На обалама Бразила, југоисточне Африке и Азије вековима постоји сарадња између две различите врсте створења. Људи – рибара и јата дивљих делфина. Рибари уђу у плићак, баце мреже и специфичним системом испуштања гласова и њиховим комбиновањем које су учили „с колена на колено“ а паралелно док су учили да говоре, дозивају дивље делфине.
Чим чују овакав позив са обале, јата дивљих делфина масовно, увежбаним маневрима и распоредом запливају са пучине према обали и испред себе потерају јата мањих риба која тако упливају у рибарске мреже. Наравно, и сами дивљи делфини се због брзине кретања а и међусобно изграђеног поверења са рибарима улове у те мреже али шта они раде, не паниче, већ мирно чекају да рибари испразне мреже од риба и ослободе их. По подизању мрежа, рибари тачно половином свог улова награде своје сараднике, који у међувремену, близу плићака, стрпљиво чекају на свој део који ће им рибари добацити са обале.
Легенда каже да су дивљи делфини на ову сарадњу у лову са људима научени од Сирена а конзервативни научници нису више ником убедљиви везивањем оваквих ситуација за условне рефлексе код животиња. Како год ко волео да посматра овај феномен (људима у лову помажу питоме животиње и изузетно ретко припитомљене, попут сокола) интересантан је став храбријих, модерних научника који у овом случају говоре о психолошком наслеђу. Сирене су биле бића пола људи а пола рибе те од оне половине људског ето писхолошког наслеђа о којем говоре.
Модерна наука има дакле довољно храбрости да тврди да код дивљих делфина постоји психолошко наслеђе и да чини све што јој је у моћи да такво наслеђе очува и заштити. Представници таквог научног становишта не придају уопште важност изругивањима, подсмесима и ниподаштавањима од стране противника. Напротив, у приобална села која су сачувала „језик“ споразумевања са дивљим делфинима послали су екипе стручњака који тај језик годинама стрпљиво изучавају.
Домороци-рибари су својом истрајношћу брањења начина којим су до сада опстали натерали савремену науку на револуционарна преиспитавања. Резултати ће ускоро бити приказани јавности.
Док сам на телевизији гледао напред описану емисију, на кајрону видех објаву како је тужилац у Хагу говорио о Његошу тако, да га је оптуживао да је у Горском вијенцу заговарао истребљење муслимана.
Помислих, ето и дивљи делфини имају право на ништа мање него на психолошко наслеђе, па чак и на међународну заштиту тог наслеђа, а нашем народу ће нарученим судским пресудама бити криминализована сва могућа наслеђа, духовно, историјско, културно, језичко… све до генетског као крајњег циља свеукупне криминализације. Оно, наше генетско наслеђе је од званичне политике Англосакосанаца и Германа већ доведено у питање (бандитски народ, реметилачки народ, митомански народ…). Слутим да и до правног покретања озваничења те ствари нисмо далеко.
У Хагу је наш генетски код начет али се „Међународна заједница“неће смирити док нам целокупни генотип не подвргне судској оцени у неком новом процесу.
Ево им опет шансе, оснива се ЕУ суд за Космет, за период 1998-2000. Тврде да је он за злочине учињене над неалбанцима, али тврдили су и да ће гарантовати суверенитет СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије. Сада је за ЕУ најбитније да Србија њој тежи у складу са „георафском реалношћу“, тако да ме неће изненадити појава „геноцида“ и пред овим судом, али не над неалбанцима.
Наравно, као комплетно окупиран народ, Срби сав тај бућкуриш квази права, квази тумачења историје, лингвистике, политике, уопште квази науке (част изузецима за свако од набројаних), посматрају са миром светог Вукашина Јасеновачког.
Само ви моји Западни синови радите свој посао, рекао би у данашњим временима свети Вукашин овим модерним Фригановићима.
Двоумим се да ли српски народ ово сопствено касапљење мирно посматра зато што гледа у лица својих модерних џелата као свети Вукашин што је гледао кроз а не у самог Фригановића покушавајући да проникне у Божију неизмерност, или је у питању сасвим друго стање нашег народа које је Андрић описао како следи –
„дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“
Слободан Антонић рече – зло се вратило-. Ја сам га прво разумео да се вратио рђав вид управе која нас је збунила и унаказила, која нам је пореметила здрав разум, схватања, пореметила суд о томе колика и каква држава треба да нам буде. Не, Антонић јесте српску државну политику оценио као злу али не као посебан зао ентитет већ као неодвојиви део комплетног и укупног зла којем наше српско зло оyбиљно припомаже да хара Србијом.
Намеће се питање да ли је зло од Срба икада и одлазило? Да ли смо икада били истински слободни? Да ли је оно одлазило заједно са Турцима, Аустроугарима, Немцима? Савременици смо ситуације која сведочи да рецимо усташко зло није никада ни одлазило? Да је увек било ту, али да је само ошамућено од повремених удара бивало привремено анестезирано. Па не паде ником на овом белом свету на памет да разглаба о хрватском психолошком наслеђу или генотипу. Камоли да му суди.
Већина наших крвника је утекла од правде. Павелић и Артуковић су умрли мирно. Степинац ће бити светац. Броз нам „краси“ Дедиње. Изетбеговић је умро држећи за руку Холбрука. Орић кука да је и две године повременог хашког притвора много за оноличке Кравице, Скелане, Братунац, Сребреницу. Туђман је умро са испуњене две крваве трећиине од планираних три у вези Срба и за живота закрило Мерчепа, Готовину, Марчака. Кацин после убијања ЈНА војника са подигнутим рукама, је сада политички покровитељ тихог убијања преосталих Срба на Космету. Тачи новцем зарађеним од српских органа плаћа ЕУ и Америку да нам кроји границе. Харадинај „чува“ косметске повратнике, Љимај се бави бизнисом. О судбинама НАТО главешина и да не говорим. Руке су крваве и Левију, Кушнеру… а нашим генима се суди. Не престаје се са пребројавањем српских крвних зрнаца а ми и даље ћутимо.
Неки тврде да је периода истинске слободе било, неки тврде да их у правом смислу није никада било али и једни и други се слажу да се од борбе за слободу није никада одустајало, до сада.
До Србије у 21. веку.
Болесне, понижене, унакажене, обогаљене и осиромашене Србије.
Окупиране Србије.
Какви су онда избори у таквој, окупираној Србији? Имају ли они легитимитет и смисла?
Да ли је време да престанемо да се бранимо са „изабранима“ и у одбрану пређемо са неким српским Гандијем или Ал Сисијем? Између нема. Барем историја не познаје да су били победници.
Не кажем да нема оптимиста. Ето господин Пророковић мисли да ће Западни пораз у Украјини „заразити“ Србију, хтела то политичка елита Србије или не. Наши, Образ ,Двери и СРС и сами признају да би њихов улазак у парламент донео „освежење“!?
ДСС никако да нам објасни о каквој се то пројектованој државној неутралности а да буде о руском трошку ради.
Тај оптимизам високо ценим али и господин Пророковић као врхунски геополитичар и пре свега пристојан човек и сви поменути националисти који се баве изборном политиком али и рачунају на помоћ Русије опет прескачу базични проблем – свеукупну и суштинску окупацију Србије од стране НАТО пакта и шпекулатнског ЕУ капитала.
Украјина је била под утицајем и зависна од Западног новца али није била окупирана у смислу, на начин, по садржини и последицама као што је Србија.
Господин Пророковић нам никако не јавља ко ће се из елита „наместити“ да буде „заражен“ јер вели, све једно је ко ће бити на власти. Да је рекао све једно је ко ће бити на власти јер ће тада са власти ако не буде кооперативан бити оборен онда бих и прихватио да више верује него што се нада Или, да за сада сме да напише до некле а од некле нам шаље невидљиви инпут. Хвала му и на томе. У оваквој, стравичној ситуацији није ни то мало.
У Украјини је било национално просвећених људи који су у лету ухватили од Руса добачену шансу за отпор НАТО пакту, галицијским фашистима и ЕУ. У Србији, Пророковићу је из разумљивих разлога непријатно то да каже, међу главним политичким играчима таквих на жалост нема.
Ови што су се кандидовали или нису стекли поверење руске стране или га имају дозирано. И даље се у Србији наивно мисли да се код Западњака ручак мора платити а од Руса добити бесплатно зато што је то Русији тренутно у интересу.
Слажем се да су ови избори све али не и избори на којима ће грађани дефинисати будући пут Србије и да је све једно ко ће бити на власти од помуђеног. Не слажем се да ће Руси у сваком случају доћи. У оваквим окупационим и извитопереним околностима, андрићевски описано и речено поремећен српски народ не може донети никакве одлуке, изабрати на изборима. Он ће измучен и осиромашен по налогу властодржаца, и ако у малом броју, опет несвесно исфингирати изборе и тако помоћи окупатору.
За слободу од спољног света се може борити само онај који ослободи свој унутрашњи свет.
Ми на власти имамо четрнаест година људе којима је сасвим довољан овај наш окупирани унутрашњи свет и да у оквиру њега као таквог „воде“ политику са пуним устима богатог, лепог и здравог спољног света којим се маскира уживање стварних слобода.
Да би се придружили заједници слободних народа и држава и заједно са њима борили, стекли уопште то право, тој храброј заједници морамо показати и придружити и сопствену храброст која ће се огледати у одлучном револуционарном преокрету.
Сами не можемо и само наше жртве нису довољне а за туђе жртве у нашем интересу је опет потребна наша велика жртва, сада бескрвна хвала Богу, која се зове темељна промена државног врха и у персоналном и у партијском смислу а а што се постиже општим и упорним генералним штрајком, свесрпским фронтом против окупације, фронтом против даље пљачке, фронтом за излазак из Партнерства за мир и за НАТО ван наших граница, за улазак у ОДКБ, за избацивање ЕУ из лепезе политичких циљева, за отворено сврставање уз Евроазију без задршке и калкулисања, за раскидање дипломатских односа са Ватиканом и немислосрдним политичким протеривањем његових империјалних интереса са ових простора осим цркве и свештенства, за озбиљно наоружавање земље, за државни утицај у привреди, за иситнску детајкунизацију а не ову досадашњу машкараду.
Темељна промена државне политике не значи изабрати од из ових 14 година до сада бираног већ захватити из онога из чега до сада нисмо смели, знали и умели или из чега смо некада захватали када Русија није била ни близу овога што је сада.
Тиме ћемо прво себи доказати да смо заслужни слободе а онда и Русији и остатку слободног света да смо заслужни њихове истинске и безрезервне помоћи.
До тада,пежоративно речено, нећемо бити ни рибари ни дивљи делфини са почетка овог текста, већ дељена ловина без наде да ће се у ланцу икада ишта променити.