„Максимално коришћење обавјештајне службе односи се на коришћење података као основе за све акције. Унутрашња сигурност захтјева организацију… како би се процијенила пријетња, упозорила влада, продрло у одређену организацију и помогло приликом њеног неутрализирања. Влада мора унаприједити и побољшати способности добијања обавјештајних података од свих сигурносних снага.
Угрожена влада мора пажљиво испитати све видове акција… треба указати на минимално коришћење насиља за очување реда… поступати са опрезом… ограничавати интензитет и обим репресије. У сваком случају, дискретно и разумно коришћење снага јесте идеја водиља.
Позитивне мјере су нужне да би се осигурала флексибилна влада. Њена способност да мобилизира људе и ресурсе, те да их мотивира, одражава њене административне и руководеће способности. У многим случајевима владајућа елита мора осигурати додатну обуку, надгледање, контролу и накнадне активности, како би се омогућило да владин персонал одговори на адекватан, пожељан и тражен начин…“ смјернице су из већ цитираних америчких Војних правила.
Дакле, суштина је само наћи одговарајуће актере и постићи задовољавајући ниво контроле сигурносног апарата. Како, међутим, протумачити недавну изјаву министра војног Драгана Шутановца да „у овом тренутку не постоји ефикасан механизам контроле тих служби“? Додуше, министар лично вјерује „људима који их воде, али је могуће да се злоупотребе методе и мере тих служби“. Имајући на уму Стаљиново правило да је на специјалне вечере позивао људе које је највише хвалио, уживао у гледању и примању њихове захвалности, а јутром их смјењивао и „одстрањивао“, чак би и скептик могао закључити да би директор Војно-безбедносне агенције, генерал Светко Ковач, буде ли се питао Шутановац, ускоро могао поново у мировину. Упућени кажу да би се, овог пута, министру могло чак и вјеровати!
Како није тајна да је утицај хрватских служби изразито распрострањен кроз све државне, судске и невладине сегменте, одлазак генерала могао би се потражити у његовој изјави како нас највише „буше“ Хрвати. „Они у покушајима врбовања користе родбинске и пријатељске везе. Међутим, активни су и агенти САД, Британије, Русије, али и Бугарске…“ Питање је само до ког смо нивоа „пробушени“? О томе до сада нитко јавно није проговорио.
Можда би то могао учинити „главни контролор“ свих обавјештаних служби Миодраг Ракић, шеф кабинета Бориса Тадића и секретар Савета за националну безбедност. У Предсједниковом кабинету, успут речено, дан након дипломирања, запослила се и кћерка генерала Ковача, Сања Ковач, што је од неких америчких званичника прокоментирано као доказ о „најтјешњим везама војне службе и врха државе“, мада се такве, случајне или намјерне везе, од стране америчке администрације у неким сличним ситуацијама нису помињале.
Овога пута, то питање се помиње због чињенице да је „као секретар Савета за националну безбедност, Ракић практично већ упознат са пословима тајне службе и ситуацијом унутар ње. Директору БИА Саши Вукадиновићу, који о тајној служби не зна ништа, значајну помоћ пружа управо шеф кабинета председника Србије…“, сматрају „добро обавјештени кругови“.
Србија је, чини се, земља дјеломично видљивог политичког простора, али и потпуно невидљивих мисли и дјела политичара, тајкуна, псеудо-интелигенције и, нажалост, конзумената политике. Стога и није свеједно тко контролира обавјештајне службе, јер контролирајући њих, контролирају и државу!
Чини се да је поука Дантеовог Деветог круга Пакла занемарена – наиме, на његовом самом дну налазе се – издајници!