Андреј Андрејев: 20 ГОДИНА „НОВЕ“ РУСИЈЕ: ПОТРАГА ЗА СВОЈИМ МЕСТОМ У СВЕТУ

У децембру ове године ће се навршити 20 година од оног дана када је престао да постоји Совјетски Савез. Упоређивање података, који су добијени у различито време, показује да се однос Руса према том догађају изградио, како се то каже, још док су трагови били свежи, мада тај однос доцније није преиспитиван.

Тако само 2 – 3 анкетирана од њих сто распад СССР-а сматра за позитиван догађај од светског значаја; много је чешће мишљење да је нестанак Совјетског Савеза створио услове за препород и Руске Федерације, и осталих бивших совјетских република. Истовремено има много оних, који ликвидацију Совјетске државе сматрају за историјску катастрофу: такво је мишљење отприлике једне особе од њих седам – осам. Највећи део Руса (скоро 30%) у томе види не само минусе, него и плусеве. У савременом руском друштву превладавају не геополитичке и идеолошке оцене, већ поглед кроз призму људских судбина. Распад СССР се најчешће доживљава као заједничка несрећа милиона људи, који живе у републикама бивше савезне државе, а сада су у независним државама.

У почетку то није било преовлађујуће мишљење. Међутим, крајем 90-их, број оних који су имали такво мишљење је нагло порастао, и приближио се 40%, а затим је, извесно време,  још и премашио. У 2011. такво мишљење је преовлађујуће, а њега заступа приближно 36% анкетираних (погл. Таб. 1). Иза те динамике се налазе и раскид економских и хуманитарних веза, ствараних деценијама, а можда и вековима, и међунационалне распре које су се све више заоштравале, и нагли пад стандарда, и масовна незапосленост, која је обухватила огромне области.

 

Таб. 1: Однос Руса према распаду СССР, %

 

Варијанте за одговор

  1. Катастрофа од значаја за цео свет
  2. Несрећа многих људи, становника републикабившег СССР-а
  3. Има и добрих, и лоших страна
  4. Захваљујући распаду, створени су услови зaпрепород Русије и република бившег СССР-а
  5. Позитиван догађај, значајан за цео свет
  6. Без одговора

 

Нестанак једне од две супердржаве је у тренутку променио сву конфигурацију светске политике. И мада је „нова“ Русија наследила велики део економског потенцијала СССР-а и делимично прихватила наследство Совјетског Савеза, њен положај у систему међународних односа није могао да остане какав је био. Појавило се много нових проблема у вези са безбедношћу, земља је постала много рањивија у односу на разне врсте претњи, при чему се списак тих претњи за 20 година битно повећао. Како је масовна свест становништва схватила тај круг проблема? Шта становници Русије данас мисле о њеном месту у свету?

Да почнемо од питања односа Руса према развијеним земљама Запада. Свест совјетског човека се увек колебала између демонизације „западног империјализма“, сопствене претензије на улогу „локомотиве историје“ и дивљења западном  потрошачком друштву. На крају крајева – победило је ово последње. Престројавање совјетског система, а затим и његова демонтажа почетком деведесетих година 20. века су схватани као услов за прикључивање Западу, за најближи и најзгоднији облик руског „повратка у Европу“. Руси су емоционално били спремни за тај повратак и тежили су му. Многи политичари и интелектуалци са Запада су такође очекивали да ће Русија без неких посебних проблема да се угради у оквире либерално-демократског модела, који је тамо одавно учвршћен. Међутим, искуство зближавања постсовјетске Русије са Западом испао је разочаравајући, а наде које су полагане у тај процес, преувеличане. Скептицизам у процени намера Запада према Русији је почео да се исказује код Руса већ средином деведесетих.  Тако се нада у Запад очувала само код 7% анкетираних Руса, док 44% тврди, да је Западу потпуно све једно каква ће бити судбина Русије, а 31% чак претпоставља да Запад са одређеним намерама тежи да ослаби Русију и да је претвори у зависну државу. Даље се та прерасподела мишљења уједначено обнављала у масовној свести; упоређивање података за различите године даје нам само једну променљиву – број  анкетираних који су почели да сумњају у добре намере Запада према Русији. Такво мишљење је постајало све јаче и сада се приближило врло близу бројке половине анкетираних (погл. Таб. 2).

 

Таб. 2: Руси о односу развијених земаља Запада према Русији, %

 

Варијанте за одговор

 

1.   Те земље желе добро Русији, хоће да јој помогну

2.   Судбина Русије их не интересује

3.   Западне земље желе да ослабе Русију и да је претворе у зависну државу

4.   Без одговора

 

Истовремено, ако ми сада пређемо са слике консолидованог „Запада“, каква је створена у масовној свести, на прихватање појединачних земаља, видећемо да је та слика врло издиференцирана. У стварности, од свих западних земаља Руси се без двоумљења негативно односе само према САД. Међутим, такав однос није одједном формиран. Све до средине 90-х година некадашњег антагонисту Совјетске супердржаве Руси су доживљавали потпуно позитивно. Тако је 1995. антипатију према САД исказало само 9%, а симпатију – 77-78% анкетираних. Међутим, после само неколико година у друштвеној свести дошло је до приметног прелома. Као окидач је послужила оружана агресија Американаца и њихових савезника у НАТО-у на бившу Југославију (пролеће – лето 1999.). Војне акције против православне Србије, историјски повезане са Русијом, у стварности су Руси проектовали на себе, и већ после годину дана од тада скоро 44% анкетираних је изјавило да ће у 21. веку главну претњу за Русију представљати САД. Америчке војне акцијеу Ираку и Авганистану (или акције које су вршене под патронажом Американаца), а сада већ и Либија, које су  дошле на ред после Србије, нису ни мало могле да помогну промени ситуације и само су учврстиле неповерење према „наддржави“ која је претендовала да буде „вођа света“. Па и ових задњих година (заједно са 2011.) индикатор за позитиван однос према САД се држао на нивоу трећине, а за негативан однос – половине од укупног броја анкетираних. Политичка подршка америчкој политици коштала је део популарности и друге земље Запада, мада не у оноликој мери, као САД. То се посебно одразило на репутацију  Велике Британије. Према резултатима петнаестогодишњег периода (1995. – 2011.) индекс симпатија према тој земљи међу Русима је опао са 77% на 55%, а антипатије се повећао са 4% на 22%. Не толико, али је „настрадала“ и Немачка, колико год да је заузимала самосталнију позицију у односу на САД: према резултатима из 2011. године и она је у односу на 1995. годину изгубила отприлике сваки седми или осми глас од броја њених приврженика и скоро сваки пети глас у односу на 2009. год. У очима Руса најбоље изгледа Француска, према којој су се Руси увек односили са неком сентименталношћу, која се рационално не може објаснити, и која се од времена де Гола по читавом низу питања дистанцирала од политике САД. Читавог периода за које ми имамо податке, Француска за Русе остаје неспоран фаворит (међу земљама Запада). У 1995. години „профранцуско“ расположење је демонстрирало 79% анкетираних, 2009. – 84%, а 2011. – 70% од укупног броја анкетираних.

Истовремено треба да се примети да су,без обзира на приметно захлађење Руса према Западу, они и данас емоционално ближи њему, него земљама Истока. Од најзначајнијих азијских земаља само се према Индији могла осетити стална симпатија, мада је ниво те симпатије пре 10 година био много мањи него симпатије према западно-европским земљама, али је због пада њихове популарности сада отприлике једнак. Још пре две – три године се исто толико позитивно гледало на Јапан, али иступања јапанских политичара у вези са Курилским острвима снизили су ниво симпатија према тој земљи са 69 на 44%, док је ниво антипатије порастао са 19 на 31%. Мање пријатељски је у последње време постао и однос према Кини, чији је рејтинг средином прве деценије 20. века прилично поуздано јачао. Очигледно је да се становништво Русије ипак према том азијском гиганту односи са одређеним опрезом.

Наравно, у Русији се западњаштво као утицајно идеолошко опредељење и даље чува. Истовремено, под утицајем сакупљеног искуства оно је добило неке нове нијансе, а у сваком случају постало је уздржаније и прагматичније, него на самом почетку руских реформи. У последње време њихов поглед Руса се све чешће окреће земљама Заједнице Независних Држава (ЗНД), које су пријатељи Русије, за које је интересовање првих година после распада СССР скоро било потпуно изгубљено. При том се ниво „важних осталих земаља“ за Русе значајно проширио. Сада је ниво симпатија према Белорусији и Казахстану у Русији већи, него према Немачкој, и само нешто мало мањи него према Француској. Истина, ако се упореди са  2009. годином – и он је нешто нижи; треба да претпоставимо  да су неки догађаји у политичком животу наведених земаља код Руса изазвали опрез (на пример, сукоби противника Лукашенка са снагама реда у децембру 2010. године). Зато се, истовремено са тим, у масовној свести значајно побољшао лик Украјине. Треба претпоставити – такође уз  посматрање унутарполитичке ситуације, која је промењена када је на дужност председника земље изабран В.Ф.Јанукович. Према индексу симпатија Руса Украјина је у 2011. години прескочила земље које су 2009. биле испред ње, као што су Србија и Пољска. Још више, тај индекс је практично стигао Велику Британију, која је код анкетираних лица 2009. године била испред Украјине за читавих 25%.

Одлучујући фактор за одређивање односа „просечног“ руског становника према различитим земљама света, представљају не емоционално обојени идеолошки мотиви, којима се руководила либерално усмерена интелигенција на граници 80-х и 90-х година прошлог века, и није нада да ће се привући стране инвестиције (што је карактеристично за политичку елиту наших дана), већ размишљања о безбедности. Према томе, главни провокативни фактор који изазива негативне емоције у вези са овом или оном земљом, представља постојање у њој врло јаке ратоборне диктатуре и/или претварање наведене земље  у „чир-рану“ – извор неконтролисане дуготрајне нестабилности, препуне не само „рутинског“ насиља, већ и оружаних конфликта, који се периодично разбуктавају.

То се добро види на примеру нашег немирног јужног суседа – Грузије, чија садашња влада не само потпуно отворено гаји антируска расположења, већ покушава и да распири угљевље међунационалних конфликта, које  стално тиња, што је опасно за јединство Русије. У своје време Тбилиси је чак покушао  да Москви баци директан војни изазов, што је уз цео низ других фактора који су нервирали (извоз етничког злочинаштва, пријатељски однос према чеченским сепаратистима, уништавање споменика ратног братства са Русима из времена Великог отаџбинског рата и др.) довело до јаког погоршања односа са Грузијом. И данас, после више од три године од оружаног сукоба руске и грузијске армије у Јужној Осетији, њихов однос се није ни мало поправио. У току обављеног анкетирања испоставило се да антигрузинско расположење  у овој или оној мери осећа скоро 2/3  наших испитаника (ако хоћемо да будемо прецизни: 62%), док је симпатије према некадашњој совјетској републици исказало само 15% анкетираних (што је чак и мање, него што је то установљено 2009, после још врућих трагова тек завршених борби на улицама Цхинвала).

У вези са тим привлачи пажњу динамика процена свести масе у вези са Израелом. Средином ’90-х година та земља је у Русији прихватана прилично пријатељски: Руса, који су симпатисали јеврејску државу је било преко 40% и два пута је била више од броја оних који су се према њој односили са неповерењем и непријатељски. Међутим, анкетирање 2001. и 2002. године сведочи да су се оријентири масовне свести променили у директно супротне. Карактеристично је да се та промена подударила са  почетком новог намотаја у дуготрајном арапско-израелском конфликту (апогеја такозване интифаде [1] Ал-Бакса; блокада Ј.Арафата у његовој резиденцији у Рамалаху, и др.). Међутим, на граници између претходне и ове деценије поново се успоставља позитиван однос према Израелу, на отприлике истом нивоу као 1995. године (40% – позитивно, 26% –  негативно).

 

*****

 

Реформе са почетка деведесетих година су довеле до нагле трансформације социјалне структуре совјетског друштва, у коме су дотле социјалне разлике биле врло умерене. У току тог процеса идеолошка истородност совјетског типа је скоро нестала. Међутим, њу је заменио не само „нормативни“ западни плурализам, већ више ерозија социјалне солидарности и општи хаос менталног простора. Такође се испоставило да друштво, које је изгубило заједничке циљеве и смисао, стиче повећану нестабилност, постаје генератор озбиљних ризика и конфликата високог интензитета. У резултату су се и власт, и све водеће друштвене снаге скоро истовремено окренуле тражењу идеје, која би ујединила све Русе.

 

Па које су то варијанте националне идеје имале подршку становништва земље у прошлости, и на коју страну земља сада клони? Подаци којима располажемо дозвољавају да ову тему разматрамо у њеној динамици. У Таб. 3 је приказано мишљење наших суграђана,према анкетама из 1995, 2001. и 2011. године у вези са тим, која би то идеја могла да уједини руско друштво. При том је анкетираним предложено да бирају највише три најпривлачније идеје од 10 могућих – према њиховом мишљењу.

 

Таб. 3: Која би идеја, по вашем мишљењу, данас могла да надахне људе, да их уједини у име општих циљева?

 

            Варијанте одговора

 

  1. Идеја уједињења руских народа ради њеног препорода као велике државе
  2. Идеја јачања Русије као правне државе
  3. Идеја уједињења народа у циљу решавања глобални проблема, у којима се нашло човечанство
  4. Повратак социјалистичким идеалима и вредностима
  5. Идеја уједињења свих словенских народа
  6. Идеја националне јединствености, посебнеисторијске мисије руског народа
  7. Идеја индивидуалне слободе, приоритета интересаличности над интересима државе
  8. Идеја зближавања са Западом, уласка Русије узаједничку европску кућу
  9. Идеја чишћења друштва кроз православну веру
  10. Идеја супротстављања Западу, ослонац насопствене снаге
  11. Остале идеје
  12. Без одговора

 

Како се види из табеле, већ више од деценију и по гледање Руса на наведени проблем  је у великој мери остало исто. У сваком случају, прва три места су у свим разматраним случајевима подједнако подељена. Тако, најзначајније интеграционе идеје за Русе представљају: уједињење народа Русије ради њеног препорода као велике државе; учвршћење правне државе; уједињење напора свих народа у циљу решавања глобалних проблема, пред којима се нашао читав свет.



[1]   Интифада – од арапског: народни устанак, најчешће се користи  за борбу палестинаца против Израела

http://srb.fondsk.ru/pview/2011/09/08/20-godina-nove-rusiie-potraga-za-svoiim-mestom-u-svetu.html

Читајте без интернета: