ШТАПОМ ПО ГЛАВИ ИЛ` ПО СТРАЖЊИЦИ

sokrat

Не зна се да ли нам је чуднији живот или историја!? Ето, рецимо, два можда највећа светска философа, легендарни Сократ и, како кажу многи, највећи философ 20. века Витгенштајн, учествовали су не само у ратовима речима, већ и у оним правим, крвавим. Овај последњи је из Првог светског рата понео и неколико ордења за одлучну борбу на Источном фронту (наравно, против Руса). За Сократа се не зна да ли је одликован. А нама је мука, опет, иста – не учимо ни од једног ни од другог. Једва чекамо да се појави каква нова идеолошка пошаст или ујдурма, па да потрчимо за њом као теле за сисом. Закон о информисању, односно допуне његове, као да су измишљене управо за нас. Овде у Србији, али више не на „брдовитом Балкану“. Тешко је додати нешто ново поводом тог закона, али ћу, ипак, испричати две поучне приче, са више него метафоричком поруком. Или, барем, за оне псовећене који желе да буду, питагорејски речено, повлашћени да разумеју оно што „пучина“, како народ назива Његош, не може.

Елем, за прву причу шлагворт нађох у писању ирачког демократског новинара Хамида ал Хурејзија поводом сличног закона о информисању у Ираку. Ирачка прича говори о шејху који је хтео, како му се крај ближио, да провери колико су њему и његовом сину сељани одани. Заповедио је да се свако ко жели да пређе на другу страну реке „почасти“ ударцем по стражњици његовим кметским штапом. Мало народ гунђао јер се наредба односила и на жене и на децу. Међутим, нашли се неки да смирују народ и да му објашњавају да је ово понижење за њихово добро. Штавише, не би ли се додворили шејху, предложише да се његов штап више не гули, не троши (јер је тврда сељачка гузица) и да се не губи време код преласка реке, нег да свак носи са собом штап и код преласка реке себе сам опали по гузи!

Можемо ли замислити да је шејх могао добити од овога веће признање и поверење од својих сељана!? Зар није то онај Пиндаров (песнички) закон који оправдава највеће насиље извршено моћном руком?! А ми? Тек ћемо видети какава је мисија овога Закона који нам је, изгледа, стигао као батина по туру. Као самобатинање.

Друга прича је такође истинита. Присуствовао сам јој лично у једној београдској апотеци. Отац, испред мене, пита апотекарку може ли свом сину који је зависан од кока коле да даје лек пробиотик, јер после конзумирања тог магијског пића начињеног од холивудске сапунице његов „синчић“ има стомачне проблеме. По обичају и адету нам, наш урбани човек не сећа се да треба разликовати узрок од последице и он би да лечи, уз помоћ иначе мутне и богате фармацеутске индустрије, последицу а не да уклони узрок.

Ето, тако је и са нашим  законима. Већином, и не само са овим. Јер, такви су нам и закони о фирмама и инвестирању, о… Привилеговани закони за одабране.

Зар све ово не личи на пресуду Сократу: Крив је Сократ што не верује у богове у које верује држава, него уводи друга нова божаснства, а крив је и зато што што квари омладину!

П.С.

Молим што пре ово објавите док и до вас не стигне нови Закон.

Раде Божовић

Читајте без интернета: