Јелена ПОНОМАРЈОВА
Квазидржавност као инструмент хегемоније: случај Косова (II)
Економија квазидржавности
Квазидржавност се одређује на основу економског потенцијала територије која претендује на статус суверене државе.
Аутономна покрајина Косово и Метохија је током читавог послератног периода (1946–1991 г.) била најнеразвијени регион социјалистичке Југославије без обзира на издвајање значајних средстава за развој из буџета Федерације, посебно из Србије. На пример, само 80-тих година ХХ века, помоћ издвајана Косову износила је 1,5 милион долара дневно, изузимајући средства потрошена током свих година постојања аутономије. Али, без обзира на финансијску подршку, покушај да се ниво развоја Покрајине подигне на ниво просека Федерације и отклони социјално-економска напетост био је безуспешaн. Као узроке стручњаци наводе неколико разлога.
Прво, убрзани природни прираштај становништва. По темпу демографског раста Косово је заузимало и заузима прво место не само у Југославији, него и у Европи. На тај начин сва капитална улагања апсорбовао је демографски прираштај становништва.
Друго, присуство промашене и непромишљене расподеле средстава. Ефект капиталних улагања у Покрајину је био два пута нижи од државног. Планови економског развоја су ретко остваривани, подржавана су нерентабилна предузећа, без обзира што су им губици расли геометријском прогресијом. Није било стратегије укључивања економије Покрајине не само у економију Федерације него и Републике. Унутрашња робна размена се сваке године повећавала и средином 80-тих достигла 63%.
Треће, одвијао се процес бурне «албанизације Косова». Настава у школама и универзитетима је извођена претежно на албанском језику, по албанским уџбеницима уз позиве учитељима и професорима из Тиране. Државни наставни програми су игнорисани, док се финансирање средњег и високог образовања вршило из буџета Федерације. Примера ради, крајем 80-тих година Косово је по броју студената премашило број студената по републикама СФРЈ, на хиљаду становника Покрајине било је 14% студената више него што је просек Земље. Међутим, 80% студената су били Албанци.
Четврто, на основу менталитета Албанаца објашњено је много чињеница. Њихово одбијање да раде, чак и да су неспособни за рад. Ако погледамо податке из социјалистичког периода, онда добијамо, благо речено, тужну слику. На основу последњег југословенског пописа становништва 1981. г., на Косову је живело 1 584 558 људи, у градовима – 32,5 % (514 755), док су 77,4 % становништва Покрајине били Албанци (1 226 736). Међутим, овде је занимљиво нешто друго: удео активног становништва у укупном броју становништва САП Косово је био свега… 23,8 % (sic!). У друштвеном сектору је 1984 г. радило око 205 600 радника (12,8%), од тога 42 230 жена (2,66%), док је у производњи радило само 154 000 радника. Индуртријском производњом су се углавном бавили Срби и Црногорци, док се пољопривредном производњом активно бавило само 14,7% становништва.
Косово је тада било центар миграционих кретања у социјалистичкој Југославији: косовски Албанци су одлазили у Европу да би на њихова места долазили нови мигранти из још сиромашније Албаније. Како истиче један од водећих стручњака за албанско питање Тим Џуда, од момента настанка самосталне државе, Албанци су активно мигрирали у потрази за бољом судбином и богатом земљом.
Дакле, чак и летимичан поглед на економски положај Аутономне покрајине Косово и Метохија за време социјализма испољава низ озбиљних проблема у привредној активности и државној управи. Али зато по својим ресурсима Косово нема себи равног на Балкану, можда и у читавој Европи. Посебно су богата Косовска налазишта олова, цинка, никла, кадмијума, боксита, мангана, селена и кварца.
Истраживања средином 80-тих година ХХ века показала су да налазишта олова и цинка износе 52,2% од укупних југословенских ресурса, никла 50%, магнезијума 35%, лигнита (мрког угља) 53%, бизмута 100%. Косову је припадало 14,8% југословенске производње сумпорне киселине, 59,9% сребра, 30% цинка, 63,1% рафинираног олова. На основу покатака Светске банке, вредност минералних налазишта Косова и Метохије до почетка финансијске кризе износила је 19 млрд. долара. Експерти цивилне мисије ОУН на Косову сматрају да само залихе лигнита чине 8,3 млрд. тона, док српски експерти сматрају да та цифра достиже 14 милијарди тона, што Косову даје могућност експлоатације у наредних 150 до 200 година. Залихе оловне и руде цинка се процењују на 42,2 милиона тона (три пута више него у остатку Србије), никла и кобалта – 13,3 милиона тона, боксита – 1,7 мил. тона, магнезијума – 5,4 мил. тона. Бројке су импресивне и захтевају да се замислимо о компоненти питања косовских ресурса.
У погоршаним условима светске конкуренције, у односу на минералне ресурсе, стремљење да се на Косову успостави режим спољне управе потпуно је логичан, иначе нико и не би започињао процес одвајање Покрајине од Србије. Варијанта да Косово остане под јурисдикцијом Београда, што би резултирало пријемом Србије у «велику Европу», водеће Западне државе није задовољавала. Зато је било боље дати предност питању «интернационализације» српских ресурса. Управо је, после рушења биполарног света, баш ова варијанта приступа питању сировина постала веома популарна код хегемонистичких земаља. Она предвиђа следећи редослед активности: дестабилизацију државе (путем рушења владајућег режима, јачања сепаратистичких тенденција или директног војног мешања); инсталирање режима протектората због наводног спречавања (у суштини само ради подстицања) хаоса, а затим следи приватизација индустрије и ресурса уз њихову неконтролисану експлоатацију. С тим у вези Косово није «јединствен случај», већ само један од очигледних примера вештачких територијално-политичких творевина са «проблематичном» државношћу.
Косово је богато не само природним ресурсима већ и индустријском базом. Привредни комбинат «Трепча» представља најважнији индустријски објект Покрајине. Њега чини 14 рудника и 8 различитих фабрика за оплемењивање руде укључујући електролизу цинка, фабрику акумулатора, фабрику сумпорне киселине, вештачких ђубрива и сл. Поред овога треба споменути и рударски, енергетски и хемијски комбинат «Косово» у Обилићу, око кога се простиру налазишта лигнита од преко 10 милијарди тона, објекти за обогаћивање угља, гасификцију и производњу азота; Термоелектрана «Косово А» капацитета 790 МW и «Косово Б» капацитета 680 МW; топионичарска и прерађивачка фабрика у Глоговцу, која призводи фероникл. Крупна преређивачка предузећа смештена у Приштини, Пећи, Косовској Митровици, Призрену, Гњилану, Косовској Каменици и Урошевцу.
После рата 1999 г. и поделе Покрајине на окупационе зоне, Косово готово ништа не производи, извоз покрива само 6% увоза. По оцени директора Института за перспективна истраживања из Приштине Шпенда Ахметија, увоз Косова износи око 1,3 милијарде евра (1,9 млрд. долара.) годишње, док извоз чини само 90 до 130 мил. евра. У Приштини се шале и кажу: «Ми производимо политику и то је наша главна роба». На првом месту су услуге, које чине више од 70% економског потенцијала Косова. Од 350 релативно највећих индустријских предузећа раде само понека иако су већина приватизована. У паду је и основна грана привреде – пољопривреда.
На основу незваничне статистике, 75% становништва Косова до 35 година је незапослено. Омладина одлази у сиву зону економије и криминал у којима се по најопрезнијим оценама налази најмање 20%-30% привреде Покрајине.
Последњих година пораст друштвеног бруто производа на Косову износи око 3% годишње на рачун прилива капитала из иностранства од веома широко заступљене Албанске дијаспоре по свету, прихода из зоне «сиве економије», међународних донација, кредита и раста у области услуга. Спољни дуг малог Косова је огроман. Он износи 1,2 милијарде долара или 35% ДБП Покрајине. Приметимо и то да је Србија, до момента проглашења једностране независности, отплатила 218 мил. долара косовског дуга.
Квазидржавност је на непосредни начин повезана са финансијским токовима. Званична валута покрајине Косово и Метохија је евро коју користи УНМИК и Влада Косова. Црна Гора као и Косово једнострано користе евро за своју валуту без одговарајућег Споразума са Европском монетарном унијом. Српски динар се користи само на територијама које насељавају Срби.
За 2007. г. буџет ОУН за Косово је износио 150 мил. евра. Индикативно је да је 370 мил. евра косовска економија добила од Албанаца који живе у иностранству. Ова помоћ је основни легални извор финансија Косова. Ове бројке се једноставно не могу поредити са потребама Покрајине, ни са њеним дуговима, ни са њеним реалним дохоцима, које формира трговина наркотицима, а који циркулишу кроз Покрајину.
Према најумеренијим подацима годишњи промет наркотика на Косову достиже милијарду евра. У последње три године ЕУ се спрема да уложи на Косову око 2 милијарде евра инвестиција. По оценама европских стручњака овај износ је довољан за брзо покретање економије Покрајине, што значи и за борбу са организованим криминалом и трговину наркотицима, што је сумњива тврдња.
Према подацима бившег руководиоца руског бироа Интерпола (1997-1999 г.), члана Савета за спољну и одбрамбену политику РФ Владимира Овчинског, још пре 10 година Интерпол је открио, да албанске криминалне структуре контролишу око 70% тржишта хероина у Немачкој и Швајцарској. Канали дистрибуције наркотика спајали су се преко Балкана са маршутама које су почињале у Југоисточној Азији. Главна маршута транспорта, позната као Балканска, пропушта 80% наркотика предвиђених за продају по Европи. Опијум који се узгаја у Авганистану и Пакистану (центар је тзв. «златног полумесеца»), перерађује се у Турској, а затим се преко бивше Југославије и Чешке усмерава у друге европске земље. Даље Балканска маршута води у Велику Британију преко француске луке Кале где албанска мафија има чврсте позиције.
Европол је 2005. године означио албанску мафију као најопаснију за земље Европске Уније. Исте године су полиције низа европских земаља провеле специјалну заједничку операцију «Андромед» против албанске наркомафије. Имајући у виду пораст производње наркотика у Авганистану, чијем уделу тренутно припада 90% укупне светске производње хероина, а такође и тесне везе косовских Албанаца са Талибанима и Ал Каидом, зарада од наркотика у «независном» Косову биће и даље најзначајнија ставка прихода. Премјер «независног» Косова Хашим Тачи по надимку «Змија» већ је поодавно укључен у наркобизнис; за последљих годину дана он је организовао физичку ликвидацију својих бивших сарадника из ОВК, такође крупних наркодилера.
Према подацима обавештајних служби европских земаља за 2007 г., сада су активна четири основна канала дистрибуције наркотика:
1. Албански који иде преко Албаније, Македоније, Косова и Метохије, Централне Босне даље према Европи. Део тог пута пролази преко Скадарског језера на север Црне Горе, спаја се са правцем у Гусињу – Плавско језеро и даље према Рожају и Рашкој области (Санџк).
2. Зелени («Зетра») почиње у Турској, пролази преко Јужне Бугарске насељене муслиманима, захвата Македонију, користи као претоварну базу Прешево на Југу Србије и завршава се у Босни. Правац «Зетре» је Турска — Босна, будући да је један од главних праваца криминалног транзита, а историјски то је такође магистрални пут продора Ислама у Европу.
3. Маршута «Д», или пут преко Дубровника. Пролази преко граничног прелаза «Дебели брег».
4. Маршута «Р», или пут преко Ријеке користи се само уз присуство поузданих логистичких центара у Хрватској и за директне испоруке наркотика и оружја (албански канали криминалних веза, пролазе преко Хрватске, а такође и Словеније и постоје деценијама).
Стручњаци сматрају да коришћење овог или оног правца у многоме зависи од годишњег доба (зими су неке маршуте практично непогодне). Проблем се компликује ширином завичајних, комерцијалних и рођачких веза које повезују албанску дијаспору у Европи. Данас та дијаспора броји 5 мил. људи.
Овим економским проблемима Косова треба додати став српског руководства. После проглашења «независности» Косова званична српска информативна агенција ТАНЈУГ изашла је са изјавом у којој је фактички испоставила рачун за изгубљену имовину Србије на територији Покрајине. Укупна вредност некретнина, на основу званичних података Србије, износи 220 милијарди долара од којих 4 милијарде долара представљају приватну имовину 30.000 протераних српских породица.
Према томе у коначном збиру ради се о потпуној економској инсолвентности Косова. Овде не може бити ни говора о реалној државности.
________________________________
ПОНОМАРЈОВА Јелена Георгијевна – магистар политичких наука, доцент катедре за упоредну политологију МГИМО МИД Русије.