Шта се крије иза захтева да се уклони споменик великом српском политичару из новог Сада.
На свечаности у Градској кући, пре неколико дана, др. Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“ и званично је постао почасни грађанин Новог Сада. Кључеве града уручили су му градоначелник Игор Павличић и председник Скупштине града Александар Јовановић. Одлука је донета због посвећености Зурофа у проналажењу и хватању ратних злочинаца из Другог светског рата, пре свега мађарског жандара Шандора Кепироа (94), комаданта у новосадској рацији 1942. године.
Зуроф је примио признање, а споменик Јаши Томићу, српском политичару с почетка, за сада још стоји у центру Новог Сада. У први мах, пре неколико месеци, све је изгледало другачије. Прихватањем титуле почасног грађанина, Зуроф је наводно условљавао – уклањањем обележја Томићу, „антисемити и осуђеном убици“. Задовољио се одлуком градских власти да се о тој теми , кроз јавну расправу која ће трајати 90 дана, изјасне сами грађани.
За већи део овдашњих Срба (више од 70 одсто становника), који су у Нову 2009. годину, ушли нимало безазленом зебњом да ће у Војводини доживети већ виђена сценарија ранијих отцепљења свих република и посебно трауматично искуство са покрајином Косово, прича о споменику Јаша Томићу, баш као и прихватање новог војвођанског статута са аутономијом власти већом од свих до сада познатих аутономија регионалних управа, које је стигло пред Скупштину Србије, постаје знак постаје знак опстанка Војводине у заједничкој држави. Зашто?
Разлога има више, али је основни садржан у чињеници да и пре појаве споменика у дунавској улици, Јаша Томић није био, најблаже речено, омиљена личност овдашњих аутономаша. Томић је, наводно, „наговорио“ Велику народну скупштину12/25 новембра 1918. да се банат, Бачка и Барања, којима се придружио и Срем, после одлуке о одцепљењу од Аустроугарске монархије, присаједињују Краљевини Србији, па тек преко ње уједињују са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, потоњом Краљевином Југославијом (од 1929. године).
Другим речима, Јаша Томић је извршио одлучујући утицај као водећи српски политичар оног времена, да Војводине не уђе у будућу државу преко институције „сабора Срба, Хрвата и Словенаца“ у Згребу јер је и та опција теоријски била могућа, потенцирана од страних сила и великохрватске концепције претварања касније Југославије у „идеалну“ двојну федерацију предратне Србије са свим бившим хабзбуршким земљама. Та великохрватска концепција је увек подстицала аутономашке тежње у Војводини и Јаши Томићу никада није опроштено то што је Војводину увео прво у Србију, а тек потом у Југославију.
Анимозитет према Јаши Томићу потурен је Ефраиму зурофу као пакет готових историјских чињеница о томе да је Томић био „антисемита и убица“. Зуроф је, ипак, изузетно мудар човек који, сасвим сигурно, уме да процени околности под којима је Томић у вишедеценијској каријери написао тек један памфлет „о менталитету Јевреја“, иначе потпуно заборављен и никада цитиран у српском народу док га аутономашки кругови нису извукли из мрака историје са намером са намером да се светска јавност анимира за сопствене циљеве увек осетљивом „јеврејском питању“.
Извор: Вести, Франкфурт, 27.01. 2009 (тираж 190000 примерака)