Ана Филимонова: план Запада да Србију сведе на београдски пашалук (2 део)

ПЛАН ЗАПАДНИХ СИЛА ЗА УНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ И СТВАРАЊЕ ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ ПРЕМА МАПИ БАЛКАНА ИЗ 1912. ГОДИНЕШто се тиче криминализације региона према подацима Европола, Управе за борбу са наркотицима САД  (Drug Enforcement Administration) и Интерпола простор југоисточне Европе контролишу организоване криминалне групе, које се формирају по етно-територијалним ознакама. Савет Европе у свом извештају о ситуацији са организованом преступношћу на југоистоку Европе (март 2010.г.) као транзитни коридор је истакао Албанију, а албанске групе као главне факторе у региону за трговину хероином. Констатовали су да је баш за албанске групе карактеристична практично војна организација и изузетно поштован режим конспирације у раду. При том су навођени подаци да албанска полиција контролише око 20 група – испоручилаца наркотика [1].

Да подвучемо онај најважнији аспект – безбедност – о коме треба да се води рачуна и у Русији. Као што се зна, на Авганистан долази отприлике 80% светске производње хероина. Из Авганистана хероин стиже у Турску и Бугарску, а даље иде преко три правца: бочна грана иде преко Румуније, централна – преко Србије и Мађарске (па Хрватске и Словеније) ка Аустрији, Немачкој и Холандији. Трећа иде преко Бугарске, Македоније, Косова и Црне Горе у Италију и даље у земље ЕУ [2].

Један од најважнијих дистрибутивних центара читавог Балканског полуострва је село Велики Трновац (општина Бујановац, на административној граници са Косовом, насеље са око 10.000 становника, искључиво Албанаца). Велики Трновац се налази и близу границе са Бугарском, Албанијом и Македонијом и представља праву „раскрсницу наркомагистрала“. Кроз њега води хероински пут из Авганистана, Пакистана, Ирана и Турске. Ту се налазе складишта и врши се паковање „робе“. По неким проценама годишњи обрт наркотичких материја који иде преко Трновца износи око 50 – 60 тона хероина, који преко Албаније и Црне Горе одлази у Италију, делимично остаје у Србији  а затим и у друге западноевропске земље.

Не називају без потребе Велики Трновац „хероинском капијом Запада“. У процесу дистрибуције хероина је запослено читаво (албанско) становништво региона – око 6.000 људи. Интерпол је констатовао да се тамо у сваком моменту припрема за продају најмање 3 тоне хероина. Италијански Центар за борбу са мафијом је упозоравао да 70% наркотика, који су предвиђени за западноевропско тржиште, иде преко Прешева и Великог Трновца, а да читав процес кријумчарења воде породични кланови Османи, Халифи и Буњаку. Италијани су констатовали да је регион потпуно криминализован, а да српске власти не реагују адекватно ситуацији. При том сами српски полицајци констатују да имају велике тешкоће при покушајима пресецања криминалне делатности која има везе са нарко-бизнисом. У њему делују искључиво породично-кланске везе, те је зато убацивање или инсјдерско информисање практично немогуће. Организација је постављена толико „добро“ да за полицију представља огроман проблем и само прилажење Великом Трновцу [3].

Срби се труде да не долазе непотребно у Бујановац, јер је атмосфера очигледно непријатељска. Али, за разлику од власти, српско становништво само предузима иницијативе како би се изборило за своје интересе. Почетком 2011. потписана је петиција, у којој се од власти захтева да прекине вештачку албанизацију региона, и да формира Независну комисију како би се утврдио прави број становништва на југу Србије и његов однос по националностима (испоставило се да у току вршења последњег пописа 2002. године у многа насеља са чисто албанским становништвом пописивачи се чак нису усуђивали ни да уђу). Према резултатима пописа дошло је до повећања броја Албанаца јер, како тврди српска страна, многи међу пописаним живе на Косову, а у Бујановцу су регистровани фиктивно. Повећани број Албанаца за практичну последицу је донео скоро потпуно искључење  Срба из органа локалне самоуправе (који се формирају пропорционално националном саставу). А уколико власт одбије да предузме адекватне мере српски лидери  предлажу да се општина подели на два дела: на Бујановачку бању (у којој је већина српска) и Велики Трновац, са албанском већином [4]. На тај начин сам српски режим фактички доприноси албанизацији јужних региона земље коју води.

У августу 2009. г. албанске политичке снаге на југу Србије су на бази одредби декларације из 2006. године истакли нову иницијативу: издвајање југа у посебни регион „Прешевска долина“. Риза Халими је посебно ставио акценат на формирање јединствених, искључиво етничких  албанских структура за управљање регионом. При том је председник скупштине Прешево С.Хисени лукаво изјављивао да у захтеву да се формира етнички регион не постоје „сепаратистичке намере“ [5].

Конгрес у Тирани је 30.10.2010. постао полазиште за одлучујући напад у циљу реализације вековних албанских тежњи. Руководиоци општина Прешево  и Бујановац су формирали покрет „За природну Албанију“. Идеја „Природне Албаније“ постоји од 1877 г, њени поборници су тражили подршку за свој пројекат у Турској, у Хабсбуршкој монархији и Италији, а после 2. светског рата – у СССР-у, Кини и САД. „Природна Албанија“ треба да обухвати територије Албаније, Грчке, Македоније, Србије и Црне Горе, које насељавају Албанци. Такву прогнозу главом и брадом прави лично директор Института за регионално прогнозирање (Тирана) Коча Данај. Да би се постављени задатак реализовао треба, према његовим речима, да се уради следеће: албанско становништво у наведеним државама ће да обави сопствене референдуме о формирању јединствене албанске државе. Значи – циљ је један: решавање „албанског питања“ тако што би се формирала јединствена албанска држава [6]. Коча Данај није само директор научно-истраживачке установе, он је и бивши саветник три последња албанска премијера и „рестауратор“ идеје о „Великој Албанији“. Такође, он тврди да наведена идеја има подршку читаве међународне заједнице.

Осим притиска на српску власт албански лидери захтевају остваривање конкретних мера: демилитаризацију региона, прекид акција тајних служби српске полиције, пропорционално представништво Албанаца у државним институцијама, признање диплома које је Приштински универзитет издавао после фебруара 2008. године и уџбеника који се штампају на Косову, као и ослобођење Албанаца које су ухапсиле српске полицијске снаге у децембру 2008. године због сумње да припадају Гњиланској илегалној војној групацији.

Српска власт је за Албанце већ учинила следеће: после потписивања Кумановског споразума изменила је закон о локалним изборима, увела је пропорционални систем и отворила пут према формирању албанске већине у систему локалне власти. На изборима у јулу 2002. године у локалне парламенте Прешева, Бујановца и Медвеђе представници албанских партија су победили и формирали органе локалне власти. Затим, у јуну 2001. године, уз посредништво мисије ОЕБС, у те три општине је формирана мултиетничка полиција. Запажено је наглашено учешће мисије ОЕБС. Да би се подвукло учешће Албанаца у правосудном систему мисија је почела да обучава албанске правнике, како би им олакшала полагање испита за ступање у државну службу. И ништа мање није значајно да је до оснивања албанског универзитета „StuhlUniversity“у Тетову (Македонија, граница са Косовом) такође дошло под притиском и контролом ОЕБС-а, средствима ЕУ.

Затим, у Медвеђи су отворени економски и правни факултет Нишког универзитета, на којима се предавања обављају и на српском, и на албанском језику, мада албанска младеж образовање углавном стиче на албанским универзитетима у Приштини, Тетову и Тирани. Али албански захтеви иду још даље: обука у медицини, машинству, електротехници, грађевинарству, архитектури, информатици, глуми… Албански лидери не схватају „у чему је проблем, ако Албанац у Србији на свом матерњем језику буде имао пасош, возачку дозволу, крштеницу“, „и зашто дете које је рођено у Гњилану на Косову не може да буде становник Бујановца“…[7] Следећи корак ће бити потпуно логичан – потпуни прелазак комуникација на југу Србије са српског на албански језик. У Прешеву се, на пример, документација са скупштинских заседања већ уопште не преводи на српски. Образложење – убедљива већина посланика су Албанци, а оних неколико Срба у парламенту и тако знају албански.

Бивши командант ОАПБМ, а садашњи заменик председника скупштине општине Прешево О.Реџепи говори о 30 година албанске борбе за природну Албанију, која је прошла пут од демонстрација до аутомата преко рамена. Управо је Реџепи тај, који је ширио тезу да ће Прешево до 2013. године постати део велике Албаније и који је позвао да се престане са размишљањима о даљој судбини Прешева.

А да се ни код српске власти не би појављивале илузије у вези са политичком улогом, која се разликује од „руководеће западне линије“, пажљиво бдије спољни фактор. Тако су, на пр. чак и таквим радничким догађајима, какав је седница, посвећена двогодишњици реконструкције Координационог савета [8]  (март 2011.) присуствовали амбасадор САД Мери Ворлик и представници других западних амбасада и организација [9].

Тако се власт Србије, која не жели да изврши своју уставну обавезу на заштити уставног поретка и територијалне целовитости земље нашла у систему дупле потчињености – међународној заједници и албанским политичким снагама, које Србији диктирају своју вољу. За удруживање Албанаца у јединствену територију  оружаним путем већ су се борили Ослободилачка армија Косова, Албанска национална армија у Македонији, Ослободилачка армија Прешева, Бујановца и Медвеђе. Сада, после Косова, питање судбине југа Србије албанске политичке снаге дижу на међународни ниво, јер га вежу за преговоре Београда и Приштине.

Док се све то дешава Албанија уводи јединствен образовни програм за Албанце  у суседним државама. На тај начин се на дуг рок планира превазилажење непотребног шаренила и истовремено међукланске  мржња Албанаца (Тачија и Харадинаја на КиМ, Џаферија и Ахметија у Македонији и т.д). О степену отуђености говори и следећа чињеница: на југу Србије (у општини Бујановац) 20.06.2011. се појавила још једна, једанаеста по реду, албанска политичка  партија, која је постала резултат четвртог раздвајања  Партије демократске акције Ризе Халимија (на челу нове Демократске партије је заменик председника општине Бујановац Нагип Арифи). Међутим, ма колико партија и организација Албанци оснивали, њихови политички лидери ће обавезно подржавати расположење самоизолације, јер ће у перспективи оно олакшати прекрајање граница по етничким линијама. Албанска елита „осећа великоалбанске сне деветнаестог века“, а држава Албанија, мада званично не подржава пројекат „Велике Албаније“ уз помоћ англо-саксонске политике постепено почиње да га практично остварује. Идеју „Велике Албаније“ подржава 81% анкетираних косовских Албанаца, 62% – албанаца у Албанији, и 51% њих – у Македонији[10]. (На Балкану живи укупно око 6 милиона Албанаца). Остварење пројекта „Велике Албаније“ помаже и снажан албански лоби из западних земаља.

Доносећи одлуке  Београд треба да води рачуна о следећем: албанска политика има непомирљиви националистички карактер, она не познаје компромисе и сарадњу, одликује је врло снажна нетрпељивост, тежи брзим и видљивим резултатима. Незадрживо се зауставља интеграција Албанаца у српско друштво – освајањем српских државних институција, уз очување отуђености и затворености структуре Албанаца. Зато се фамозна мултиетичност у пракси претвара у истискивање српског дела запослених  и даље јачање албанског дела.

Српска власт не ради на правој борби са организованим криминалом и криминалом уопште, наркотрафикингом регионалног/европског нивоа, за оздрављење социјално-економске ситуације, заштиту интереса српских грађана (обзиром да се  управо њихови интереси најјаче крше – земљи директно прети одузимање следећег по реду „албанизованог“ дела Србије). Међутим, тој „албанизацији“ претходе године досадашње инертности и, стварно, индиректне подршке албанском сепаратизму од стране руководеће коалиције. Добија се утисак да српска власт намерно ствара услове који слабе државни систем и свесно омогућава потпуно отсуство Србије на југу земље, а те „рупе“ Албанци врло вешто користе.

Тако се, уз благонаклони однос Запада према „великоалбанским фантазијама“ и уз пасивну позицију званичног Београда, развија следећа по реду национална катастрофа Србије – демонстративно и безочно одузимање следећег дела њене територије и њених природних богатстава.


[8] Координационный совет был сформирован 16 декабря 2000 г. после того, как правительства СРЮ и Сербии приняли «план Човича» и для его реализации и был основан Совет.

[10] http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=659:sta-traze-albanci-sa-juga-srbije&catid=8:srbija&Itemid=121

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/30/zapad-srbiii-oduzima-i-teritoriie-i-resurse.-deo-ii.html

Читајте без интернета: