„Док је поглавник говорио, примјетио сам на столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видјело се да је дупке пуна плодова мора… некаквих острига, …онаквих какве се могу видјети у посудама у излозима Дортнум енд Мајсон, на Пикадилију у Лондону…
– То су остриге из Далмације ? – упитао сам поглавника. Анте Павелић подиже поклопац и показујући ми… ту љигаву, слузаву масу острига, рече, смијешећи се: – То је поклон мојих вјерних усташа! Овдје има двадесет килограма људских очију… – записао је Курцио Малапарте у својој чувеној књизи „Капут“.
Од аугуста 1941. до априла 1945. године према процјенама професора Берија Литучија са колеџа Кингсбороу у Њујорку, у Јасеновцу је убијено од 300 до 700 хиљада Срба, Жидова, Цигана, као и антифашиста других националности.
„Заједно са стотинама хиљада Срба, убијено је и око 25.000 Жидова и најмање 30.000 Цигана. До сада су утврђена и имена 20.000 убијене дјеце све три националности… Значај Јасеновца, међутим, лежи и у начину на који су злочини скривани. Хисторичари га зову „тамном тајном холокауста“ и „закопаним поглављем хисторије холокауста“. Објелодањивање трагедије прикривано је, дјеломично или потпуно, од стране влада и институција из многих разлога…“ пише професор Литучи.
Јасеновац је био резултат воље легитимне власти Независне Државе Хрватске.
У аугусту 1995, у такозваним „Данима Олује“ и „велике војне побједе нове Хрватске“, протјерано је око 250.000 Срба (проф др Смиља Аврамов тврди да је свеукупно протјерано њих око 600.000). Тих аугустовских дана уништено је, између осталог, 24.752 куће, 56 домова здравља, 78 цркава, 29 музеја, 181 гробље, 3.200 споменика… Уништавање гробаља, паљење кућа, сјеча шуме и племенитог дрвећа, траје до данас.
Само у тих неколико дана убијена је 4.461 особа, а њих 2.381 се води као „нестали“. Убијени су стрељањем, вјешањем, масакрирањем, бомбардирањем… Извођене су и „ритуалне радње над жртвама“ попут – „вађење очију, утробе, одсјецање главе, дојки, руку и ушију, монструозно иживљавање над гениталијама, код 295 убијених је нанесен толики број смртносних рана да је било немогуће утврдити узрок смрти, 131 особа је спаљена жива, њих 144 је заклано…“ „Данас сам видио једну убијену мајку у кревету, а дијете скухано у лонцу“ према извјештају Слободне Европе објавио је часопис Наш глас број 12. у Загребу 1996. године.
„Олуја“ је била резултат воље легитимне власти Републике Хрватске.
„Објелодањивање трагедије, прикривано је, дјеломично или потпуно, од стране влада и институција из многих разлога…“ Писање о томе проглашавано је „говором мржње“ или „ратним хушкањем“. На свако спомињање појма „усташа“, разни су се „душебрижници“ и тзв. „морални чистунци“, дизали у обрану Хрвата, показујући потпуни недостатак властите дистинкције између усташа и Хрвата. Аутору ове колумне та дистинкција је посве јасна.
Можда за државу, или за неки народ, 300 или 700 хиљада жртава није катастрофа, већ само трагедија! Можда за државу, или за неки народ, 4.461 убијени човјек у акцији званој „Олуја“, није катастрофа, већ само трагедија! Можда и 250 или 600 хиљада протјераних за државу, или неки народ, није катастрофа, већ само трагедија, али је за сваку мајку и катастрофа и трагедија изгубљен живот њеног дјетета. И за њу, и за сваког тко изгуби свога ближењега и своје корјене.
А трагедија и катастрофа једне државе почиње и завршава чињеницом, да се збир свих личних трагедија и катастрофа, мјери само јединицама политичке и маркетиншке корисности у датим тренуцима, временима и политичким трговинама.
Злочин, међутим, не застарјева. Ни онај из Јасеновца, ни овај из „Олује“. Ниједан. Сваки жртва и сваки злочинац има име. И свака држава која је злочин спровела има име.
Прави мир није само вријеме без сукоба, прави мир је задовољење правде. Мртви памте. Мртви памте нашу тишину.