У нашој етнолошкој литератури налазимо прилично података о лапоту, тојест о убијању стараца… Убијање остарелог и немоћног члана задруге вршило се јавно у присуству мештана и најближе родбине. Отац би добровољно ставио главу на кладу, а најстарији син би му на чело ставио сомун, а на теме погачу. Претходно би код ковача наручио секиру „глувару“ и ушицама ове секире преко погаче убијао свога оца, изговарајући реченицу :“за леб ти хвала, а ово оде ти глава!“… Присутни су после оваквог убиства бацали грумење земље на мртваца“, писао је проф др Велимир Михајловић, велики познавалац хисторије језика и упоредне лексикологије.
Србија се налази на десетом мјесту у свијету по броју старих (колико је од њих немоћних, нема података), а на четвртом по броју старијих од 65 година. По неким истраживањима чак 32 одсто старијих доживјело је неки вид насиља – физичког (до смрти, чак), менталног (до суицида), вербалног или просто – занемареност.
Злостављачи су понајприје дјеца, потом унуци, а онда разне институције, друштво и држава по себи. Не тако давно су активисти Црвеног крста у једном засеоку у Србији наишли на двоје старијих супружника који су једноставно заборавили да – говоре! Колико је таквих или сличних судбина, нитко не зна. Зна се, међутим, да у Србији око стотинак хиљада старих људи живи у изузетно тешком положају.
Многи су били шокирани када је умрла гђа Вера Лубарда, супруга Петра, једног од најзначајнијих српских умјетника, која је своју вилу на Дедињу још 1974. године завјештала Београду. Умрла је гђа Вера, усамљена, напуштена и заборављена, међу бескућницима. Кажу да је сахрањена у црној мртвачкој врећи, јер нитко није имао што да јој донесе од одјеће… Колико цинично и сада, након годину дана, звуче рјечи тадашње подпредсједнице Скупштине града Београда Горице Мојовић да ће „учинити све да се Вера Лубарда сахрани достојанствено, како и заслужује“! Што је подпредсједница учинила да гђа Вера живи „достојанствено, како и заслужује“? Није ли и нечињење вид насиља?
И Шабана Бајрамовића сви су се сјетили након смрти. Он од тога нема ништа, чак и да сам Ниш назову по њему… Понекад мораш умријети, да би неки примјетили да си живио.
Данас је сахрањена моја осамдесетогодишња пријатељица гђа Оливера. Умрла је са бескрајном чежњом за њежношћу и ситном пажњом. Овај текст је заправо омаж њој, необичној, достојанственој, образованој, тврдоглавој, знатижељној… Сјећам се ње и академика Енрика Јосифа који су свих оних 78 дана бомбардирања писали пароле и носили их трговима и мостовима Београда. Можда сви и нису били „задовољни“ гђом Оливером, али, једино мајке немају реизбор – оне су изабране за цијели живот – до вјечности.
Ових љетних мјесеци болничке геријатрије, и не само оне, препуне су остарјелих родитеља познатих или мање познатих, а имућних, јер је тако комфорније проводити празнике. Можда нетко из најбоље намјере мисли да је и патријарху српском Павлу болница, ма како елитна и добра била, најбоље мјесто за „чекање на састанак с вјечношћу“, но, ја вјерујем да би он био далеко сретнији у неком другом окружењу, са посве истом пажњом, љубављу и поштовањем обасипан.
Једино у животу важно је вријеме. Не можеш га купити, вратити, понијети са собом…
Кажу да човјек у тренутку смрти постаје лакши за 21 грам. Толико је, наиме, наводно тешка наша душа. Да ли нетко покушава крађом достојанства, љубави и пажње према беспомоћнима, остарјелима, сиромашнима, усамљенима, украсти и 21 грам Србије?!
Није тужно умријети с достојанством, тужно је живјети без њега.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-30-06-2009/21-gram-srbije