Русија и Руси у Србији (IV)

Руско оружје
Руско оружје

09.08.2009
Никита БОНДАРЈОВ
Русија и Руси у Србији (IV)

Учвршћивање новог политичког уређења у Југославији, а потом и раскид између Ј.Стаљина и Ј.Броза Тита који је уследио 1948. године, довели су до нових облика миграције из Русије у Србију. У првим поратним годинама неколико хиљада младих Југословена упућено је на школовање у Совјетски Савез. Били су то најбољи, најперспективнији кадрови, без преувеличавања – цвет науке. Након што је конфликт између Стаљина и Тита прешао у отворену фазу и након што је уследила позната резолуције Коминформа, сви југословенски студенти који су студирали у Совјетском Савезу, сместа су отпремљени у отаџбину (19. марта 1948. године опозвани су руски стручњаци и војни саветници из Југославије)1. Прецизних података о броју Југословена који су се школовали у СССР у принципу нема, јер је највећи део докумената који се односе на те догађаје стављен у ад-акта под ознаком „строго пов.“, или уништен. Можемо говорити само о томе, да се у совјетским војним високошколским установама школовало око 1200 југословенских питомаца, док број цивилних студената није познат, али је у сваком случају реч о неколико стотина, па, можда и до хиљаду људи2. Значајан број тих људи вратио се у Југославију са руским супругама, по неким оценама – до једне четвртине њих. У историјској науци нико није ни покушавао да проследи судбину тих жена. Међутим, ради се о неколико стотина бивших совјетских држављана.

Историја адаптације и асимилације тих жена, које условно можемо назвати „коминформанкама“, још увек чека свог истраживача…

Односи СССР и Југославије у периоду између 60-их и 80-их година XX века понајбоље одражава наслов књиге совјетског историчара Ј.С.Гиренка „Совјетски Савез – Југославија: традиционално пријатељство и свестрана сарадња“ (књигу је издао „Политиздат“ 1975. године). Мрачне странице у историји узајамних односа две земље, пре свега период од 1948. до 1953. године, предате су забораву. У Југославији функционишу совјетско дипломатско и трговинско представништво, раде руски стручњаци. Бивши Руски дом, који носи име Императора Николаја Другог, стециште емигрантских организација и научних института, постаје Дом совјетске науке и културе. У просторијама, у којима се до Другог светског рата налазила руска гимназија, отвара се Средња школа при Амбасади СССР. Радо или нерадо, тек културне институције Совјетског Савеза у Југославији по форми у значајној мери копирају предратне емигрантске структуре.

У периоду између 70-их и 80-их година основни, па и једини облик миграције из СССР у СФРЈ била је брачна миграција. Совјетске девојке сматрале су великим успехом удати се за Југословена, грађани Југославије „котирали“ су се једнако као и Финци и Швеђани – животни стандард у земљи био је, малтене, западни, земља је при том релативно близу Русије, а и односи Совјетског Савеза са државом су добри. У годинама застоја и перестројке стотине Рускиња ступило је у брак са Југословенима и отпутовало на Балкан. Међутим, како показује статистика, највише 15 процената бракова Рускиња са странцима је успешно. Финансијска криза која је задесила Југославију крајем осамдесетих, и каснији распад Југославије, довели су и до распада значајног дела тих бракова. Друга варијанта била је да се руско-српски пар пресели у отаџбину супруге, тојест, у Русију. У деведесетим годинама такви случајеви нису били реткост. Али чак и без обзира на фактор реемиграције, данас су у Србији друштва руске дијаспоре „деведесет процената друштва жена-Рускиња“, како је у разговору са аутором приметила председница друштва „Руски талас“ Ина Дели. Све хуманитарне иницијативе Русије, које се односе на руску дијаспору у Србији, треба да полазе од тога да је та дијаспора већински женска, да поседује хуманитарно или природно образовање, има двоје-троје деце, а многе су самохране мајке.

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Совјетског Савеза, а потом политичке и економске кризе које су уследиле 1990-их година, одбацили су односе Русије и Србије практично на ниво касног средњовековља. Срби у Србији, а такође у Хрватској и Босни, током целокупног периода „југокризе“, која се преточила у ратне сукобе, етничко чишћење, економску саботажу, рачунали су на помоћ Русије, ако не војну, а оно макар дипломатску. Остављајући по страни питање о томе ко је крив за започињање рата на територији бивше Југославије, констатујмо само да је из балканског региона почетком 90-их година Русија отиша делимично због тешке економске кризе, а делимично да би удовољила дипломатским алијансама са западним партнерима. У региону присуствују руске мировне снаге, али оне делују под окриљем међународних организација. Појединачна испољавања сопствене иницијативе Русије, као што је пребацивање руских мировних снага из Босне на Косово јула-августа 1999. године, изазивала су талас ентузијазма у Србији и панику у западним медијима, али то не мења укупну слику.

Двехиљадите године обележене су уласком крупног руског капитала у Србију. Ситуација у Србији је у изразитом контрасту са суседном Црном Гором, где су некретнине основни објекат руских капиталних улагања у локалну привреду. У Србији се руски капитал инвестира у енергетику, прераду нафте и металургију. Уопште узев, главно подсећање на Русију у Србији данас су бензинске пумпе са логотипима руских нафтних компанија, чије називе овде нећемо наводити како би смо избегли оптужбе за комерцијалну позадину нашег истраживања. Мада тим руским компанијама у принципу и није потребна додатна реклама…

Број грађана руског порекла у Србији, по подацима Амбасаде Руске Федерације, креће се између 7 и 8 хиљада, од чега више од 4 хиљаде њих живи у Београду. Од тог броја око хиљаду људи су грађани Русије који се у Србији налазе на дужем службеном путу, тојест, сарадници су државних институција и представници руског бизниса, чије се присуство у Србији повећава, без обзира на економску кризу, а такође чланови њихових породица. Број Рускиња, које су се у различитим временским периодима удале за Србе и преселиле у Србију за стално, близу је четири хиљаде (неке од њих су задржале руско држављанство, а неке нису). Број потомака емиграната првог таласа не може се прецизно утврдити, јер многи од њих имају српска имена и презимена, али су свесни своје припадности руском свету. Дешава се и обрнуто – сем руског презимена потомака емиграната за Русију их ништа не веже. У највећој мери то се односи на трећу-четврту генерацију потомака „беле“ емиграције.

Основни облик организације српских потомака руских емиграната првог таласа данас је Општекадетско удружење руских кадетских корпуса при Руском дому у Београду. Оно је регистровано у српском Министарству правде 2004. године, а за првог председника је изабран професор В.Н.Саљников, потомак донског козачког атамана, питомац кадетског корпуса у српском граду Бела Црква.

Руски језик и култура и даље су присутни и тражени у Србији, иако у неупоредиво мањој мери него у време М.Суворова и Е.Козачинског. Данас се руски језик изучава на Београдском, Новосадском и Нишком универзитету, у београдском Институту страних језика и низ комерцијалних високошколских установа (Мегатренд, Универзитет браће Карић). Професори руског језика постоје у многим српским гимназијама, како специјалним, тако и онима општег профила. Међутим, не можемо говорити о ренесанси коју преживљава изучавање руског језика у суседној Бугарској и у Србији. То посебно растужује у контексту укупног раста интересовања српске младежи за стране језике.

Посебно помињање заслужује положај руског језика на Косову, јер је тамо ситуација кардинално другачија. На српском Приштинском државном универзитету, који је само по називу везан за престоницу Косова, а у ствари се налази у енклави Косовска Митровица, руски језик је у току последње четири године најтраженији страни језик. У недавном разговору са аутором овог прилога предавачи Универзитета су се жалили не на одуство интересовања за руски језик, већ обрнуто – на помањкање уџбеника и наставне продукције. Покровитељство над косовским универзитетом преузело је неколико руских хуманитарних организација, али је то очигледно недовољно. Повремено уручивање комплета уџбеника, доплома, сувенира, не може чинити дугорочнији утицај на ситуацију у вези са руским језиком у региону.

Из реда друштвених организација Србије, које се баве пропагирањем руског језика и културе, најактивнија је Асоцијација академаца совјетских и руских високошколских установа (председник је Б.Миновски, а потпредседник Управе А.Ковачевић). Неке од организација које се баве пропагандом руског језика и културе постоје већ дуги низ година, али у последње време нису нарочито активне, на пример Славистичко друштво Србије, Српски фонд словенске писмерности и словенских култура. По речима сарадника руске Амбасаде, „у Србији се сваке године распада једно старо друштво руско-српског пријатељства и стварају два нова“. У руководству у покровитељским саветима таквих друштава налазе се добро познати српској јавности „свадбарски генерали“, људи који имају научне степене, али не и жељу да се баве практичним радом. И као последица, на папиру постоје десетине друштава руско-српског пријатељства, а у пракси се активним радом бави тек њих два – три.

Такође, у последње време у друштвима, која прокламују својим циљем пропагирање руске културе и учвршћивање културних веза између руског и српског народа, апсолутно јесно се сагледавају политичке конотације. Та тенденција представља кудикамо већи проблем за Русију од „потјомкинских“ друштава пријатељства. Овде имају места замене појмова и потискивање политиком, поред осталог, косовском тематиком, руско-српског културног дискурса као таквог. Не доводећи у сумњу потребу да се помогне косовским школама и високошколским установама у изучавању руског језика и књижевности, желели би смо да упозоримо руске невладине хуманитарне организације на инволвирање у околополитичке процесе.

(Крај у следећем наставку)
___________________

1 А.С. Аникијев. Како је Тито отишао од Стаљина. М.2002. С.152-154

2 Радован Радоњић. Сукоб КПЈ са Коминформом. Београд, 1979. С.110-111

Читајте без интернета: