Стање српске нације и историјски изазови који јој се намећу на почетку 21. века најмање су предмет опште, јавне и демократске политичке расправе. О овим питањима данас у Србији одлучују политичке елите док се држава и српски народ, по ко зна који пут у својој дугој историји, налазе на раскршћу. Код грађана Србије подстиче се осећање да је потпуно бесмислено постављати питања даљег смисла кретања, јер путеви су већ трасирани, из чега проистиче да оно што видиш не мораш да видиш, а оно што чујеш не мораш да чујеш, у основи битно је да ови процеси теку без протеста и да прихватају вољу и интересе моћних. У оваквом националном и друштвеном амбијенту објављивање радова, до сада необјављених у Србији, великог пријатеља Срба Арчибалда Рајса представља не само изузетан издавачки пројекат, него из поменутих разлога, и право национално благо и за Србе и за Србију.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење…
Писао је у Нашим данима још не тако далеке 1910. године Владислав Петковић Дис, а нажалост трагична и сурова истина о судбини српског народа као да се понавља.
Свако право достојанство човека тражи покоравање највишем људском закону, закону моћи духа, сматрао је Ганди, а још пре више од 20 векова познати грчки филозоф Аристотел је узимао да је и само добро сврха сваког постојања и сваког кретања. Кaд кажемо да дух великог револуционара др Ернеста Че Геваре кружи боливијским шумама и Латинском Америком, ми Срби морамо да будемо свесни да и дух Арчибалда Рајса кружи Србијом преко Албаније све до Драча. Због тога и многих других разлога, есхатолошка метафора о Србима као о небеском народу, који се на великим историјским раскршћима увек опредељује у складу са косовским заветом и видовданском етиком, никако се не може тумачити као израз српског одсуства свести и мазохизма, већ само као израз осећања за време и знак српске ентелехије.
Арчибалд Рајс је, као што је нашој јавности познато, одрастао на имању Хелтеберг, општина Хаузах, која се налази у јужнонемачкој покрајини Баден, кућа пред којом су некада често виђане кочије канцелара Бизмарка. Овај велики човек, научник, доктор хемијских наука, ратни извештач и истраживач не само ратних злочина, несумњиво је представник не само Бизмаркове, иначе аутентичне, а не под доминантним утицајем Беча неонацистичке Немачке. Подсетимо се из дуговековне историје Балкана да је Ватикан, најчешће, управо преко Беча постављао ултиматуме и претио нама Србима. Због тога Арчибалд Рајс, као ратни дописник и истраживач ратних злочина, није могао лично да прихвати енциклопедију планираних и учињених злочина према Србима у 20. и 21. веку. Мада није био геополитичар, он је био велики противник неонацистичке геополитике уништавања Србије, њене државности и националног идентитета. Да се историја понавља, сасвим јасно и недвосмислено говоре и изјаве значајних државника и званичника на Западу.
У тријумфалистичкој атмосфери «краја историје», пада Берлинског зида и тзв. ступања на сцену, што се често назива «новим светским поретком», француски председник Жак Ширак је 1995. године јавно изјавио: «Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста».
Нико други до папа Јован Павле II, америчком председнику Клинтону, у Денверу је упутио речи: «Требало би да бомбардујете Србе».
Некадашњи командант УНПРОФОР-а у БиХ, генерал Жак Кот, још је 1994. изјавио: «Што се Срба тиче… То један болестан народ».
Некадашњи државни секретар САД Лоренс Иглбергер је пре бомбардовања Југославије 1999. године јавно рекао: «Срби нису нарочито паметни… Српска деца се више неће смејати».
Старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бушове администрације Давид Гумперт је 1994. године изнео своје опажање: «Ми бисмо требали Србију да осудимо на карантин све док се вирус који она носи не избрише».
Немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел је још 1992. године изнео познати став: «Србе треба бацити на колена».
Само нешто касније 1999. године његов сународник немачки канцелар Хелмут Кол је, у једној од њему најдражих политичких изјава, рекао: «Нека се Срби подаве у сопственом смраду».
Амерички државни секретар Џејмс Бејкер је 1992. године отворено и јавно најавио какав ће рат међународна заједница водити против Срба: «Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки».
Енглески премијер Тони Блер је 1999. године заступао став: «Рат против Срба није више само војни сукоб. То је борба између добра и зла, између цивилизације и варварства».
«Срби су злочиначки дупеглавци». Само је једна у низу од изјава Ричарда Холбрука, једног од главних преговарача САД и међународне заједнице током 90-тих година.
Оваквих и сличних изјава представника најмоћнијих држава на Западу било је веома много, о њиховом културолошко-цивилизацијском нивоу, као и о њиховим намерама и циљевима у савременим међународним односима, апсурдно је и говорити.
О албанској голготи могуће је написати хиљаду романа, а пут преко Албаније све до Драча Арчибалд Рајс је успео да преживи. Њену суровост и тежину није било могуће описати у само неколико чланака. Изненадна смрт је била неумољива, док је мржња према Србима и српству, не само у Првом светском рату, узимала такве размере и токове да је постајала и циљ за себе. Овако велики човек и ратни извештач није успео да опише праву епопеју догађаја у Првом светском рату, нападе који су почињали још на Косову и Метохији, а нису престајали све до Валоне, луке на албанском приморју, где су их чекали, после ултиматума руског цара Николаја II Романова француским званичницима, савезнички бродови. Овакав истраживачки рад, да је написан, морао би да обухвати како је вођа арбанашких разбојника Јусуф Ука намамио чету српских војника у манастир Светог Марка код Призрена и ту их побио. У условима оштре зиме и албанских планинских беспућа, глади и болести, нападане су, углавном, заостале групе промрзлих војника, посебно рањеника и њихова пратња, а убијени најчешће бацани у планинске рупчаге и кланце. Тадашње албанске разбојнике је посебно интересовала обућа и одећа, тако да су са рањених и убијених српских војника скидали све што су могли до голе коже.
Неопходно је да истакнемо да се у савременој српској историји поново дешавају велики злочини, јер је после побуне Арбанаса 1981. године настављен сурови терор над Србима на Косову и Метохији. Планирана доминантна помоћ земаља Запада није изостала, она је била само део њихових геополитичких интереса и стратешких планова. Злочин и овог пута не застарева, а на самом почетку протеста силована је девојчица од 9 и старица од 72 године. Да се подсетимо никад није сувишно да су Ђорђа Мартиновића 1. маја 1985. године док је радио на својој њиви напала тројица Арбанаса са маскама на глави, а уз употребу морфијума набили на флашу. Временом су интензивирани злочини паљења српских кућа и уништавања српске имовине, скрнављења гробова и цркава, злочини трасираног недавног пута до осамостаљења.
Заволео је Арчибалд Рајс српски народ, посебно његову слободарску душу и спремност на највеће жртве за слободу српске отаџбине. Књига Чујте Срби! – Чувајте се себе! у ствари представља заветно дело, које опомиње да су унутрашње поделе и расколи највећи српски непријатељи. Пут издаје и судбина издајника су одувек били пут без повратка, без икакве алтернативе. У српској националној историји злочинац и национал-патриота су се се одувек искључивали.
Због тога сматрамо да је пројекат издавачке куће «Геополитика» и њеног главног уредника Слободана Ерића да објави баш данас, ове 2014. године, до сада необјављене радове Арчибалда Рајса у Србији од изузетног и актуелног значаја.
Велика дела су одувек црпила своју величину из духа народа, оног универзалног, што вреди за сва времена. Зато, на крају да поновимо, већ поменуту констатацију, да дух Арчибалда Рајса сигурно кружи Србијом и Балканом, и не само да кружи већ он поново и опомиње.
Др Горан Буџак
Мр Јово Марковић