Русија и Руси у Србији (III)

Москва
Москва

01.08.2009
Никита БОНДАРЈОВ
Русија и Руси у Србији (III)

Почев од 1917. године амплитуда клатна руско-српских односа преместила се на супротну страну. У Русији почиње епоха револуције и метежи. А Србија је, пак, после распада Аустро-Угарске империје постала стожер нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС). Површина нове државе под влашћу Карађорђевића премашивала је површину кнежевине Србије за више од пет пута. Имајући у виду ситуацију у Бугарској након разбијања Централних држава, можемо говорити о томе да нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – постаје регионални хегемон на Балкану.

Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.). Избеглице са Крима и из Новоросијска транспортоване су поморским путевима углавном у Истамбул, бугарску Варну и румунску Констанцу. После лутања по Балкану значајан број тих људи населио се управо у Краљевини СХС. По тврђењу Владимира Албиновича Мајевског, историчара руске емиграције и савременика догађаја, „Руси су ушли тада у српску земљу неоптерећени никаквим квотама, визама, ограничењима, пасошима и сличним. Братска земља привила је Русе уз себе не оптерећујући их формалностима које су постојале приликом уласка у европске и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу…“1.

Разлози примамљивости Краљевине СХС и, у првом реду, Србије за руске избеглице састојали су се у томе, што је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била спремна да прихвати не само људе као такве, него да им дозволи да се на својој територији разместе организационе структуре руских апатрида. 31. августа 1921. године Архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да узме под своју заштиту Високу црквену управу Руске православне цркве, у чијој јурисдикцији је остављена њена самосталност. Резиденцијом Високе црквене управе постао је Патријаршијски дворац у Сремским Карловцима, граду у коме је пре двеста година пре тога Максим Суворов отворио „Словенску школу“. 21. новембра исте године у Сремским Карловцима одржан је Црквени сабор, на коме је формирана концепција Руске православне цркве у иностранству (РПЦИ) и створени њени управни органи, који су смештени такође у Сремским Карловцима.

У том истом граду размештени су Главни штаб и Врховна команда оружаних снага Југа Русије, на челу са генералом П.Н.Врангелом, а касније – управа Руског општевојног савеза (РОВС). Сам генерал Врангел је поводом могућности да сачува организационе структуре Руске армије писао: „Као што се у борби развија пук, разбија на батаљоне, чете, водове, групе, тако се и Армија – изгнаница из логора Галипоља, Лемноса и Кабакџија расула по братским словенским земљама… Расула, али остала Армија војника, спојених јединственом вољом, инспирисаних јединственим поривом и спремношћу на жртвовање. У најтежим искушењима Армија се одржала…»2. Тако је Србија, још прецизније – Сремски Карловци, „постала својеврсни центар избеглица, чији утицај се ширио далеко изван граница Краљевине СХС“ 3 Генерал Врангел је покушавао да утиче и на финансијске токове руске емиграције путем сазивања у Београду такозваног „Руског савета“. Међутим, ова се структура показала неефикасном, потчињавање јединственом руководству економске активности руске емиграције није успело, па је 1922. године Руски савет укинут.

У руској историјској науци која обрађује побегле Русе од ужаса бољшевизма, константно се употребљава термин „први талас емиграције“. Поставља се питање: колико је исправно називати те људе емигрантима? Јер, они нису добровољно напустили своју отаџбину, већ су је напустили под претњом физичког уништења од стране бољшевика, у журби, најчешће и уопште не схватајући камо и зашто одлазе…Тим поводом је професор Д.Н.Иванцов 1925. године писао: „Избеглице нису емигранти, између њих и емиграната постоји огромна разлика. Емигрант гледа напред – избеглица целом својом душом хрли назад, третирајући свој боравак у иностранству као прелазну епизоду. Емигрант одлази у иностранство са чврстим уверењем у будућност – избеглица је притиснут материјалном и моралном катастрофом која га је задесила… Емигрант пре него што се одлучи на пресељење труди се да реализује своју имовину – огроман део избеглица напустио је отаџбину буквално с празним рукама. Емигрант сам бира земљу пресељења – избеглица се обрете тамо где га судбина нагна“4.

Зато је такозвани „први талас руске емиграције“ правилније називати управо „избеглицама“. А прва етапа историје руске дијаспоре у Србији (1920-28) могла би се, цитирајући колумнисту софијског листа „Русија“ Ј.Јурјева, назвати „преобраћањем избеглица у емигранте“ 5.

О положају руских избеглица у Краљевини СХС од 1920. године бринула је специјално формирана Државна комисија за смештај руских избеглица, а њен рад је усмеравао академик Александар Белич (најпре као потпредседник Комисије, а затим као председник). Циљ и смисао постојања Комисије сводио се управо на пружање помоћи руским избеглицама на путу „преобраћања у емигранте“. По одређењу М.Јовановића, „Државна комисија и по овлашћењима, и по реалном утицају на живот Руса у Краљевини СХС, била је најзначајнија организација у животу емиграната, каквом је и остајала током целокупног међуратног периода“6. Делатност Комисије обухватала је широк круг питања везаних како за пријем и смештај избеглица, тако и за финансирање, социјалну заштиту, прилагођавање и интегрисање емиграната у нову средину. То се пре свега односило на курсеве српског језика и специјализоване бирое за запошљавање у местима насељавања избеглица. Комисија се такође бавила проблемима који су скопчани са формирањем и финансирањем школа за школовање руске деце, помоћи медицинским и рехабилитационим установама.

До средине 1925. године на земљи Краљевине СХС функционисало је 17 руских школа, у којима се школовало 2820 ученика. При том је осам школа, у којима се школовало 2240 деце, у потпуности финансирала држава, а остале су добијале дотације од Министарства образовања7. У најповољнијем положају била је Прва Руско-српска гимназија у Београду, отворена новембра 1920. године, а директор гимназије је постао В.Д.Плетњов. Приликом отварања гимназије у њој је било само 90 ученика, а кроз десет година – већ 250. Сам назив ове школске установе сведочио је о тежњама њених оснивача да учине све, како би ђаци „остали Руси, сачували разумевање, знање и љубав према земљи која се у тешким годинама показала као прави, несебични пријатељ…Гимназијски ђаци у будућности је требало да постану залог за тесне везе између српског и руског народа“ 8.

Разуме се, образовна и научна делатност руских пресељеника у Краљевини СХС није се ограничавала на стварање школа и језичких курсева. Руски емигранти су према стандардима тадашњег времена били људи изузетно добро образовани и професионално обучени. По подацима пописа из 1922. године из реда руских емиграната у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца високо образовање имало је 12% , средње – 61%, основно – 12%, а без образовања било је тек 3% емиграната9. Образовни ниво руске емигрантске групе крајње је необичан за Србију не само због броја лица са високим и средњим образовањем, већ и зато што је међу емигрантима било свега 2-3 процента неписмених. И вредности тих људи постају очигледне ако се има у виду да је у Краљевини СХС 1921. године 50% становника старијих од 12 година било неписмено10. По већ цитираном В.Мајевским – „српску интелигенцију просто су шокирали ти Руси, у маси тако јадни и жалосни, али тако образовани и паметни“.11

Руси су активно учествовали у научном и уметничком животу Србије, радили као предавачи, организатори културног живота, истакнути уметници, скулптори и неимари како у оквирима руских културних организација, тако и у културним организацијама земље у којој бораве. Делатност руских емиграната у сфери науке имала је три основна аспекта: формирање научних друштава, рад на универзитетима и у школама Краљевине СХС, организација руског научног живота. Међу научним организацијама, које су основали Руси у Краљевини СХС посебно се истицао Руски научни институт у Београду. Он је основан 16. септембра 1928. године са циљем да подржава и унапређује руску научну мисао. Финансирање Руског научног института преузела је на себе влада Краљевине СХС, захваљујући чему је он убрзо постао водећи научни центар руске дијаспоре, иако су аналогне установе функциуонисале такође у Прагу и Берлину. Првих година свог постојања Институт је био смештен у згради Српске краљевске академије, а 1933. године пресељен је у новосаграђену зграду Руског дома, који је носио име Императора Николаја Другог.

Први председник Института био је професор Ј.В.Спекторски, у прошлости ректор Кијевског универзитета. Институт је имао пет оделења: философско на челу са Н.О.Лоским и П.Б.Струвеом, језика и књижевности, којим је руководио А.Л.Погодин, друштвених и историјских наука под руководством А.П.Доброклонског, медицинско на челу са А.И. Игнатовским, као и оделење математичких и техничких наука, којим су руководили Г.Н.Пио-Уљски и Н.Н.Салтиков. Једна од делатности Института била је и организација предавања руских научника из других европских земаља. У Институту су редовно наступали И.И.Лапо и А.А.Кизеветер из Прага, В.В.Зењковски и Н.Н.Головин из Париза, С.Л.Франк и И.А.Иљин из Берлина, Ј.Ф.Шмурло из Рима, В.Н.Ипатјев и И.И. Сикорски из САД. Институт је организовао округле столове и разговоре са чувеним руским уметницима и књижевницима, поред осталог З.Гипиусом, Д.Мережковским, К.Баљмонтом и И.Северјањином.12. Мисао Игора Северјањина постала је и девиза Руског дома у Београду: „Премало је родити се као Рус, такав мораш бити, таквим мораш постати“.

Наравно, било би погрешно мислити да је руска дијаспора у Краљевини СХС била затворена у себе и није узимала активно учешће у друштвеном животу Срба и других југословенских народа. Како смо већ казали, образовни ниво руских избеглица био је веома висок, што је у почетку изазивало одређене тешкоће, јер стручњацима таквог нивоа није било лако да обезбеде запослење у Србији, у недавној прошлости још маленој вазалској кнежевини на периферији Османлијске империје. До средине 20-их година 15 руских научника постали су чланови Српске академије наука, и ни једна национална група Југославије, у пропорционалном односу, није била у Академији тако бројна, као руски емигранти13.

Огроман је и допринос руске дијаспоре у уметности Србије. На сценама београдских позоришта стављали су спектакле руски редитељи Ј.Л.Ракитин, А.А.Вершчагин, Ф.В. Павловски. Ти људи, а такође и руски глумци који су се нашли у Југославији, од којих су многи наступали на најбољим сценама Москве и Петербурга, заувек су променили лик југословенског позоришта, какав је дотад постојао у оквирима представа о театру XIX века. На драмским сценама блистали су Нона Белавина, Лидија Мансветова и Олег Миклашевски.

Настајање српског националног позоришта и балета такође је у нераскидивој вези са именима руских позоришних уметника, сценографа и кинематографа европске класе: Л.М.Бриаловског, А.А. Вербицког, В.И.Жедринског, режисера Ј.С.Мариашца и Ф.Павловског, оперских солиста: Н.Архипове и Н.Баранова, Ј.Д.Веселовског, Неониле Волевач, Олге Олдекоп. Балетску групу многе године чинили су, а потом припремали и подучавали руски балетани и кореографи: Т.П.Карсавина, Н.Кирсанова, М.Бологовска, И. и Ф. Васиљеви, А.Жуковски и К.Исаченко. Оставили су свој траг и руски композитори који су радили са Народним позориштем: В.А.Нелидов је написао и поставио на сцену оперу „Смрт Мајке Југовића“ по мотивима српског епа, и до данас се сећају школе И.И.Слатина – диригента, композитора и руководиоца хора „Глинка“. На изворишту српске кинематографије налазили су се руски емигрант, пореклом из Одесе Георгиј Скригин, филмски глумци О.М.Соловјова, браћа Черепов и други.

У Србији раде руски уметници, а радови многих од њих данас красе националне галерије Србије: Н.Н.Богданов-Бељски, С.А.Виноградов – академски сликар, А.В.Ганзен – сликар мора који је овековечио Дубровник, С.Ф.Колесњикова – академик Руске академије уметности, Б.Н.Литвинов – уметник, генерал-мајор. Млади руски уметници Јуриј Лобачов и Константин Кузњецов су постали оснивачи комикс-правца и популарни илустратори. Прославила су се многа руска имена и у сфери неговања, популаризације проучавања црквеног сликарства, фресака, икона, што је оваплоћено у ансамблу храма-музеја на Опленцу, где су радили историчари Н.Окуњев и уметник П.Бичковски, иконописац о.Пимен (Сафронов) је постао оснивач иконописне школе у манастиру Раковица, а већ после рата сопствену школу рестаурације створила је Ј.В.Вандровска. Непоновљиви траг у историји спрског сликарства оставио је Л.Т.Шејка и група „Медиала“ коју је он створио, а чланови групе постали су уметница Олга Ивањицки и српски уметник и философ Драгош Калајић.

Провинцијски град Београд, настао између Европе и Азије, напорима руских архитеката В.Баумгартена, Н.Краснова, В.Лукомског, В.Сташевског, Р.Верховског, В.Андросова, претвара се у пуновредну европску престоницу. Јер искуства стечена у Русији аутор ансамбла у Ливадији Петар Краснов могао је реализовати у таквим архитектонским ремек-делима као што су пројекти министарских здања у Београду, Маузолеју на Опленцу и интеријерима Народне скупштине. Многи инжењери, војни инжењери у Србији, постали су успешни и признати архитектонски виртуози: Ф.Баумгартен – аутор Руског дома, Генералштаба у Београду и других, В.В.Сташевски – творац храма св. Тројице у Београду и Иверске звонаре, В.В.Лукомски је створио таква ремек-дела као што су Бели двор и ансамбл Српске патријаршије. Изван Београда су радили такви руски архитекте као П.Анагности, А.А.Васиљев, Г.И.Самојлов. И дан-данас су украс и историјски симболи Београда радови руског скулптора Романа Верховског, који је после Другог светског рата створио храм Св. Тројице у Џорданвилу (САД). У Београду је он створио монумент Херојима Првог светског рата на Руском гробљу, монумент „Браниоцима Београда“ и друге.

Армија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а после рата Југословенска народна армија, у пуној је мери користила искуства многих стотина војних стручњака који су се нашли на њеној земљи. У војним училиштима и академијама било је мноштво руских предавача. Огроман допринос стварању југословенског ваздухопловства дали су руски пилоти. Имена војних пилота: А.П.Личева, П.Мазајева и В.Ткачова – генерал-мајора руске армије и једног од твораца војно-ваздухопловне флоте Југославије – сећају се и данас у Србији.

Многе деценије трудили су се на стварању хидроенергетског система Југославије руски инжењери В.В.Горјачковски и И.А.Лашков, којих се добро сећају у Новом Саду, Панчеву и Београду. Њиховим трудом разрађен је и изграђен јединствени систем канала Дунав – Тиса – Дунав. Развоју фундаменталне и универзитетске науке Југославије свој допринос дали су: Ал.Д.Билимович, професор – економиста, Ант. Д.Билимович – математичар, председник Српске академије наука, ентомолог Ј.Н.Вагнер, агрохемичар Н.И.Васиљев, математичар К.П.Воронец, лексикограф И.Грицкат-Радулович; А.Игњатовски – оснивач и руководилац Прве клинике за болести унутрашњих органа у Београду, Т.В.Локот – оснивач Института пољопривредне технике, палеограф, историчар В.А.Мошин, руководилац Опсерваторије Београдског универзитета П.В.Музен, Г.А.Острогорски – творац Византолошког института САНУ, математичар Н.Н.Слатиков, селекционар А.И.Стебут, инжењер В.В.Фармаковски, стручњак за техничку механику Ј.М.Хлипчев.

Овај списак могли би смо допунити још десетинама презимена људи, који су се деценијама трудили у својој новој словенској отаџбини. Њихова деца и ученици настављају дело које је започела у међуратној Југославији славна плејада „руских избеглица“ – научника, поета, уметника, војника.

Крај ако не безбедном, а оно у сваком случају фундаментално организованом постојању руске дијаспоре у Југославији учинио је Други светски рат, и истовремено са њим и Грађански рат у Србији (монархисти – четници против комунистичких партизана Ј.Броза Тита), улазак совјетске војске на територију Југославије (Београдска операција, септембар 1944.). Руска дијаспора у Југославији изазивала је и код фашиста, и код Совјетског Савеза, велику бојазан. За време окупације Србије Немци су интернирали практично све „белоемигранте“, који су гајили просовјетске симпатије. Совјетска власт се исто онако сурово понашала према представницима емигрантске средине који су сарађивали са фашистима или се држали антисовјетских погледа. Ти фактори, а такође природно смањење и одлив дела ситуираних руских емиграната из Југославије непосредно и у предратним годинама, довели су до тога да је у периоду 1945-46. године бројност руске емиграције у Југославији процењивана на 5 – 7 хиљада људи. Приметан контраст у поређењу са 18-20 хиљада на крају тридесетих година…
(Наставак следи)

1 Цит.из: „Руски Београд“. М, 2008. С.58

2 Цит. Јовановић, исто, С.248.

3 Руска емиграција у Југославији. М.1996.С.41

4 Д.Иванцов. Руске избеглице у Југославији у 1921.г.// Руска економска збирка. Вип. Праг, 1925. С.80.

5 Цит. А.Б.Арсењев. На окукама Дунава. М.1999. С.29.

6 Јовановић, исто. С.287-286.

7 Руска емтиграциja у српскоj култури XX века. Београд. 1994. T.2. C. 43-44.

8 Прва Руско-српска гимназија 1920-1930. Београд, 1930. С. 17.

9 Јовановић, исто С. 143.

10 Исто.

11 „Руски Београд“, исто.

12 Јовановић, исто. С. 327-328.

13 Руска емиграција у Југославији. С. 146

Читајте без интернета: