Тлапња је засела на трон Истине

hague

Када наиђу мутна времена и    учестају сукоби међу људима,
отвори се одједном Библија на њеним најтамнијим страницама и наш ужас и наше неразумевање нађу древне и познате речи као једини израз.
(И. Андрић, Знакови покрај пута)

Када смо крајем деведесeтих, овде, прошлога века подигли глас против тзв. вербалног деликта, тада здушно подржани од Запада, поверовали смо у нова времена, у то да је правда била само привремено нам одузета. Поверовали смо у свеж ваздух демократије. Некима се, и нешто касније, рушење Берлинског зида учинило даљим кораком ка свету свеопијајуће демократије. А онда нам се, из те, нама понуђене Пандорине кутије, у којој неки пронашође еспапе из Али-бабине пећине, показа само зла и гњила страна глобализације, фалш мондијализам, беда папагајске културе, очај манипулативне демократије и беда паразитских економских односа у свету.
На (библијској) Крвавој њиви, купљеној за оних тридесет цванцика, почело је да ниче семе нових Јудиних наследника, само, ипак, некима још није сасвим јасно чији су били то талири за које је купљена Крвава њива, мада је јасно да је жетва са те њиве донела и прво разочарање: плод је био отрован, а нада лажна. Вербални деликт је остао као Атилин бич за све непослушне.
Зар не: За шест дана је створен овај свет, али некима и шест година није било довољно да схвате шта је тај тзв. Међународни суд у Хагу. Тлапња је засела на трон Истине,  судије, од којих по неки и зна где је, држе у рукама небаждарене теразије Правде које одавно имају само један тас. Није ни чудно, када њихов вагаџија на своме тасу држи кластер бомбу.  Дебелогузе бирократе у Бриселу, који изигравају шампионе демократије пред наивним и плаћеним  светом, осветнички деле правду и одређују школским лењиром шта је демократски а шта недемократски. Као и сваки газда, уз себе имају ескадриле, не само бомбардера, већ и све дужу поворку осиромашених слуга и непоузданих поклисара. Није ни чудно. Нимало. Зар наш „злочиначки“ народ паметно не рече да новац буши тамо где бургија неће. Омамљујући мирис новца и запах мошница светског евнуха немају препрека. Неодољиви су. Папа је готово постао излишан, мада се не би ваљало много чудити, ако би се иза паравана новог светског поретка појавио једног часа и бели дим.
Као и све ексклузивне идеологије којима је потребан, пре свега, тврди и  неосвшћени верник и демонизовани противник, Запад и данас  има непријатеље, иако нема ни соц-лагера, ни Варшавског пакта. Некада су имали непријатеље у јеврејима и Турцима; за прве је још 1522. Запад донео забрану студирања, а за друге, Турке, оне за које су нам тврдили деведестих да су Србима донели срећу (а  сами су их зауставили код Беча), по наређењу Карла Петог, увели су да сваки дан опомињу своју паству црквеном звоњавом названом „звона од Турака“. Том звоњавамо се подсећало на „сталну опасност“ од неверника. Од деведесетих су им непријатељи „комунистички“ Срби, па православље, а потом сви одреда Срби осим сорошеваца. Србима су затим придодали Арапе, Муслимане, осим оних муслимана у Европи који се дају „преваспитати“. Ускоро се очекује нови непријатељ. Баш као што је говорио „Брка“: Љубав је пролазна, Страх је вечит. И суђење у Хагу јесте, и постало је, утеривање страха у кости свима који мисле и желе другачији свет. Још једном се у медиокритетској историји моћника показало да су „правда“ и батина у истој руци. Но, подсетимо се овде како је рођена богиња правде, Атина: Бога Зевса, пазите бога! заболела је ужасно глава. Овај позове бога Хефеста у помоћ и Хефест му расцепи (боговску) главу из које изађе богиња Правде – Атина. Зевса више није болела глава, а ова богиња је постала и богиња уметности.

Правда је уметност а не насиље!
Многи су у Хагу могли (истина неки и јесу) да продају своју „чапру“. Ипак, поучени искуством византисјког цара Јована Седмог, који је француском краљу Карлу Шестом понудио византијску круну за дворац у Француској и годишњу ренту од 25.ооо флорина, неки су у Хагу држали до историје и себе. Дакле, онима који су сачували част и нису упрљали историју, не само своју, припада наше дужно поштовање. Ако је уопште још код нас остало нешто од тих светих речи: част и поштовање.

проф. др Раде Божовић

Читајте без интернета: