16.08.2009
Никита БОНДАРЈОВ
У ситуацији, када је руским невладиним структурама које су функционисале у Србији тешко, а каткада практично и немогуће дистанцирати се од политике, од посебног су значаја представништва руских културних и образовних организација. То су, пре свега, Руски центар за науку и културу (други званични назив – Руски дом http://www.ruskidom.rs) – представништво Федералне агенције за питања Заједнице Независних Држава, дијаспоре у иностранству и међународну културну сарадњу (Россотрудничество) (1). Руски центар за науку и културу у савременом облику правни је наследник како емигрантског Руског дома који је носио име Императора Николаја II, тако и Дома совјетске науке и културе. Он је смештен у истој згради као и две организације које су претходиле његовом појављивању, изграђеној 1933. године по пројекту руског архитекте В.Баумгартена у центру Београда као културнo стециште руске дијаспоре. Директор Руског центра за науку и културу је В.В.Кутирин, функцију заменика директора врши В.И.Кириченко, а образовним програмима руководи Т.Ј.Иринархова. Руски дом је средиште културног живота руског Београда у коме се редовно организују фестивали, конференције, симпозијуми и изложбе. При Руском дому раде библиотека и видеотека, различити кружоци и креативни студији. На жалост, најпопулранији од њих данас је балетски кружок, на који се полазници пријављују годину унапред. А што се библиотеке Руског дома тиче, она се не може похвалити таквом навалом оних који желе да се упознају са руском културом. По речима сарадника, њу посећује највише 5 људи дневно.
Током последњих година бележи се приметан раст утицаја Средње школе при Амбасади Руске Федерације на културну ситуацију у Србији. Од 1979. године „руска школа“ заузима повелику парцелу на територији Новог Београда и представља комплекс од неколико троспратница и петоспратница: зграде у којој се изводи настава, интерната са 150 места, стамбеног простора за сараднике школе, спортских терена и парка. При максималном оптерећењу, разреди броје до 350 ученика. Данас школу похађа 151 школарац, при чему су тек трећина – деца сарадника руских представништава, док су две трећине углавном деца из мешовитих руско-српских бракова. При школи функционишу различити курсеви, кружоци и студији. Она се заслужено сматра једном од најпрестижнијих школских установа Београда, нарочито у структури основног и средњег образовања. Школа одржава контакте са образовним установама града Београда, Руским културним центром и Руском православном црквом.
Слика о присуству руске дијаспоре и културе у Србији не би била потпуна ако би смо се ограничили само на организације и друштва. Постоји неколико Руса који се баве пропагирањем и неговањем руског језика и културе, а који то чине ништа мање успешно од колектива и организација.
Наведимо само двоје од њих.
Алексеј Борисович Арсењев је главни историограф руске емиграције у Србији, човек свеобухватног знања и свестраног интересовања. Потомак је емиграната првог таласа, аутор низа књига о историји руске емиграције у Србији, написаних на врхунском научном нивоу. То је тим више занимљиво ако се зна да Арсењев није историчар по образовању, већ енерго-инжењер, који је своју радну каријеру почео у рафинерији нафте у Новом Саду. И сам је он родом из тог града, а његова почетна интересовања била су везана за судбине Руса у српској области Војводини. Међутим, данас сфера Арсењевљеве научне делатности излази изван оквира Србије и бивше Југославије, укључујући Балкан у целини. Његова лична библиотека садржи хиљаде томова из историје руског расејања, међу којима су ретка издања којих нема чак ни у каталозима највећих библиотека. Сувишно је говорити да је Алексеј Борисович увек спреман да истраживачима и просто људима које интересује судбина Руса у Србији помогне како саветима, тако и јединственим информацијама из своје библиотеке и архива.
Исти такав ентузијаста попут А.Б.Арсењева на послу промовисања руске културе у Србији је и преводилац, уредник и организатор издања савремене руске литературе на српском језику Олга Кирилова. По њеним сопственим речима, Кирилова је „допутовала у Београд да напише дисертацију о Иви Андрићу, а остала целих петнаест година“. Кирилова је себи поставила циљ да упути Србе у сада цватући у Русији жанр „историјског детектива“. Од 2004. до 2008. године она је превела и објавила у београдској издавачкој кући „Информатика“ 15 романа Бориса Акуњина о Ерасту Фандорину. При том се Кирилова није ограничила само на превод – сваки том пропраћен је опширним коментарима о историји и култури Русије, кратким биографијама помињаних у роману историјских личности, илустративним материјалом из дате епохе. У неким издањима обим „пратећих“ делова књиге близу је обиму романа као таквог. Српски критичари и читаоци високо су оценили рад О.Л.Кирилове, подједнако као и аутор романа, који је изјавио да његове књиге на страним језицима треба издавати управо онако како то чине у Србији. Кирилова се не зауставља на досад урађеном, па је 2007-2008. године реализовала издање „Московске саге“ Василија Аксјонова на српском језику. Сада О.Кирилова ради на пројекту увођења српских читалаца у литературу руске емиграције, пошто на српски језик „белоемигрантска“ поезија и проза практично никада нису превођене. Када је реч о ангажовању таквих људи руског света као што су А.Арсењев и О.Кирилова, од представника руске дијаспоре у Србији најчешће се може чути епитет „пожртвованост“. Епитет је апсолутно заслужен.
Основно материјално оваплоћење присуства руске дијаспоре у Србији, подједнако као и симболи континуитета руске културне мисије, свакако су Руска црква св.Тројице у Београду и Руско гробље. „Руска парцела“ на Новом гробљу у Београду постала је последње уточиште за хиљаде емиграната, а такође за руске учеснике Првог светског рата, који су погинули на територији Југославије. Године 1935. на гробљу је постављен монумент „Николају II и два милиона руских војника Великог рата“, по пројекту архитекте Р.Верховског. У основи масивног споменика налази се костурница, у којој почивају руски војници и официри. Велики део руских емиграната, који су се настанили у Београду, сахрањен је управо на том гробљу, поред осталог и они који су умрли већ у комунистичким временима. Током последњих година Руско гробље у прилично је запуштеном стању, монумент и изграђену 1931. године Иверску звонару нагриза зуб времена. Прошле године у судбини Руског гробља наговештене су промене – депутат Државне думе Руске Федерације, предузетник Анатолиј Лисицин преузео је на себе финансирање обнове Руског гробља. Фонд А.Лисицина има искуства у извођењу сличних радова на територији Русије, што обећава да ће пројекат бити успешно реализован.
Руска црква св. Тројице саграђена је 1924. године по пројекту архитекте В.В.Сташевског, а цркву је освештао митрополит Антоније Храповицки 28. децембра 1924. године. То је омање здање у псковско-новгородском стилу, које су творци намерно сакрили иза громадне псеудо-византијске цркве св. Марка. Цркву је градио „цео свет“, тојест, новац за њено подизање приукупљен је међу руским избеглицама. 40 хиљада динара, приличну суму за то време, приложио је за изградњу цркве премијер Србије Никола Пашић. Црква је знаменита пре свега због тога што у њој почива прах генерала П.Н.Врангела, који је преминуо у Бриселу, али је, поштујући његово завештање, сахрањен управо у Београду. Од 1931. године до дана данашњег у Руској цркви у Београду служи свештенички род Тарасјевих. Први представник династије био је отац Виталиј Тарасјев, који је у Троицку цркву дошао као црквењак, да би 1940. године постао један од стално запослених свештеника цркве, а 1950. године и игуман Подворја Руске православне цркве у Београду. 1974. године отац Виталиј је преминуо, а наследио га је син – отац Василиј Тарасјев (1932-1996). После смрти оца Василија династију је наставио његов син, отац Виталиј, који је и дан-данас старешина храма св. Тројице.
Посебно је занимљиво да су сви Тарасјеви били из реда оних, које паства Руске православне цркве назива „црвеним поповима“, тојест, били су подређени Московској патријаршији. Под крило Москве прешао је још претходник оца Виталија, отац Јоан Сокаљ, и то не по принуди, већ по сопственом, дубоко свесном избору. На Москву су наставили да се оријентишу и свештенци из рода Тарасјевих. За њих, поред осталог за оца Василија, није било антагонизма између „белоемигрантске“ пастве и оријентације на комунистичку Москву. Парохијанима својим је отац Василиј објашњавао, да је „Русија једна, па ма какво у њој било политичко уређење и ма како се она званично звала, јер друге Русије ми нећемо имати“ (2) . За другу и трећу генерацију руских емиграната у Србији те речи су значиле свету истину. Говорећи о роду Тарасјевих морамо поменути и истакнутог филолога, професора русистике А.В.Тарасјева, сина оца Виталија. Андреј Виталјевич је васпитао не једну генерацију српских русиста, и он предаје и дан-данас. У историји те породице одражена је и свеукупна историја руске дијаспоре у Србији – од времена Александра Карађорђевића, преко година владавине Јосипа Броза Тита, несрећних деведесетих година XX века, па до наших дана. На жалост, таквих руских породица у Србији скоро да није ни остало…
* * *
Резимирајући све горе изложено констатујмо да је судбина руске дијаспоре у Србији уникатна. Свестрано и вишестрано присуство у научном и културном животу земље у међуратном периоду, полуилегално егзистирање у комунистичким годинама, препород културног живота дијаспоре у XXI веку снагом људи од којих је мали број њих био непосредно везан са емиграцијом првог таласа. При том – континуитет материјалног оваплоћења руског присуства у Србији: Руски дом, Руска црква, Руска школа, Руско гробље. Након упознавања са ситуацијом у руској дијаспори у Србији ствара се утисак да се управо сада она формира у крајњем облику, да поприма сопствено лице. Руска дијаспора у Србији је вишекомпонентна, социјално разнолика, али постоји некаква заједничка за целокупну ту дијаспору у Србији културна основа, на којој се дешава уједињавање. Та културна основа укључује како наслеђе руских апатрида 20-30 година, тако и историју узајамних односа социјалистичке Југославије и СССР. И природно, вечите вредности – руску литературу и руски језик. Учешће руских невладиних хуманитарних организација у подржавању и унапређивању руске културе у Србији представља реално оваплоћење присуства Русије у балканском региону. То је управо та везујућа са Русијом пупчана врпца, која је недостајала емиграцији првог таласа.
____________________
(1) Раније представништво Росзарубежцентра
(2) Цитат из часописа „Слово“ („Реч“), бр.7-8, 1995.
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2397