АНДРЕЈ ФУРСОВ: САБОРНОСТ И ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ РУСИ, СРБИ И ЗАПАД

rizenko

Саборност, за разлику од демократије, није везана са питањем својине, то је јединство колектива и индивидуе

Саборност и демократија – на први поглед може се рећи да је ријеч само о културно-религиозној сфери, о нечему што има значај само за вјернике, притом једино православне, у првом реду два братска народа Русе и Србе. Дјелимично је то тачно: саборност је православни пoјам, и на први поглед односи се на далеку прошлост. Међутим, то је тако само на први поглед.

Као прво, у данашњем свијету то што је још јуче изгледало традиционално или чак архаично постаје најсавршенијим (ултра савремено): историја се савија као Мебијусова трака и домодерно се показује постмодерним, остављајући модерну у дубоком офсајду. Друго, у условима када дневни ред формира Запад, првенствено Англосаксонци као оружана песница наднационалних структура управљања, када Запад, уз помоћ војне силе, дипломатије, и, наравно, средстава масовне рекламе, агитације и дезинформације (скраћено СМРАД; та скраћеница изгледа више одговара него СМИ, средства масовног информаисања) покушава наметати своје циљеве, вриједности и праксе, има смисла погледати у сопствени арсенал, на то помоћу чега ми можемо – ако можемо – да формирамо свој дневни ред.

Данас Запад развија свој цивилизацијски напад на незападна, прије свега словенско-православна друштва у неколико праваца. Један од праваца данашњег западног Drang nach Osten – то је ширење западних вриједности и пракси, прије свега такозване демократијe. На први поглед чини се, шта је у томе лоше – демократија – то је добро.

Управо зашто је то добро? Шта је то демократија као појам и као реалност? Да ли то што се описује као демократија постоји и на самом Западу? Не игра ли уњедрење такозваних демократских институција у словенско-православни свијет разорну улогу у том свијету? Шта заправо руши демократија западног обрасца у нашем свијету? Мислим, уперена је она на рушење много тога, између осталог саборности као оригиналног облика социјално-духовне организације друштва са православном основом, и према томе, и самог православља, и то не случајно, уколико је управо православље најмање буржоаска, у суштини антибуржоаска грана хришћанства, управо оно се у знатно мањем степену него католицизам, а тим више протестантизам, подвргло јудаизацији.

rizenko4

ОРГАНСКО ЈЕДИНСТВО ЉУДИ

У вези са горе реченим, у данашњем излагању биће говора о саборности, а затим ће се прећи на демократију, они су суштински различите цивилизацијске форме. Термин „саборност“ изворно је везан са хришћанском црквом, под њим се подразумијева црквено јединство хришћана у љубави, вјери, у животу. Православље, руска традиција и руски живот додали су саборности посебан значај условљен специфичном социјалном организацијом и руском историјском праксом. Саборност је органско јединство људи у оквирима неке цјелине, али то је слободно јединство, засновано на слободном избору човјека, који се диктира његовом моралношћу и његовим осјећајем себе као дијела социокултурне цјелине на основу општих вриједности које дијели са том цјелином. Саборност обухвата и брачно-породичне односе, и религиозни живот, и општост колективне судбине. О саборности, која уопште није нека тоталитарно-хомогена цјелина, већ јединство у мноштву много су писали руски мислиоци – А. С. и Д. А. Хомјаков, И. В. Кирејевски, С. Н. Булгаков, С. Л. Франк, Н. А. Берђајев и други.

Саборност је хармоничан спој и дијалектичко јединство колектива и индивидуе. На том плану саборност је супротстављена и католичком ауторитаризму, у чијој основи лежи догма о непогрешивости папе, која пориче основе хришћанства, и протестантском индивидуализму, у чијој основи лежи догмат о индивидуалној изабраности спасења, који пориче основе хришћанства и отворено је преузет из јудаизма. Уосталом, управо из протестантског индивидуализма је и израсла новоевропска идеја демократије, с њеним искривљавањем у страну права индивидуе, при томе, како се отпочетка претпостављало, индивидуе-власника. Обично се потцртава религиозноцрквени аспект саборности, и то је тачно. Ипак, хоћу да истакнем свјетовно-историјски аспект саборности.

Почињем од тога да доста саборности почиње од руске историје дохришћанских временâ. Један од митова који су ревносно наметале послије покрштавања Русије и Црква и наука састоји се у томе да су Руси до покрштавања (крштења) били пагани. Да, дијелом су били пагани. Дакле, како говоре истраживања, посебно посљедних деценија, и код Руса (Словена) и код Германа, постојала је сопствена монотеистичка религија, коју су, искорјењавајући је, представили као паганство. То је стварност. Најважније је то да је доста тога у саборности условљено историјском специфичношћу живота Словена, Русâ дохришћанске епохе.

rizenko3

ПРОИЗВОДНИ КАРАКТЕР САБОРНОСТИ

Та специфичност се сачувала и још више учврстила у две хиљаде година наше ере, када је православна Русија била супротстављена, са једне стране, католичком Западу, коме је у 16. вијеку придодат протестантски Запад у лицу Холандије и Енглеске (посљедња је од краја 16. вијека маштала о претварању Русије у свој протекторат у оквирима концепције Зелене империје, коју је разрадио Џон Ди). Са друге стране, била је супротављена муслиманском Истоку. И тешко је рећи ко је био већи непријатељ Русији и Русима – ислам или пак католицизам са протестантизмом. Мислим посљедњи.

У условима таквог супротстављања само јединственост, то јест саборност на основу вјере у своју традицију, могла је да обезбиједи преживљавање и побједу у условима спољног притиска и сталних ратова. У вези с тим, саборност је у Русији у одређеном степену добила цео низ војних борбених црта. Уосталом, на сличан начин се развијала ситуација код Срба, који живе у условима сталног спољног притиска католика и муслимана.

Саборност у руској традицији има, међутим, не само религиозни и војни већ и производни карактер, повезан са особеностима руске сеоске привреде и руске општине као особитог колектива за коришћење природе у процесу рада. Овдје су важна два аспекта – природно-привредни и социјално-производни. Како су доказали у својим истраживањима представници школе Л. В. Милова, за руску сеоску привреду карактеристичан је сразмјерно низак ниво укупног друштвеног производа и неопходност значајних, добро организованих и ударничких (мај-септембар) радних напора. Све то изискује колективну координацију дјеловања, јединства у процесу земљорадничког рада. У исто то вријеме, уколико је земљорадња обезбјеђивала само ниво преживљавања, руски сељак се активно бавио неземљорадничком дјелатношћу (лов, кућно занатство, трговина, печалбарство), најчешће индивидуално. Међутим, та индивидуална дјелатност радила је за колектив, за заједницу.

Између типова заједнице (Gemeinwesen), постоје два антипода – то су азијатски и германски тип заједнице. У азијатском типу општине индивидуа је потпуно растворена у колективу – без и ван колективног рада она је незамислива; у суштини овдје је реална социјална индивидуа – колектив (кастa, клан, племе); овдје индивидуа у односу према цјелини иступа као акциденција према супстанцији. Германска заједница је колектив који се не састоји једноставно од индивидуа, већ је њихов збир; општинско колективно биће овдје је додатак индивидуалном. Ако се у азијатској општини заједничка својина простире на земљу у свим њеним функцијама, тада у германској општини (из ње је и израстао феудализам, који Русија уосталом никад није познавала) општинска својина се распростире на земљу у њеној функцији свеопштег услова производње (испаша, пашњак, ливада, шума), али не средства производње – у тој функцији својина носи индивидуализовани карактер. Уопште, треба рећи да је феудализам – сувише индивидуализовано друштво („вазал мога вазала није мој вазал“), и у том смислу оно је и логички и историјски претеча капитализма.

rizenko2

ИНТЕГРАЦИЈА РУСИЈЕ У КАПИТАЛИЗАМ

А шта је пак руска, словенска општина? Она не припада ни азијатском ни германском типу, и супротстављена је истовремено и једном и другом, појављујући се као њихов антипод. У руској општини индивидуум се у значајном степену одвојио (али не тако као у германском), тим више што, уколико се на рачун земљорадње може једва састављати крај с крајем, а неземљорадничка дјелатност најчешће носи индивидуални карактер, овдје се индивидуум не раствара у општини, он је фиксиран. Али логика супротстављања општина једне другој и супротстављања општина цивилизацијским странцима – степњацима, Западу, исламу – приморавала је индивидуе да чувају колективно јединство пред лицем привредних, социјалних, војних и цивилизацијских изазова. Маркс је карактеризовао сличне ситуације на сљедећи начин: „Члан заједнице се обнавља као члан општине, не у кооперативном раду, који ствара богатство, већ кооперацијом у раду за опште интересе (умишљене и стварне), који обезбјеђују одрживост савеза према вани и изнутра“.

Посебну улогу у одрживости савеза играло је духовно вриједносно јединство, управо зато је у борби са Русијом главни напад Запада усмјераван на духовну културно-религиозну сферу.

Интеграција Русије у капиталистички систем у 19. вијеку довела је до њеног слабљења, укључујући економски и духовни пад. Русија је почела да губи у конкуренцији са Западом. Блистави руски мислилац и публициста М. Мењшиков писао је поводом тога: „Деветнаести вијек треба сматрати стољећем постепеног и, на крају, забрињавајуће брзог пропадања народног благостања у Русији. Из Русије теку ријеке злата на продају западним фабрикантима, на издржавање више од сто хиљада Руса који живе у иностранству за гашење дугова и процената од зајмова и другог, и неизбројена количина напора троши се на то да би се, упркос стихијама, подржавала у сиромашној земљи богата културна вањштина. Ако не дође до неке смјене енергије, ако се мучни процес подражавања Европе буде развијао даље, тада Русија ризикује да буде разорена без опаљеног метка; „оскудица“, која је прије свега захватила класу блиску Европи, долази до дубина народних, и земљи у таквом положају преостаје или да има храбрости да се супротстави саблазни или да осуди себе на вјечно ропство.

andrej-fursov

ПРОМЕНА ЕНЕРГИЈЕ КАО СПАС

Удубљујући се у тихи погром који уноси англо-германска раса у остало човјечанство, нехотице увиђаш сањарење савременог антихриста – Ничеа – сан о „плавокосом лаву који се осмјехује“ не маштом безумника, већ пророчанством грозним које се већ остварује. Будућност је од нас сакривена, али 19. вијек је био непрекидни слом и обојених и више увелих бљедоликих раса. Социјално затирање слабијих, раст пролетеријата и његово изумирање, шта је то ако не истискивање остатака древних раса потомством једне, најмоћније?

Међу самим Енглезима и Нијемцима тече то структурно престројавање, борба људских типова. Један, неки моћан и грабежљив тип, очигледно, ждере остале. И на другом мјесту: „Њемачка и Енглеска – ево на крају 20. вијека побједоносни народи, не само вође већ и истребљивачи човјечанства. Наш словенски свијет, као и латински, је иза тих пљачкашких раса. Можда ће нас нека примјеса жуте туранске крви довести у одбрамбени положај. Ми незаустављиво заостајемо у развоју народне енергије и постепено се уплићемо у мрежу англо-германског освајања. Русија још плаши својом државном силом; као бијело племе, слично Француској, Русија је животно способна, али очигледно на свим свјетским борилиштима уступа пред плавокосим сусједом“.

Мењшиков је писао о промјени енергије као спасу Русије. Промјена енергије се десила – ја имам у виду социјалистичку револуцију. Планирали су је они који су хтјели пропаст наше земље у огњу свјетске револуције, која је требало да ради за Фининтерн (финансијску интернационалу) и свјетски капитал. Историја и логика развоја Великог система „Русија“ усмјериле су се друкчије. Стаљинов тим је одстранио гардисте, „кардинале свјетске револуције“, сву ту компанију интернационал-социјалиста, угушио покушај троцкистичког пуча 7. новембра 1927. и почео градити „социјализам у једној засебно узетој земљи“, то јест реализовати Црвени пројекат, пројекат Црвене квазиимперије; имперсоцијализам је заузео мјесто свјетске револуције – управо то не могу да опросте Стаљину глобалисти, како лијеви, тако и десни. Већ средином 30-тих година појављује се термин „совјетски патриотизам“ а 7. новембар престају да славе као „први дан свјетске револуције“.

Совјетски комунизам, посебно у првој интернационалној фази револуције (1917-1927/29), је и у вријеме владавине екстроцкисте Хрушчова нанио много штете Православној цркви. Међутим, у суштини идеје комунизма, како су их схватали у СССР, у много чему су биле сагласне православљу. Им не случајно, такви русофоби као Бжежински, Пајпс, Јанов и други с њима мрзе и комунизам и православље, увиђајући међу њима историјску везу или чак изводећи први из другог.

 

ЗАШТО ЈЕ ЧУБАИС МРЗЕО ДОСТОЈЕВСКОГ

Поставивши на чело колектив, али тумачећи га као фактор развоја личности, истичући задатак стварања хармоније између личности и колектива, совјетски комунизам је у суштини обновио идеје саборности. Неко ће приговорити: то је у теорији, у реалности је све било друкчије. Да, било је и дручије, али то и јесте реалност. А зар су самодржавље и Православна црква у дореволуционарној Русији успјели у потпуности да реализују идеал саборности? Не, крајем 19. вијека и самодржавље и Црква су се показали страшно далеки од народа, и, не случајно, свештеник је крајем 19. и почетком 20. вијека постао непопуларна фигура у Русији – и то је било упркос томе што је међу свештеницима било доста достојних људи, истинских патриота – државника.

Другим ријечима, саборност је карактерна, суштинска црта православља, руске цивилизације, која се обнавља у разним формама у разним историјским епохама. Та црта се одражава и у друштвеном уређењу, и у духовној организацији, и у животу, и у књижевности – од руских прича до Достојевског. Није случајно млађи Чубаис (заједно са Јегором Гајдаром, најодвратнија персона епохе дивље приватизације, тачније пљачке Русије 90-тих година) изразио жељу да растрга сабрана дјела Достојевског, а старији Чубаис (не мање одвратна личност, само не у сфери праксе, већ антисовјетске и антируске пропаганде), се окомио на руске народне приче. Русофоби увијек осјећају одакле долази пријетња њиховој „богохулној смрти“ (уосталом, и њихов живот је у потпуности богохулан). Није случајно такође да заклети „пријатељи“ Русије на Западу покушавају да представе саборност у својству тоталитаризма, а приврженост њој робовском природом Руса. А супротстављају „руском тоталитаризму“ западну демократију, чијим уњедрењем и покушавају да сломе нашу саборност, ма у којој форми она постојала. У вези с тим, има смисла да се пажљивије загледамо у демократију као термин и реалност.

За посљедње две деценије престало је да постоји неколико држава разних величина, разних историјских судбина, које су припадале разним цивилизацијама. Ту су СССР, Југославија, Ирак и Либија. Уз све различитости, у тим државама и у механици њиховог разарања заједничко је следеће:

(1) Све су или многонационалне и многоконфесионалне или, најмање, много или разноплеменске (Либија);

(2) Све оне не припадају западној цивилизацији;

(3) Све су биле разорене под именом или заставом демократије, људских прāвā и слично – тобоже неопходности стварања истинског демократског уређења на територији тих земаља.

СТРАТЕГИЈА КОНТРОЛИСАНОГ ХАОСА

На тај начин, „демократија“ је искоришћена као моћно идеолошко и психоисторијско оруђе Запада у борби против тих друштава, која су или иступила као његов противник на свјетској арени или чије је ресурсе и територију хтио присвојити. Штавише, политички режими успостављени у разореним земљама претендују на то да су демократски, и управо на демократији заснивају то што раде. Једном је Б. Мур примијетио да, ако је људима будућности суђено да раскину ланац садашњости, они морају да схвате те снаге које су исковале тај ланац. „Демократија“ је данас, безусловно, не ланац, него та узда коју многи режими, а првенствено Запад користе за контролу над становништвом својих земаља и средство разарања тих друштава која је изабрао као мете. Прије неколико година високорангирани амерички дипломата Стивен Ман, специјални представник Буша млађег за Евроазију, отворено је изјавио да су САД примијениле против СССР стратегију контролисаног хаоса, а главне форме те стратегије биле су тржишне реформе и борба за људска права и демократију.

Демократија може да се схвати подједнако и као научни термин и као реално постојећи феномен на Западу, захваљујући коме су тобоже ефективно представљени интереси свих слојева друштва, и зато су сви дужни што прије да преузму тај западни модел и уњедравају га код себе. Али, ако неко неће, е „тада ми летимо ка вама“. И бомбардујемо. Тојест остварујемо хуманитарну интервенцију, као што је то било у Југославији, Ираку, Либији, а то се планира и у Сирији и у Ирану.

У вези с тим намећу се два питања:

(1) Шта је то „демократија“?;

(2) Колико Запад, тај крстоносац демократије, одговара њој, коју проглашава за вриједност која тобоже тако недостаје другим, незападним друштвима.

Почећемо од тога да се у антици демократија није распростирала на све друштво у цјелини, већ само на народ, тојест на пуноправне чланове друштва. Али основа античке демократије било је ропство – то је неопходно имати на уму.

А сада о западној демократији, демократији буржоаског друштва. Постоји мноштво одређења тог термина, притом најчешће не теоријских и општих, већ конкретних и дјелимичних. Често демократију, према К. Поперу, поистовјећују са такозваним „отвореним друштвом“. Овдје је демократија – плуралистичко друштво, гдје свако може изражавати своје погледе и слично. „Отворено друштво“ се супротставља „затвореном“, тоталитарном, чија су идеолошка основа, према Поперу, теорије Хегела и Маркса. Та Поперова теза свједочи само о његовом не у потпуности адекватном поимању Хегела и Маркса. За нас је интересантније друго: пред крај живота Попер је признао да је „отворено друштво“ иста таква пријетња слободи као и „затворено“, али на то присталице те теорије не воле да подсјећају.

Други „херој“ неолиберализма Фридрих Хајек квалификовао је демократију као поуздан бастион од тираније, као ограничење власти (тј., у датом случају одређење носи негативно-дијалектички карактер). На том плану Хајек методолошки понавља М. Вебера, који посматра демократију као средство заштите од политичке самовоље, као својеврсно антисамовлашће.

ИЗ ДЕМОКРАТИЈЕ У ТОТАЛИТАРИЗАМ

Постоје одређења демократије која не фиксирају садржај, већ форму. На примјер, представничка демократија, буржоаска демократија. Јаков Талмон је чак говорио о тоталитарној демократији, којој је посветио специјално истраживање.

У сваком случају у стандардним западним схемама демократије претпоставља се да грађани слободно бирају своје руководиоце и да су им они одговорни, као и да у својој владавини реализују интересе друштва у цјелини, а не засебних група, класа и слично.

Колико то одговара реалности посебна је тема. Сада сасвим кратко о самом термину „демократија“. Његова магловитост, многосмисленост и политичко-идеолошка обојеност не дозвољавају да се оквалификује као научни. То је чисти идеолошки термин, чија је намјена да закамуфлира политичке реалије и представи интересе владајуће класе, тј. дијела друштва, као интересе цијелог друштва, тј. као цјелине. Осим тога, сама демократска процедура има за циљ да легитимише власт владајуће класе и представи напад на њене позиције или чак супротстављање њој као напад на демократију.

На крају, посљедње по редослиједу, али не по значају: демократска фасада требало би да сакрије тај факт да западни (буржоаски) политички систем у цјелини еволуира од тога што буржоаски идеолози називају демократијом ка томе што исти они називају тоталитаризмом. Зато, када говоримо о демократизацији Запада од средине 19. вијека, након што се завршила епоха револуцијā (1789-1848), треба говорити првенствено о спољној демократизацији. Да, дно, раднички слојеви, изборили су од врхушке одређена права. И врхушка је, уплашена могућим дејствима „опасних класа“, уплашена ситуацијом коју је Б. Дизраели назвао ситуацијом „двије нације“, тј. максимално оштрог супротстављања, пошла на уступке у политичкој сфери у виду постепено ширених бирачких права становништва, партијског живота, друштвених покрета. Као што је запазио И. Валерштајн, капитализам је једини систем који легализује своју опозицију и самим тим је припитомљава и одомаћује). Али истовремено газде тог система почеле су да преносе реалну власт из отворене јавне сфере у затворену, скривену, гдје су реална форма организације постали клубови, ложе, комисије, орденске и неорденске структуре. При томе, као прво, назначене форме организације су носиле наднационални карактер и биле тијесно повезане једна са другом, чак на наднационалном нивоу. Као друго, оне су у значајном степену функционисале по мрежном принципу.

МОРАЛНОСТ КАО ИЗВОР САБОРНОСТИ

Даљи развој демократије на Западу карактерише се оштром противречношћу. Са једне стране, демократија се прокламује као једна од централних вриједности, за чије се одсуство оптужују ти који су се супротстављали или се супротстављају Западу, прије свега СССР; у исто то вријеме, уколико је систем прокламовао демократију као вриједност, радничка класа и средњи слојеви је користе као оружје у идејно-политичкој борби, изнуђујући уступке, и при одређеним околностима врхови су били принуђени да иду на те уступке, посебно 1945-1975. године. Са друге стране, владајућа класа је радила и ради све да сведе демократију на политичку форму, да је поткопа, да јој не дā да се претвори у ефективно „оружје слабих“. Борба врхушке против демократије тражи посебно разматрање, ја пак хоћу да обратим пажњу на сличности и разлике између саборности и демократије.

Прије свега саборност, за разлику од демократије, није везана са питањем својине. била то античка или, тим више, буржоаска варијанта. Саборност се простире на људе независно од својине, од посједовања или непосједовања материјалних добара. Разумије се, у пракси, саборност је, наравно, подложна утицају производно-привредних, социјалних и других фактора, међутим, тај утицај носи општеисторијски карактер, а не конкретно-системски као у случају са капиталом и приватном својином (довољно је прочитати макар Лока да би се увјерили у то). Непосредни извор саборности је моралност, мада је и тај факт историјски условљен.

Саборност и православље водећи кругови Запада доживљавају као фундамент без кога не може постојати ни Русија ни Србија

Савремена демократија, као плод буржоаског друштва, ставља на чело индивидуум. Саборност претпоставља хармонично јединство индивидуе и колектива, равнотежу међу њима, ситуацију када се индивидуална слобода реализује као колективна воља. Да ли су овдје могућа нарушавања? Наравно, суштина и појава, теорија и пракса су разне ствари, али то не поништава принципијелну неподударност између саборности и демократије.

И, коначно, посљедње по рачуну, али не по значају. Невезана за одређени тип својине и не концентрисана оштро на индивидуум, саборност не само да влада великим временским потенцијалом (за разлику од демократије, она није ограничена буржоаским друштвом, штавише, она је антибуржоаска); не само да не тражи за самоостварење ропство одређеног дијела друштва, као античка демократија, или суперексплоатација капиталистичке периферије (Трећег свијета – Југа), као буржуоаска демократија, већ и оставља значајно већи простор за историјско стваралаштво уколико је оријентисана на хармонију колектива и индивидуа.

Наравно, у саборности и демократији се могу наћи и друге разлике, али ћу се ограничити на те три.

У исто то вријеме између саборности и демократије постоји нека сличност: и једна и друга апелују на социјалну праведност, мада се она схвата различито. То је природно: саборност и демократија – то су продукти не само разних система већ и разних цивилизација. Разлике између саборности и демократије, а такође и тај факт да владари Запада демократију користе као оружје у психоисторијској борби против незападног свијета (словенство, ислам, Кина), оптужујући га за њено непостојање, не значи да није могућ дијалог, и, штавише, савез између присталица саборности и присталица реалне демократије, тј. тих политичких и институционалних уступака које су радничка класа и средњи слојеви Запада изнудили од врхова у посљедња два века.

 

НЕПРИЈАТЕЉ САБОРНОСТИ И ДЕМОКРАТИЈЕ

Данас неолиберална глобализација преживљава кризу. Све тешкоће те кризе врхушка владајуће класе на Западу настоји да пребаци, као прво, на незападна друштва; као друго, на радничку класу и средње слојеве самог Запада. Али, да би се реално остварило посљедње, тј. појачао притисак на огроман дио друштва, одвојили га од „друштвеног колача“, неопходно је ликвидирати или, као минимум, суштински ослабити демократске политичке институте, што се убрзано и дешава на Западу у посљедњих 30 година. Управо та дедемократизација Запада и истовремени поход његових врхова на незападни свијет, између осталог, а можда и прије свега, на Србију и Русију, ствара могућност, у крајњем случају у одређеном историјском тренутку, за савез саборности и демократије против капитала и глобализма. Друга је ствар да ли ће западни људи моћи да превазиђу њихове предрасуде у вези са Србима и Русима, које им намеће пропаганда, њихову равнодушност и егоизам, ферментисане на њиховом индивидуализму? Понашање западне публике у вријеме натовске агресије против Југославије и антисрпска хистерија дају више одречан одговор на то питање. Упркос томе, нећемо унапријед затварати врата, али у исто то вријеме ћемо рачунати само на себе, на нашу саборност, на руско-српско братство у борби. Без борбе нема побједа.

Тако су саборност и демократија различите бити. У садашње вријеме, у условима савремене глобалне кризе, оне имају једног истог непријатеља. То је врхушка свјетске капиталистичке класе, организована у клубове, ложе, комисије, орденске и неорденске структуре. Та врхушка у својој потјери за влашћу, добити и ресурсима тежила је да потчини себи, да стави под своју контролу како своја сопствена друштва са њиховим слојевима, тако и спољни свијет, претворивши га у капиталистичку периферију. Десило се тако да је у посљедња два вијека на путу Запада, још тачније Англосаксонаца, стално стајала историјска Русија, било то у самодржавној или у совјетскоој форми; управо она се супротстављала Западу и његовом стремљењу да потчини свијет. Неопходно је примијетити да главна није била форма, коју је имала историјска Русија у овом или оном тренутку супротстављања. Већ послије разарања СССР Бжежински је на тезу новинара из Nouvel Observateur о том да су се Запад, САД борили с комунизмом примијетио: не треба себе обмањивати, ми смо се борили не са комунизмом, већ са Русијом, ма како се она звала. Совјетски логичар А. А. Зиновјев је формулисао такав прилаз афористички: „Гађали су комунизам, а погодили Русију“. О томе да је ријеч била (и све до сада) о борби са Русијом као државом свједоче и ријечи које је изговорио предсједник САД Бил Клинтон у октобру 1995. године: „Ми ћемо дозволити Русији да постоји, али нећемо јој дозволити да буде велика држава“.

 

ТРИ ГЛАВНЕ МЕТЕ ЗАПАДА

Али ствар ипак није само у борби с Русијом као великом државом: борба великих држава постојала је и унутар Запада, али она се никада није одликовала таквом напетошћу, таквом жестином, као борба са Русијом. И то је јасно: једна је ствар борба великих држава унутар једне цивилизације и сасвим друга борба са великом државом која представља другу цивилизацију. Русија представља другу, незападну цивилизацију, постројену на другим социјалним и духовним принципима. Један од централних принципа руске цивилизације је саборност. Управо оно учвршћује Русију као цивилизацијску и геополитичку цјелину, управо оно обезбјеђује то крајње самопрегорно („даћу живот за другове своје“) напрезање свих сила у вријеме тешких искушења (као што је то било, на примјер, у вријеме Великог Отаџбинског рата). Саборност је тијесно повезана и са руском историјом у цјелини, и са православљем, и са нашим великим побједама – војним и мирнодопским (на Земљи и у Космосу). Не случајно у психоисторијској борби Запада против Русије, у борби која је постајала све јача и уопште није престала, већ се напротив појачала послије распада СССР, главне мете су:

– Принципи социјалне организације Русā и прије свега саборност;

– Побједа у Великом Отаџбинском рату и друге славне странице руске прошлости;

– Православље.

Саборност и православље водећи кругови Запада доживљавају као фундамент без кога не може постојати Русија. Али не само Русија, то се односи и на Србију. Међу словенским народима управо Срби, као и Руси, су у пуној мјери носиоци православља и саборности, и то нас, заједно с вама, суштински разликује, на примјер, од Пољака и Чеха или Хрвата, који су такође Словени, али не такви као ми. И на Западу то одлично схватају и осјећају: Запад се сасвим различито односи према Пољацима, Чесима и Хрватима, с једне стране, и према Русима и Србима, с друге. У исто то вријеме, међу Словенима управо Руси и Срби су као нико штитили своју самобитност, отуда та помама с којом су се вршиле хитлеровска агресија против СССР и Југославије и натовска против Југославије.

Ако би говорили о том социјално-духовном језгру у Руса и Срба, које више од свега раздражује Запад, то је саборност. Његова борба против Руса и Срба – то је борба другачијег, саборног типа друштва, алтернативног западном. И та борба се неће прекинути док постоји Русија и Руси. Као што је примијетио угледни совјетски обавјештајац генерал-лајтнант Л. В. Шебаршин, „Западу од Русије треба једно – да је не буде“. Али то исто, судећи по свему, Западу треба и од Србије с њеним православљем и саборношћу.

 

ФАСАДА НЕДЕМОКРАТСКОГ СИСТЕМА

Историја борбе Запада против Русије и Србије довољно добро је изучена на геополитичком плану. То је за владајуће групе Запада спољња борба. Међутим, поред те спољње, цивилизацијско-геополитичке борбе против народа и држава-носилаца саборности, западни врхови су водили унутрашњу класну борбу против радничке класе и средњих слојева. Најважнији аспект и „награда“ тог супротстављања била је демократија. У „епохи револуција“ (Е. Хобсбаум) – 1789-1848. године буржоазија је активно искористила демократију и позивање на њу као идејно-политичко оруђе у борби за власт. Међутим, прогласивши демократију вриједношћу и циљем у току те борбе, буржоазија се нашла у ситуацији кад она официјелно није могла да одриче демократска права и право на учествовање у демократским институцијама за друге класе и слојеве који нису пропустили да се тиме користе. Као што је већ напријед речено, буржоаски врхови су нашли сљедећи излаз из те ситуације: с једне стране, формална, спољња демократизација друштва, која је доприносила смиривању, „одомаћивању“ „опасних класа“, интеграцији њиховог горњег дијела у систем, развој партијско-политичких институција; с друге, извођење реалне власти из политичке и националне (државне) сфере у ванполитичку и наднационалну; за то су или кориштене старе форме (масонске ложе, орденске структуре) или су стваране нове – клубови, затворена друштва и томе слично.

У епохи „развођа“ (1871-1933) тај систем недемократске организације врхова Запада коначно је формиран. Његова економска спона постао је финансијски капитал, који је оформио своју свјетску структуру (Федерални резервни систем, 1913) и посредством кризе 1929-1933. године, коју је он организовао, ставио је под своју контролу значајан дио свјетског политичког естаблишмента. Не мање значајна спона постала су различита тајна и затворена друштва. Партијске структуре су управо у „водораздјелној епохи“ постале функција тих сасвим недемократских друштава, која поричу и газе демократију. На тај начин демократски партијско-политички систем Запада у значајном степену је фасада недемократског аристократско-финансијског система, који се сакрива иза те фасаде и контролише масе помоћу њега.

Иза те фасаде текла је стална борба, и у одређеним периодима доњим слојевима је успијевало да постигну успјехе, повремено веома озбиљне, у превлачењу „демократског одијела“ на себе. То су били прије свега периоди борбе западне олигархије против фашизма, а затим епоха оштрог супростављања Запада и СССР (1945-1970). Управо сам факт постојања СССР тјерао је врхушку свјетске капиталистичке класе да иде на уступке и прерасподјељује дио дохотка помоћу welfare state у корист средњег слоја и врха радничке класе. Управо та прерасподјела постала је фундамент суштинског учвршћења социјалних позиција средњих слојева 1950-1970-их година и јачања позиције лијевих и лијевоцентричних партија, које су изражавале интересе тих слојева и користиле демократске вриједности, процедуре и институте за јачање свог социјалног и политичког положаја у оквирима капиталистичког система. У вези с тим, увидјевши још 60-тих година опасност коју носи чак и буржоаска демократија западном естаблишменту, од 70-их година он је покренуо напад на демократске институције, заузевши курс њихое демонтаже. Томе је претходила идеолошка припрема. Године 1975, по наруџби једне од најутицајнијих наднационалних структура управљања Трилатерарне комисије, С. Хантингтон, М. Кроазје и Д. Ватануки написали су саопштење Криза демократије. У саопштењу су јасно фиксиране опасности за владајући слој – прије свега то да против њега почињу да раде демократија и welfare state (држава свеопштег социјалног осигурања), формирани у послератном периоду. Под кризом демократије имала се у виду не криза демократије уопште, већ такав развој демократије који је неповољан за врхушку.

 

КРИЗА ДЕМОКРАТИЈЕ

У саопштењу се тврдило да развој демократије на Западу води ка умањењу власти влâда, да су различите групе, користећи се демократијом, почеле борбу за таква права и привилегије на које раније никада нису претендовале и да су ти „ексцеси демократије“ изазов постојећем систему владавине. Пријетња демократској владавини у САД не носи спољни карактер, писали су аутори, њен извор је – „унутрашња динамика саме демократије у високообразованом мобилном друштву, које се одликује високим степеном (политичког; А. Ф.) учешћа“. Експерти су препоручили да се допринесе расту неувучености (noinvolvement) маса у политику, развоју одређене апатије, потебно је ограничити демократију, полазећи од тога да је она само начин организације власти, при чему уопште не универзалне. У саопштењу се говорило: „У многим случајевима неопходност за експертским знањем, првенством у положају и рангу (seniority), искуством и посебним способностимa могу превладавати претензије демократије као начина конституисања власти“.

Криза демократије је засновала напад врхушке свјетске класе на средње слојеве и горњи дио радничке класе, на институте буржоаске демократије, који су у значајном степену подвргнути демонтажи. Заправо, то је био један од главних елемената неолибералне контрареволуције, која је означавала не само прерасподјелу дохотка у корист врхова већ и јачање контроле над доњим слојевима. Њен почетак су постали тачеризам у Великој Британији и посебно реганизам у САД, који су представљали оштар курс владајуће класе у односу према радницима и њиховим организацијама – професионалним савезима, синдикатима. Карактеристично је и уопште не случајно да се класни напад против демократије унутар англосаксонског Запада развијао истовремено са класним, геополитичким и цивилизацијским нападом његове владајуће врхушке на СССР и социјалистички лагер. Стартујући у 1982. години новим кругом Хладног рата, који су предузеле САД, он се завршио капитулацијом горбачовског руководства 2/3. де-

цембра 1989. године на Малти и разарањем СССР 25. децембра 1991. године. То је одстранило посљедњу препреку на путу неолибералне контрареволуције и глобализације, коју је Х. Кисинџер отворено окарактерисао као „ново издање америчког империјализма“. Сада више није било никога да заустави јенкије који су широко корачали, и Југославија је то осјетила међу првима.

 

ПАТРИОТСКИ АКТ

Напад западне врхушке на демократске институте на самом Западу и јачање њеног притиска на спољњи свијет посебно је интензивиран послије догађаја 11. септембра 2001, који су били искоришћени за оштро јачање контроле прије свега над својим становништвом. Одмах послије рушења кула-близанаца, а тачније 26. септембра 2001, био је усвојен документ Патриотски акт. Тај докуменат је оштро проширио овлашћења истражних органа, погодовао полицијској самовољи, снижавао права неприкосновености грађана, ограничавао личне слободе. У новембру 2002. под изговором заштите од тероризма Буш је потписао увод у дјеловање програма Тотална информациона обавијештеност (Total Information Awaredness, TIA). Он дозвољава влади САД да без икaквих ограничења прикупља било коју информацију о оннима који је интересују у свим свјетским базама података. А одговорним за програм био је именован адмирал Џон Пондекстер. Тај човјек је на најдиректнији начин умијешан у скандал „Ирангејт“, а у јуну 1999. године добио је 18 мјесеци затвора за уништавање доказа о својој кривици по дјелу„Ирангејт“; истина, пресуда је ускоро поништена. Осим TIA, постоји још један програм контроле с рјечитим називом Матрица (Matrix), који под видом прикупљања антитерористичких информација сакупља податке о грађанима.Како запажају многи аналитичари, ако су се током 1980-1990-тих година САД од републике претвориле у војну империју, тада се оне од почетка 21. вијека муњевито претварају у нови рајх, који у много чему подсјећа на хитлеровски како у унутрашњој, тако и у спољној политици. „Многи Американци“, пише Џ. Марс, „обратили су пажњу на сличност између ничим испровоцираних напада Џорџа Буша на Авганистан и Ирак и неиспровоцираним нападом Хитлера на Пољску, Холандију и Француску“. У вези с тим, требало би упозорити на још једну паралелу: хитлеровска агресија против Југославије 1941. године и натовска агресија 1999: у оба случаја Запад (њемачки, а затим англосаксонски и њемачки) демонстрирао је непролазну етнокултурну и цивилизацијску мржњу према Србима; и хитлеровци и натовци су у исто вријеме били благонаклони према Албанцима као средству за уништење Словена.

ТРЕЋИ РАЈХ КАО ЗАГРЕВАЊЕ

Уопште, стиче се утисак да је Трећи рајх, хитлеровски режим, био брутална експериментална лабораторија западних елита за обраду социјалних, политичких, финансијско-економских, психоисторијских и других технологија. У најмању руку, према многим параметрима проналази се наслједност међу пројектом „хиљадугодишњег рајха“ и хитлеровског „новог свјетског поретка“, с једне стране, и „новог америчког вијека“ и „новог свјетског поретка“ глобалиста, с друге. Разумије се, данашњи глобалисти покушавају да брижљиво камуфлирају своју сличност и сродство са Трећим рајхом, али је оно све очевидније, између осталог и по томе како се ликвидира на Западу буржоаска демократија. Данас скоро да се не може наћи озбиљан истраживач, спреман као некада Ј. Жолковски да тврди да је савремена западна демократија – могућност за грађане да слободно учествују у доношењу политичких одлука, које утичу на живот.

Али ево парадокса: слабећи, ликвидирајући ограничену буржоаску демократију код куће, Запад, прије свега Американци, учи демократији друге земље и народе и оцјењује их у сагласности с тим колико су они демократични у складу са проглашаваним америчким стандардима. Управо проглашаваним, а не стварно постојећим, јер, ако се узме у својству посљедњих, тешко је рећи ко је више демократичан – бушовске САД или Ирак Садама Хусеина. Разумије се да тај парадокс није посљедица когнитивне дисонанце или политичке шизофреније америчке врхушке. „Демократија“ за вањску употребу, исто као и „људска права“, „грађанско друштво“ и томе слично – то је психоисторијско оружје, концептуални вируси, помоћу којих се чини покушај да се разоре социјалне, управљачке и духовне структуре незападних друштава – прије свега православних, али такође муслиманских, конфучијанских и других.

Успостављање демократије као политичког института везано је, као прво, с постојањем атомизоване индивидуе, тојест индивидуе са минимумом социјалних веза са онима који је окружују; као друго, са тржишним економским системом, у којем се он појављује као „рационални агент“, као homo oeconomicus – заправо, тржишни односи и јесу главни регулатор понашања и у исто то вријеме базна квазисоцијална веза индивидуā у буржоаском друштву. Другим ријечима, уњедрујући се у некапиталистичку средину, демократија у виду борбе за људска права и у пару с тржиштем иступа као фактор разарања социјалног ткива, друштва као таквог. И овдје је умјесно поменути Стивена Мана, који је тржишне реформе и људска права назвао главним средствима реализације америчке стратегије контролисаног хаоса против СССР.

ЗАПАМТИТЕ 9. МАЈ 1945.

Непходно је примијетити и слједеће: људска права на Западу – то су права индивидуе и мањинā, али не већине. Зато је уњедрење демократије у друштва незападних цивилизација аутоматски усмјерено против већине, која има потпуно друге вриједности, то јест противречи демократији у варијанти коју је прокламовао сам Запад. Наравно, могу се хватати западни промотори за руку, али постоји ефективнији начин супротстављања – развијати и штитити, ако је неопходно, са оружјем у рукама своје форме социјалне организације, не дозвољавајући „туђинцима“ (aliens) и „грабљивцима“ (predators) да се укорјењују у наша друштва, да нам диктирају своју вољу и уче нас како да живимо. Словенски свијет, тачније Руси и Срби (уколико су Пољаци и Чеси – нешто друкчије, западноподобно, тачније, западоидно словенство) су разрадили своје форме и принципе социјалне организације, који су, као што показује историја, способни да успјешно функционишу у промјењивом свијету и, што је најважније, адекватни су нашој социокултурној природи, историји, психотипу. Један од таквих принципа је саборност. Ријеч није о рестаурацији религиозно-културне, црквене форме живота – у историји уопште ништа не треба рестаурисати. Ријеч је о другом – о кориштењу социјалног и бојног потенцијала саборности за стварање њене нове форме, која може постати језгро кристализације новог друштва у 21. вијеку – друштва заснованог на принципима социјалне правде, хармоније колектива и индивидуума, способног не само да се супротстави непријатељу већ и да га смрви, као што је то учинила Совјетска армија са Трећим рајхом 1945. године. Тај датум – 9. мај 1945. године требало би добро да запамте сви насљедници Трећег рајха са обје стране Атлантика. Године 1945. руска саборност је побиједила западни тоталитаризам. Побједа је постала извјесна 1943. године побједом под Стаљинградом и Курском. Али управо те године, а то није случајна подударност, у СССР је била обновљена Патријаршија, у армији су уведене еполете (као у дореволуционарној Русији), распуштена је Коминтерна – орган лијевих глобалиста и написана нова химна са ријечима о Великој Русији. Велика Русија, Св. Русија – то је то што је на најтјешњи начин повезано са саборношћу. Саборност јесте наше заједничко – руско и српско, српско и руско социјално, организационо и духовно оружје, провјерено кроз вријеме. Зато, као прво, не смијемо заборавити да га усавршавамо. Као друго, ако ми говоримо о неопходности дијалога цивилизација, тада је неопходан дијалог између саборности и демократије, тим више што у условима савремене кризе међу њима нема непрелазне границе

Са руског превео БРАНИМИР КУЉАНИН

Из зборника радова „Демократија и саборност“ са истоименог научног скупа одржаног јуна 2012. године у Требињу у организацији Удружења Српско-руски мост

Читајте без интернета: