циљ да Русју претвори у велику поморску државу, Петар Први позива за саветнике стручњаке из Дубровника (Рагузе), Херцеговине и Црне Горе – региона који су били чувени по богатим поморским традицијама5. Значајан број Срба са територије Аустро-угарске Војне границе стигао је у Русију, како би служио у руској армији, и од њих је комплетиран засебни Српски гусарски пук. Године 1723., већ на самом крају своје владавине, Петар дозвољава мајору Ивану Албанезу, Црногорцу по пореклу, да доведе и са породицама насели у подручју града Суме неколико стотина српских војника ( коњаника), који су били у аустријској служби. Од тог првог српског насеља и почиње стварање две српске територијалне творевине, које су постојале у Руској империји – Нова Србија и Славеносрбија.

Петар Велики је такође разматрао могућност упућивања у Србију руских учитеља, ради ширења писмености и православне вере. Индикативно је којим су изразима Срби молили Петра да пошаље учитеље. Митрополит Мојсије Петровић, на пример, пише Петру Великом: „Не молим материјална блага, већ духовна. Не требам паре, већ помоћ у просвећивању, оружје душама нашим, Буди нам други Мојсије и избави нас од Египта незнања!“6 . У фебруару 1724. године Петар је издао указ „о упућивању из св.Синода у Србију ради обуке тамошњег народа деце латинског и словенског дијалекта двојице учитеља“. Међутим, за живота Петра нису се остварили просветитељски планови, и први руски учитељ, Максим Терентјевич Суворов, стигао је на Балкан већ за време владавине Јекатерине Прве, августа 1725. године.

Од мисије Максима Суворова почиње историја Руса у Србији. У граду Карловци на аустријској Војној граници он је отворио такозвану „Словенску школу“, у којој су се школовали како будући свештеници, тако и наставници светских дисциплина. Индикативно је да је већ у ХХ веку (од 1921. до 1944. године) тај исти град, који је у међувремену променио назив у Сремски Карловци, постао уточиште Високе црквене управе Руске православне цркве иностране, па отуда и пежоративни назив Стране цркве – „карловачки раскољници“. По ко зна који пут ми видимо да јединствени пријатељски однос српских светских и духовних власти према руским емигрантима у ХХ веку није било случајност. У сваком случају, можемо говорити о томе да је митрополит Антоније (Храповицки) 1921. године пожњео усеве семена које је посејао Максим Суворов 1725. године.

Године 1736. Максим Суворов се враћа у Русију, али једанаест година његовог просветитељског рада није било узалудно – он је обучио стотине свештеника и учитеља, утемељио српско светско образовање, стекао ауторитет међу Србима7. Мисију Суворова наставили су други руски просветитељи, углавном питомци Кијевске духовне академије – Е.Козачински, П.Казуновски, Т.Климовски, Г.Шумлјан, Т.Левандовски, И.Минацки. Емануел Козачински је обновио рад школе коју је отворио Суворов у Сремским Карловцима, а себе прогласио „префектом“ школе. За време Козачинског у Сремским Карловцима је, напорима ученика школе, постављен комад „Трагикомедија“, коју је написао „префект“ по мотивима догађаја из српске историје. Та скромна школска представа званично се сматра почетком српског позоришта, а сам Козачински – првим српским драматургом.8. Међутим, успостављени у Русији за време владавине Ане Јоановне политички режим, који је у историји добио назив „бироновшчина“, није нарочито стимулисао мисионарство и просветитељство, а и балкански правац за Русију је изгубио значај. Крајем тридесетих година XVIII века велики део „бурсака“ враћа се у Кијев, изузев двојице који су успели да формирају породице и одлучили да остану међу Србима.

После Козачинског и његових другова руски учитељи се нису појављивали у земљи Србији око сто година, а кривац је политичка ситуација у Русији и Аустрији, као и напетост у односима обе те империје са Турском. Међутим, „једном окусивши плодове руског просвећивања“ српско свештенство и ситуиранији слојеви становништва (трговци, војници) већ нису могли да се задовољавају полуписменим локалним учитељима. Значајан број Срба одлази на школовање у Русију, пре свега Кијевску духовну академију, због њене близине Балкану. Руски утицај на насељене Србима области Аустрије и граничне рејоне Турске довео је до тога, да је образовани део локалног становништва почео одустајати од српског језика у корист некаквог „каламбура“, названог „словено-српски језик“, а који се састојао од смеше језика српског, руског и црквено-словенског. И тај језик постаје не само књижевни, него и свакодневни разговорни језик, и сви људи, који су претендовали на образованост били су дужни да говоре новим језиком – да „словенствују“.

Очигледно је да подршка православном становништву Балкана од стране Русије, активно укључивање Срба и Црногораца у руску службу, стварање посебних услова за српске пресењенике, нису били алтруизам, већ геополитички интерес Русије, који се у односу на Балкан мало променио од времена Ивана Грозног до данас. И све до средине ХIX века, када је добила аутономију од Турске, Србија је покушавала да гради сопствену међународну политику, а интереси Русије практично су се у потпуности преплитали са надањима српског народа. Зато је овде умесно говорити не о „прозелитизму“ Русије на Балкану, већ о принципијелној истоветности руске и српске национално-политичке парадигме.

(Наставак следи)

_________________________

1„Њекрасовским козацима“, „њекрасовцима“ називали су се учесници устанка донских козака под вођством К.Булавина (1707-1709), који су после разбијања устанка прешли, на челу са атаманом Игњатом Њекрасовом, на страну Османлијске империје. Током практично читавог XVIII века њекрасовце су турске власти сељакале с места на место у подунавским регионима Балканског полуострва, да би 1829. године њекрасовци и дефинитивно пресењени у Малу Азију

2 Мирослав Јовановић „Руска емиграција на Балкану. 1920-1940“. Москва, 2005. С.8

3 В.Мошин „Трећи Рим и Јужни Словени“ (Руско-Југословенски алманах“, Панчево, 1934. С.53)

4 Мошин, исто. С.55-56

5 Један од позваних, становник црногорске Боке Которске Мате Змајевић постао је адмирал руске Балтичке флоте, а број оних балканског порекла који су служили у руској флоти за време Петра, било је на десетине.

6 А.Б. Артемјев „ На кривинама Дунава“, М.1999. С. 10-11.

7 По повратку у Русију Максим Суворов је постаљен за директора Московске синодалне штампарије, умро 1770. године.

8 „Историја Југославије“, Москва, 1963. Т. 1 С.300.

Читајте без интернета: