Тридесет сребрњака – РЕ-КАПИТУЛАЦИЈА – МИЛА ШТУЛА

srebrnjaci1


„У јутарњој бистрини најчистијег јесењског сунца, с тог је мјеста видик био доиста величанствен… Букова шума на брежуљку Етесберг, по којој се и назива Бухенвалд, неколико је километара удаљена од Вајмара… пише 26.9.1827. године у Гетеовим Разговорима с Екерманом“.
–  Овдје ће нам бити добро – рекао је Гете… Сјели смо… Лако смо изјели пар печених јаребица с комадом бијелог круха и испили боцу врло доброг вина, пијући из лијепо сложене златне купе… у навлаци од рђасте коже…“
Точно 110 година послије, 29. јула 1937, Химлер је одлучио – логор ће се, у том идиличном крајолику, звати КЛ Бухенвалд – Вајмар. На тај начин неће бити позлијеђена просвјећена, мирна савјест грађана те покрајине… Фрау Илзе, супруга заповједника изградње Коха, добила је могућност да израђује заслоне за свјетиљке од коже оних затвореника који су имали утетовирану шару, достојну њезине пажње… Није забиљежено да ли је нека кожа била рђаста. А на избору је имала коже 56.545 убијених од њих око 265.000, колико их је прошло поред ње и Вајмара.
На ову ме суморну причу, без свјесне малициозности, подсјетила додјела Вајмарске награде за људска права Соњи Бисерко, предсједници Хелсиншког одбора у Србији. Како су путеви подсвјести, сукладно путевима Божијим, непознати и неистражени, а ни једни ни други не подлијежу, још увијек, санкцијама, бар не до усвајања „Динкић-Бећковић“, како га многи зову, Закона о информирању, моја ме нецензурирана подсвјест навела на сумњу да та асоцијација и није посве – бесмислена… Точније, да ли се људским правима у Србији можда спрема логор?
Наиме, ако политичка криза у Србији постоји – тко је изазива? Не постоји ли – тко је призива? Да ли се предсједнику само причињава да ситуацију чврсто држи у рукама, или су га неки уљуљкали, попут Милошевића, да „он нема алтернативу“? И док предсједник путује, млађахна генерација његових сурадника (а ни старији не заостају), заиграла је оштру игру на све или ништа. Улог у том опасном рулету је огроман – куглица судбине одлучује о будућности Србије – хоће ли је бити или неће, а ако опстане, колика и каква ће бити?
Повлачим се пред тим питањима у засад неупитну филозофску лектиру. Ишчитавам посљедње Сократове дане. Кад су га, након изречене смртне пресуде, наговарали да побјегне из затвора или да га његови пријатељи откупе за тридесет сребрњака, одбио је ријечима:
–  Ако су ми закони били добри док су ме штитили, пристајем да попијем пехар смртоносног отрова, зато што је то избор већине, па макар и неправедан!
Сократов чин данас је итекако поучан за Србију из најмање два разлога – први, што се овдје закони поштују само кад нам иду у прилог, а кршимо их, игнорирамо или мијењамо, чим су погођени наши интереси. И тако упадамо у још једну замку. Друштво које не признаје правне норме грчевито настоји озаконити економска, финансијска, полицијска, правосудна и, наравно, јавно информативна права, стварајући у обрани својих интереса такозвана „перверзна пријатељства“ попут оних четничко-партизанских, српско-хрватско-политичко-тајкунско-криминалних…
Сократ је барем знао у име којих закона иде у смрт, али не вјерујем да би и он данас у Србији нашао оправдање за свој велики етички чин. Они који од Јуде на овамо, не размишљају о поријеклу, а ни о послиједицама „тридесет сребрњака“, немају тај проблем. Јер „оног тренутка кад изношење истините информације или властитог стајалишта постане чином храбрости, а не дужности и моралног императива, новинарства више нема!“ А ни слободе. Остаје само неупотребљивих и загађених тридесет сребрњака…

Читајте без интернета: