Душан Опачић, новинар
Пажљиво читајући специјално издање тј. добро остварен пројекат који су остварили Центар за конзервативне студије и дневне новине Глас Јавности, сви текстови цењених аутора су добро потковани чињеницама и нажалост по цело наше друштво и државу дефинитвно истинити. Реч -нажалост- користим из простог разлога што у нашем парламенту не постоји опција грађанске деснице, или савремене конзервативне странке, а већи број њих се грађанима Србије представљају као организације конзервативне опције или карактера. О њиховој „аутентичности“ грађани су имали довољно времена да протумаче и да дају свој суд који се оличи у негативној оцени.
Савремени конзервативизам у Србији, представља један део НВО сектора, и само неке политичке партије које нажалост имају ванпарламентарни статус.
Од НВО сектора у целој тој причи треба издвојити прво Центар за конзервативне студије, који покушава са научног аспекта да представи појам конзервативизма, како је постојао и деловао у историји, а како би данас и сутра деловао у пракси. Кроз своје деловање презентује основне вредности идеје уклапајући их у модерне токове тј. у данашњицу, и макар као најаву како би се уклопио у сутрашњицу. Од политичких странака које су аутентично конзервативне уврстио бих Српску либералну странку која је нажалост инфраструктурално слаба и нема много утицаја и успеха на политичкм небу Србије али својим деловањем покушава да дође до изражаја, затим Саборну народну странку за чије деловање одавно нисам чуо и Напредни Клуб историчара Чедомира Антића. Значи данашњи конзервативизам у Србији се своди на ванпараментарне странке и мали део НВО сектора.
Овом приликом бих се кратко осврнуо на политичке партије које су парламентарне биле у власти или опозицији а безсрамно се красе перјем конзервативизма.
Дао бих предност Српском покрету обнове, јер неприкосновеном лидеру те странке увек прија прво место, човек који живи од прошлости, који је кроз своју историју сарађивао баш са свима! То намерно говорим јер је увек имао оправдање зашто са некима сарађује, и одговор зашто прекида сарадњу. Данас партиципира у власти левице, задовољан једним министарством, док са друге стране представља програм „језгро десне Србије“ једна тотално безвредна платформа заснована на непринципијалости у пракси. СПО је јако тешко сврстати у било коју позицију. То је постала интересна група, предвидива, и унапред се зна сваки њен корак.
О ДХСС и НС већ су све рекли аутори Темата „Нова српска десница“, ја не бих имао ништа да допуним или на нешто да се надовежем.
Када се ради о Српској напредној странци, новој странци и реално најјачој опозиционој странци у Србији, велики сам скептик по питању њене аутентичности, том наглом заокрету из радикализма у напредњаштво. Тешко ко ме може убедити да је једна „жртва транзиције“ или обичан члан СНС (екс СРС-а) уопште упућен у историју српског напредњаштва, који је друштвени слој у историји заступао идеју напредњаштва или боље рећи савременог конзервативизма које је носило то време. Вероватно су чули да је тамо некад постојала нека напредна странка, и то им је сасвим довољно. Да ли имају право или морал да данас буду сукцесори напредне идеје то питање треба поставити њима.
Колико је СНС истински противник актуелне власти и да ли имају адекватан одговор за препород Србије, одговор ми јасно даје неодлучност и оклевање ДСС-а око сврставања у јединствен фронт заједно са напредњацима. Зашто Коштуница оклева у свему томе, и зашто је толико опрезан кад је СНС у питању оставићемо да одговор добијемо у времену које долази.
Г17 Плус, некако се најежим када их видим да имају било какве везе са конзерватизмом или са опцијом десног центра. Цењени читаоци се вероватно сећају специјалног издања Макс Магнусовог стрипа под називом „Дружина од Вјешала“. Колико ме сећање не вара изашло је 25 бројева тог стрипа. Све што је везано за финасије или новац Млађан Динкић и његова дружина су ту. Баш као и у стрипу. Сликом и приликом. Заговорник сам тезе да нас је управо Динкић завио у црно, и као државу и као народ. Колико могу да приметим ни Тадић га не мирише, али зашто је „Дружина“ присутна у свакој власти вероватно одговор можемо добити ван граница Србије. Очигледно је да га неко „држи“ и агресивно га гура у Владу било којег састава.
Демократска странка Србије је данас опозициона странка која се баш и није снашла у тој улози. Консолидација њених редова се увелико завршава. Странка која сноси велику одговорност за многе грешке, али и жртва једног времена. Није имала шансу да сама формира Владу у оба мандата. Морала је правити компромисе са најгорима. Није имала шансу да све своје потенцијале доведе до изражаја. Током власти имала је у себи доста жутог шкарта, максимално бирократизована. Руководство ДСС је веровало у међународно право, нису смели ни да помисле да ће то са Косовом испасти како је на крају испало. Легализам их коштао главе.Касно су почели да исправљају грешке. Лично верујем у опстанак ДСС, и благи повратак на своје место. Морамо признати да баш кадрови ДСС нису себи дозвољавали афере и догађаје који су у Србији саставни део свакодневног живота. Имају црту достојанства и принципа, која ће их одржати у животу на политичкој сцени Србије.
Закључио бих да је десни центар данас у великој кризи, доста је ту прашине и хаоса у ваздуху. Свега ту има. Вероватно ће временом доћи до кристализације и чистине тог простора. Већ на следећим парламентарним изборима ће се видети где је коме место.
За сад их је Тадић све дисциплиновано постројио. Што ове у власти, што ове у опозицији. Чак им је и клупе означио, ставио је сваког на своје место. Свиђао ми се или не дивим му се на тој вештини.