Ана Радмиловић: ПРИПРЕМЕ ЗА ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ СРБА СА КИМ

Регионал Оператионал Суппорт Унит, или РОСУ, или специјална јединица полиције косовских Албанаца, коју најчешће зовемо РОСА, упала је, као што вам је познато, прексиноћ око 22 на Север. Намера им је била да заузму царинске пунктове које наша држава сматра административном линијом (добро, немамо државу, али извесни појединци се представљају као некакви чиновници, преговарачи, један умишља чак и да је председник…). И онда су се, и то нам је познато, на тим пунктовима окупили Срби. Поставили барикаде. Седели две ноћи. Пуцало се. У северној Митровици у болници рањеници. У Приштини умро један припадник РОСУ. Неко је, с друге стране административне линије, кренуо ка барикадама. Прве ноћи, кад је било најтеже, а и друге, када је било лакше, на једном од пунктова нашао се и преговарач Борко Стефановић. Држао говоре. Личило на ратне, мада је понављао окупљенима да не допусте да их се испровоцира. Али окупљени имају искуства у оваквим ситуацијама.

Српским полицајцима из КПС који су распоређени на Северу одузело је оружје и мобилне телефоне. Не свима. Онима које је ухватило то што је дошло с југа да припитоми Север. Огради га, одсече од Србије, одсече од остатка Косова, направи око њега обруч. За тај обруч РОСУ је непотребна, обруч је направљен и пре него је Приштина почела да спроводи план зидања кинеског зида између Косова и Србије. На југу је бедем, прелаз код Мердара не подсећа чак ни на границу, он подсећа на рат.

Окупљени који се дали снимити за ТВ били су млађи људи, они који су најчешће у првим редовима када се на северу Косова дешава нешто слично. Они познатији, старији, чији би статус био статус ветерана да у Србији неко сматра да ветерани нису колективно за одстрел, нису били виђени – као што никада нису виђени пред камерама.

Из Србије је викало да је то она дуго најављивана „Олуја“, која је била очекивана пре три, две, пет, пре годину дана и пре пар месеца. За сада само сева и грми, али нема оног снажног ветра који руши све пред собом и односи људе и куће.

Кад је почело, 25. јула у 22 да се нешто дешава, схватиле су две ТВ станице. РТС у Београду и РТК у Приштини, али РТК је био нешто живахнији. Неко дежуран звао је аналиичаре и остале, па се тако могло чути да заменик премијера и министар правде самопрозване владе Хајредин Кући уверава како акција није изведена без консултација са међународном заједницом, при чему је (испоставиће се) мислио на представнике САД на Косову.

ТАЧИЈЕВА КАФА Следећег дана РТК је била још оптимистичнија. Око 15 часова јавила је како је Хашим Тачи управо пио кафу у Лепосавићу са командантом КФОР, а што је подсетило на његову изјаву коју је дао у Грачаници, где је рекао како је, ето, незамисливо било да он доживи диван дочек и одржи скуп на том месту – али се десило, те како ће се се десити и незамисливије. Да он седи и пије кафу у Звечану (парафразирајући ваљда давну Туђманову жељу да попије кафу у Земуну). Али то се није десило. Још увек.

Сепаратисти са севера Косова, могло се чути (а чује се већ пар година) на тој другој страни, далеко од барикада, али у близини места где се све решава. Акцију је аминовао Питер Фејт („ми ту акцију подржавамо и подстичемо владу да истраје у свом ставу, а од грађана очекујемо да подржи те напоре“). Еулекс се правио да не зна шта се дешава а КФОР је био збуњен, и како смо могли да чујемо од Борка, КФОР је само тражио да Срби макну своје барикаде како би њихова возила могла несметано да се крећу Севером. За добро Срба.

Све је договорено, али се још преговара. Заправо српска страна преговара сама са собом и прави се да преговара са КФОР-ом. И српска страна се договорила да се Тачи мало стрпи са имплементацијом парадржаве на северу, а Срби да изађу из шуме, одложе оружје и склоне барикаде. Тачи, међутим, каже да је све ово само демонстрација реда и закона који треба да буде спроведен на криминалном и шверцерском северу. Борко је на прелазу код Јариња и оданде одлази на састанке. Преговара. Атифете Јахјага, чудна жена која се појавила ниоткуд и постала председница парадржаве се све слаже са Тачијем. И Тадић се слаже. Он каже да сви треба да се уздрже и да Србија нема намеру да ратује. И Дачић се слаже са свима, с тим што додаје да је тај мир прилично крхког здравља. Сви се слажу и сви су се све договорили: ко сам са собом, ко с међународном заједницом.

Међутим, два дана касније, 27 јула у 10х полиција још увек не одлази из Северне Митровице. У кампу КФОР-а надомак административне линије Јариње стационирани чекају људи из РОСУ. Град проглашава ванредно стање и сви локали, радње и објекти имају бити затворени до 15 часова, како би неко како-тако могао да држи улице на оку.

У кућама и становима људи (они што немају двогледе да мотре град ни пушке да пуцају, него само пиштоље – у случају да непријатељ шутне врата и уђе у њихов живот, да га сами прекрате) гледају кофере. Не пакују (већ су спаковани), него телефонирају. Мењају планове. Око поднева аутобуси „Космет превоза“ почињу да путују, прелазиће линију и долазити на сигурно. Борко чека команданта КФОР-а у Звечану. Док чека, он с времена на време изјави да је све у реду.

И то би за сад (27 јул 13х) било све.

БОРИСЕ, ИЗГУБИО СИ Радило се о ембаргу којим је самопроглашена држава забранила бившој матици да без царињења уноси робу у гето. Али то није важно.

Приштина је (још једном) обесмислила београдске преговоре. Приштина се са београдским предлозима ионако није слагала. Приштина је ћутала и спроводила оно што су од ње захтевали становници склони Ветвендосју, чије је чланове ту и тамо хапсила. Вашингтон се оградио, као и ЕУ. Међутим, присећају се САД, и Србија је тако увела ембарго на робу с Косова. Роба с Косова је, додуше, углавном мало нелегална, било је ту оних са оружјем који су се шеткали од Гњилана до Бујановца, а волели су и остатак Балкана, на крају – целу Европу, зашто да не. И није да су се бавили само оружјем него је ту било, и биће, разних артикала –  али то су финесе. Поента је у признању те независности.

У Београду целу ствар су озбиљно схватили само они из ДСС и радикали. Остали политички субјекти нашли су да се ништа ванредно не дешава и да се нема зашто правити циркус око те ствари. А и зашто би?

Послали су ученог Борка да помаже Горану, да не буде да немамо оне што знају енглески. А Борко се лепо снашао и на српском. Рекао је људима да се ништа неће договарати без њиховог пристанка. Да се, дакле, ништа неће договарати када буде преговарао – а без њиховог пристанка.

Можда Борко не зна, али све је ово без њиховог пристанка и пристанка већине грађана Србије. Или грађани не знају да су преговори одавно завршени, а да је све ово што се сада дешава „практична демонстрација“ (Х. Тачи) оног одавно испреговараног. Можда Борис не зна (деконцентрисан, прима награду и шаље поруке мира) да је, док је славио што је добио власт, славио пораз – јер пораз је био неминован. Можда он не зна да је то што му личи на лични успех, а заправо је највећи неуспех на једном вишем плану, ништа више до мрва са стола за којим седе победници. Или само покушава да остане смирен и леп док игра улогу коју би можда пожелео глумац, али глумац скине костим и онда игра нешто друго – а ово чега се он прихватио јесте игра у соби из које нема излазних врата. Не за њега лично, него за Србију.

У сваком случају, пошто ћемо наставити да преговарамо (сами са собом), до краја ове године Косово ће имати своје границе. Када та ствар с границама буде решена, европска Србија ће одахнути јер ће се најзад знати колико квадратних километара поседује и колико душа живи у том станчету – а то је податак који тражи кућни савет, и то је једино важно. Борко разговара у Звечану, Срби су на барикадама, у Митровици је, јавља радио, мирно само мало пусто и – на крају крајева – све је у савршеном реду.

Читајте без интернета: