Ана Филимонова: план Запада да Србију сведе на београдски пашалук (1 део)

БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК

Југ Србије (општине Прешево, Бујановац, Медвеђа) представља следећу по реду територију коју је запад предвидео за одузимање, уз помоћ провереног и ефикасног инструмента – „албанског фактора“. На прво место у главним унутрашњим проблемима Србије избија питање  да ли ће, или неће, Србија успети да у свом саставу сачува своју следећу по реду „проблематичну зону“. Слаби покушаји српске власти да испипају терен у вези са могућом деобом Косова (Тадићева изјава о реалности пројекта формирања „Велике Албаније“ и предлог И.Дачића о подели КиМ) су остали само иницијатива, која је у српском политичком простору остала да виси у ваздуху.

Међутим, у албанском табору она је изазвала бурну реакцију.Бивши комунистички функционер, а сада утицајни косовски политичар Азем Власи [1]ј е 29. маја 2011. упозорио Србију да на Косову нико неће ни поменути његову поделу. Али ће правац који води припајању дела Србије северу Косова отворити питање поделе саме Србије, тј. припајања Косову „Прешевске долине“ (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, на југу Србије) [2]. Главна реч, по „традицији“ која се учврстила у региону, припада САД. Заменик државног секретара САД за Европу и Евроазију Филип Гордон, уопште се не збуњујући због очигледног неслагања његове изјаве са политиком САД у региону, изјавио је да ће деоба Балкана по границама етничких група довести до катастрофе, при чему ће „подела Косова да доведе до негативних последица по цео регион, а ми то не подржавамо“ [3]. Захтев Вашингтона је ултимативан: Србија не може да ступи у ЕУ све док не реши проблем Косова и док не усагласи границе са суседном државом. За евроентузијасте који су посебно идеалистички расположени Гордон је објаснио да ће „ЕУ сама да одлучи  да ли ће формално дипломатско признање Косова бити услов за њен пријем“ [4]. Тако да је ЕУ одлучила онако, како је то рекао Вашингтон! 22.06.2011. посланици немачког парламента су донели резолуцију да до краја преговора о ступању Србије у ЕУ Србија мора да фактички призна Косово (тј. да подржи његов пријем у ОУН и остале међународне организације, или у другачијем облику), „признање мора да се нађе на столу, а уколико га не буде немачки парламент неће  подржати пријем Србије у ЕУ“. 15. децембра Србија ће добити статус кандидата, али не и датум почетка преговора о пријему. По њиховим проценама, Србији ће требати најмање 8 година за пријем у ЕУ… При том неће бити прављене никакве препреке и одуговлачења… под условом да Србија испуни све услове [5]. Очигледно је да је пуштен да делује механизам  потврђивања фактичког признања геополитичких промена због  одвајања Косова и неприкосновености његове територијалне целовитости.

Као булдог коме се парализују чељусти пошто их забије у врат непријатеља, тако се албанске снаге непоколебљиво крећу ка освајању још једног дела српске територије. И, рекло би се, оне на том путу неће наићи на препреке. Српска власт не реагује на агресивне позиве и дејства албанске стране, којима се прети поретку и територијалној целовитости земље Србије, и ни стратешки, ни практично не решава проблем који прети да Србију „дигне у ваздух“.

14. маја 2011. је Азган Хаклај, члан председништва Албанске демократске партије, представник премијера Албаније Сали Берише, у току посете Прешеву званично захтевао да се све албанске територије уједине у једну државу. У посету је дошао да би учествовао на албанским свечаностима у селу Ораовица (које сада насељавају само Албанци), које су биле посвећене десетогодишњем јубилеју „борбе Ослободилачке армије Прешева, Бујановца и Медвеђе“ [6] (ОАПБМ). Том приликом је откривен и споменик палим борцима ОАПБМ [7].

Две недеље пре тога је у Гњилану (на Косову) одржано саветовање политичких кругова југа Србије и косовских Албанаца (учествовали су председник општине Прешево и лидер најутицајније албанске партије у Србији – Демократске партије Албанаца Рагми Мустафа и његов заменик Орхан Реџепи, председник општине Бујановац Јонуз Муслију и други политички лидери косовских Албанаца). Као резултат заседања донета је одлука: „проблем Прешева“ треба да се решава у оквиру преговора Приштине и Београда; све установе Тиране и Приштине треба да помогну „повратак“ општина Прешево, Бујановац и Медвеђа у „Независну републику Косово“; међународној јавности је упућен захтев да појача притисак на владу Србије, како она не би „била препрека за слободно изјашњавање воље  становништва Прешевске долине“ (тако Албанци зову југ Србије) [8].

У чему је суштина проблема? У три општине на југу Србије – у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи – живи око 90.000 људи. Према попису од 2002. у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа живи: 35.118 становника у првој, 43.302 у другој и 10.760 у трећој. По националностима: Албанаца је 31.100 (89%) у првој, 23.681 (54,7%) у другој и 2,816 (26,1%) у трећој. Срба: 3.000 (8.5%) у првој, 14.783 (34,1% у другој и 7.163 (66,5%) у трећој општини [9]. Тј. од 61.600 Албанаца који живе у Србији (без Косова),на југу земље живи њих 57.500. Апсолутну већину становништва Албанци чине у општинама Прешево и Бујановац. (На југу Србије живе и представници других националности – Црногорци, Роми, бошњаци и горанци).

Најкрупнија албанска заједница у Србији (без Косова)је у општини Прешево – у Пчињском округу. Положај Прешева у односу на све три општине има посебан стратешки значај. Та општина се налази на граници са Македонијом, преко њене територије пролази међународни коридор 10 на линији Београд – Скопље – Солун – Атина, траса М-25.2, а у њеној близини су и три међународна аеродрома: Ниш, Скопље и Приштина. Општина Бујановац (такође у Пчињском округу) смештена је у центру аутомобилских и железничких магистрала коридора-10, близу наведених међународних аеродрома и граничног прелаза са Македонијом. Општина Медвеђа  је у Јабланичком округу, кроз њену територију води аутомагистрала М9 Лесковац – Приштина, али је то општина богата природним сировинама (цинком, оловом, златом и сребром).

У економском аспекту Прешево, Бујановац и Медвеђа спадају у најсиромашније делове Србије.Тако је сада у Прешеву 70% радно способног становништва незапослено. Али српска власт, која је толико оријентисана ка европској интеграцији практично ништа не ради  да би развила потенцијале регија које повезују југ и север земље.

Медвеђу називају „заборављена општина“, јер је свакодневна појава да се понеко сеоско домаћинство гаси (пољопривреда је главна привредна грана у општини), огромна је незапосленост (посао нема трећина способног за рад становништва), осиромашење и одлив становништва (Срба у Лесковац, Ниш и Београд, Албанаца на Косово и Метохију, где је лакше наћи посао), затварање сеоских школа, масовна продаја кућа и чак искључења телевизије због неплаћања претплате. У општини има делова у којима се годинама не чује дечји смех, нема младежи, нема удаје и женидби, а једини догађаји постају сахране оних мало преосталих старих људи [10].

На политичком плану албански лидери Прешева и Бујановца теже Косову и Албанији. У Медвеђи је  већина становништва српске националности, која своју будућност повезује са Београдом. Албанске партије југа Србије, осим Партије демократске акције Ризе Халимија,  скоро не учествују у политичком животу на републичком нивоу, али је зато њихова пажња усмерена на локални ниво, посебно на борбу за локалну власт и за државне институције – полицију, правосуђе, царину и тд. Њихови напори дају резултате: у општинама Прешево и Бујановац на локалним изборима редовно побеђују албанске партије.

После војне агресије НАТО на Југославију и фактичке окупације Косова од стране снага алијансе борба албанских политичких групација за консолидацију албанских територија и учвршћивање „албанског фактора“ на Балкану није завршена. Шта више, добила је освајачки и системски карактер. И то – на српску власт, од које Албанци захтевају независност Косова и припајање југа Србије Косову. Тако је 2006. донета декларација којом локални етнички Албанци захтевају од централне српске власти да им призна право на званично коришћење албанских националних симбола и слављење албанских државних празника. Декларација је одмах упућена и западним амбасадама и невладиним организацијама које раде на територији Србије. У одговор Београд је преко законодавних органа који раде на формирању Националних савета националним мањинама дао право на легално коришћење националних симбола.

2007. године поново се, као политички фактор који делује, јавила  Ослободилачка армија Прешева, Бујановца и Медвеђе. Да подсетимо да је она од 1999. до 2001. представљала један, мали део, Армије за ослобођење Косова. Имала је око хиљаду и по војника, а циљ јој је био да се „Источно Косово“ (Прешево, Бујановац и Медвеђа)  одвоје од СРЈ, са перспективом да се припоје „независном Косову“. Када је престало бомбардовање НАТО, између Косова и југа Србије је, према Војнотехничком споразуму (Кумановски споразум, потписан 9.06.1999. године), формирана копнена безбедносна  зона дужине 402 км и ширине 5 км. Забрањен је приступ Армији Југославије, а српским полицијским јединицама је дозвољено да носе само лако стрељачко  оружје. То је отворило „зелено светло“ албанским екстремистима на Косову за вршење диверзионо-терористичких упада на полицију и грађане Србије. 2001. године дошло је до оружане побуне Албанаца са југа Србије на челу са ОАПБМ, и  извршена је серија терористичких напада на представништва власти и полиције Србије.

Међународна заједница сноси лавовски део одговорности за ескалацију конфликата на југу Србије, јер је баш амерички контигент КФОР-а контролисао зону „Исток“, из које су се наоружани борци ОАПБМ пребазирали у копнену безбедносну зону и вршили нападе на представнике армије и полиције СРЈ. КФОР не само да није разоружао Армију за ослобођење Косова, већ није правио ни препреке када је она регрутовала Албанце-добровољце у ОАП БМ [11]. Борци ОАПБМ су се у току диверзионо-терористичких упада осећали потпуно заштићени, јер су знали да је НАТО дао забрану за коришћење тешке артиљерије у копненој безбедносној зони, тј. за њих је демилитаризација означила само олакшање услова за нападање.

Од тренутка када је побуна угушена створена је само споља стабилна, а у ствари врло осетљива ситуација. Периодично је долазило до напада на представнике власти. Тако је  2007. године АОПБМ, која у ствари никада није распуштена, на дан Албанске заставе организовала рели чији су учесници наступили уз пароле „Референдум 1992 [12] плус Армија за ослобођење Прешева, Бујановца и Медвеђе“ и „Прешевска долина без жандармерије“ [13].

Истовремено су са албанске стране учестали случајеви скрнављења православних светиња, и то на религиозне православне празнике (црква св. пророка Илије близу Врања, црква св. Константина и Јелене у Великом Трновцу, црква св. Параскеве у Лучанима, црква св. Георгија у селу Ораовица у општини Прешево).  У Ораовици, нпр, од 1996. године не постоји ни један Србин, мада је српско становништво некада сачињавало већину. Њихово исељавање је вршено под притиском, а када је са њим завршено, Албанци су  оскрнавили и разрушили српско гробље, не оставивши цео ни један споменик [14]. Терористички упади Албанаца се настављају и после тога. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић је, позивајући се на изворе западних обавештајних служби, изјављивао да на Косову постоје одређени кругови који купују оружје и провоцирају нестабилност [15].



[1] Азем Власи, рођен 1948 г, политичар «Республике Косово», председник невладине организације «Косовска асоциација за међуетничку сарадњу»; бивши председник Савеза социјалистичке омладине Југославије (1974-1978); председник Социјалистичког савеза радног народа Косова (1981-1982); члан председништва покрајинског комитета Савеза комуниста Косова и ЦК СКЈ (1982-1988); председник покрајинског комитета Савеза комуниста Косова (1986-1988). Сада је стални учесник Форума «Европски покрет за мир, сарадњу и развој».

[6] ОпштинеПрешево, Бујановац и Медвеђасу 1946 г. решењем југословенске владе одвојене одКосова и предате на јурисдикцијуРепублике Србије. Албански лидери тих општина у којима сада као већинско живи албанско становништво захтевају уједињење са «независнимКосовом».

[12] На референдуме в марте 1992 г. местные албанцы выступили за присоединение юга Сербии к Косово.

[15] http://www.slobodnaevropa.org/content/presevo_bujanovac_medvedja/1791923.html

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/30/zapad-srbiii-oduzima-i-teritoriie-i-resurse.-deo-i.html

Читајте без интернета: