Народ се окупио на Трафалгар скверу и подржао га у потпуности: „Нама свима трeба Џереми“
Од тренутка који је указивао да би могао да постане нови вођa Лабуристичке (радничке) партије, Џеремија Корбина су нападали многи. Почев од лорда Севила („Он је типичан романтични идиот! Бескористан!“), па до бивше жене која није одолела да не истакне његову, за радничког вођу, неприхватљиву навику: „Он би просто зграбио конзерву пасуља и јео директно из ње.“ И уредници националних медија су били сложни у оцени да би његова победа у трци за вођу лабуриста била пропаст за ту партију, а можда и за целу Британију.
Наравно, најнемилосрднији нападач био је бивши премијер Ентони Блер, због чије погубне владавине је Корбин и добио толике присталице. Као и увек, а ми то нажалост знамо на сопственој кожи, Блер је предњачио у лажним, екстремним оптужбама: „Корбин може да убије Лабуристичку партију!“ „Ако је ваше срце за Корбина, треба да извршите трансплантацију!“ Али, где, кад се све више затварају државне болнице, љутито су Енглези питали Блера који им је социјалну државу заменио неолибералном. Подсетили су га и на то да је Корбин добио више гласова него он икада. Гордон Браун, који је наследио премијера Блера, ужаснуто је упозоравао: „Формираће савезе с Хезболахом, Чавезовом Венецуелом и Путиновом Русијом!“
Иако се ово последње (разумевање за руску политику у Украјини) чинило најнеприхватљивијим са становишта владајуће англоамеричке политике, Корбинове изричите изјаве – да ће вратити 4. одредбу Лабуристичке партије, односно обавезу друштвеног власништва над средствима за производњу (која је била укинута за време Блерове владавине), и „Не волим што смо у НАТО-у“ – биле су неопозиви знак за одстрел осведоченог бунтовника. Тиме је Корбин ударио глобалну капиталистичку аждају „право међу очи“.
То је разлог зашто ни Корбинова, до сада најубедљивија, победа приликом доласка на чело лабуриста (59,5 одсто гласова; више од 120.000 Британаца платило је по три фунте да би се регистровали као присталице и могли да гласају за њега) није много примирила јахаче глобалног капитала.
За прави пуч су, ипак, сачекали девет месеци и изабрали, за лабуристе најгори могући тренутак – кад је објављена победа „брегзита“. Истог дана, 24. јуна, на насловницама је био захтев посланика Лабуристичке партије за Џеремијевом неопозивом оставком. И кусо и репато у „елитама“ обрушило се на Корбина, готово (а неки и буквално) плачући за Камероном: „Дај оставку, човече!“
Али Џереми је јунак који се показао и на најодвратнијим мукама (што су безбројне увреде заиста и биле) и – није дао оставку. Народ се окупио на Трафалгар скверу и подржао га у потпуности: „Нама свима трeба Џереми.“ То је за блеристе било толико страшно да је њихов идол урадио оно што му, опште је познато, најтеже пада: одрешио је кесу и финансирао (нико није био изненађен када се то открило) оставку целe лабуристичке „владе у сенци“. A Џереми, „кано клисурина“. Онда они распишу нове изборе за председника партије! На којима, како је водитељ Би-Би-Сија убеђивао гледаоце, све уносећи се рукама Џеремију у лице: Корбин, наводно, уопште нема право да се кандидује! Џеремијев одговор, смирен и без икакве љутње, био је да је, по статуту, он аутоматски један од кандидата.
Hајнемилосрднији нападач био је бивши премијер Ентони Блер, због чије погубне владавине је Корбин и добио толике присталице
Онда је почела кампања у којој блеровци нису показали баш завидну културу. Као противника Корбину изабрали су најбољег кога су имали међу њима ” Овена Смита, чувеног лобисту мултинационалне компаније Фрејзер, која иначе снабдева лековима Национални здравствени сервис. Као да је Блеров ученик, Овен Смит се обрушио личним увредама на Џеремија. А Џереми? И даље о свима лепо, па и о Камерону; једино што није могао да не каже нелепу истину о Блеру да је ратни злочинац). А медији? О Корбину све најгоре, вадећи из нафталина оне који могу да „посведоче“ да никада неће добити опште изборе. Једна агенција за испитивање јавног мњења је, неколико дана пре гласања, објавила резултате који су „потврђивали” да он нема шансе у односу на Мејову на изборима (са све убедљивим цифрама да му народ мање верује него Мејовој итд.). Медијима није било чудно што уопште нису питали људе: „Да ли Овен Смит може да добије изборе”, јер су сви као неопозиву истину прихватили да као лидер лабуриста аутоматски побеђује на парламентарним.
Међутим, Џерeми обилази своју земљу говорећи са сународницима на 38 митинга. На једном, 15. aвгуста у парку у његовој изборној јединици Инслингтону, и сама сам се уверила да је британски народ најзад дочекао поштеног и искреног политичара. Његов говор са црвених ватрогасних кола (друга и нема јер га финансирају синдикати и донације симпатизера, најчешће по пет фунти) био је без лажних обећања и подмићивања („Нећу вам дати бесплатан сладолед, јер тако нешто не постоји“). И посвећен заиста свима. Лично сам била одушевљена јер је истакaо значај предшколског образовања „које мора да буде доступно свој деци”.
Шта су још покушали блеровци? Шта нису! Прво су повећали цену гласања присталицa на 25 фунти, а када је стотину хиљада и то платило, забранили су члановима који су се уписали у партију после 12. jануара да могу да гласају на председничким изборима! Измећу осталог, избацили су више хиљада чланова партије „корбиноваца“ (нпр. Адама Бута, због писања у Социјалистичком апелу, у коме пише годинама). Чак су се, баш сада, сетили да промене границе изборних јединица и доведу у питање посланички статус Корбина.
Све су јадни блеровци покушали и – ништа им није успело. Кад су се прошле суботе појавили резултати гласања, показало се да је народ Британије гласaо за свог радничког вођу у још већем броју него први пут. Џереми Корбин је реизабран за лидера Лабуристичке партије.
Срећно, Џереми! И нека ти је Бог (иако не верујеш много у њега) на помоћи!
Аутор је Доцент Универзитета у Београду, тренутно у Великој Британији