Благоје Думељић: Медији и српски национални идентитет


 

Нове власти у Србији које су дошле после октобарских промена 2000. године еуфорично су вршиле пропаганду нове демократске савремене Србије која је требала у веома кратком временском прериоду да донесе друштво просперитета и благостања али са Запада. Ову стратегију су заснивали на неокласичним економским теоријама, на неолибералној шок терапији и политици Вашингтонски консензус. Они који не знају, Вашингтонски договор, у суштини, представља „лепо упаковани, кодофиковани програм“, пре свега економског и свеопштег друштвеног развоја који се реализује у интересу крупног капитала, тј. великих транснационалних компанија на Западу, а којим се у сиромашним и малим земљама обликује политички и медијски простор. Методом психолошког рата, тј. испирањем мозга људи треба да се утиче на јавно мњење, на свест људи „о чему и како треба да мисле, а о чему не треба“. Критичка анализа постаје сувишна јер, животни избор се не црпи ни на нивоу националне суверене државе, а камоли обичних грађана.

У свету познати часопис „Економист“ је објавио да пет предузећа управља са више од 50% светског тржишта у следећим индустријама: у индустрији трајних потрошних добара, аутомобилској, електроенергетској, електронској и индустрији челика. По истом извору пет фирми у свету контролише преко 40% светског тржишта нафте, персоналних рачунара и медија. Медији су у врху хијерархије и имају изузетно важну улогу како у процесима глобализације и монополизације светске привреде, тако и у савременим процесима неоколонијализације нових држава.

 

Псеудополитичке елите у Србији које су дошле на власти у октобарској жутој револуцији, биле су стекле како државну тако и политичку, економску, културну, информативно-медијску моћ и др, рекли бисмо готово апсолутну моћ, моћ више него потребну да изазову потпун колапс Србије. Рећићемо неколико речи о ономе што је било заједничко и за јавне медије који су као независни од државе требало да буду одговорни представницима сопственог народа и приватне медије који, мада углавном оријентисани ка остваривању што већег профита, морали су да подлежу етичким кодексима и националним прописима.

 

Генерално узев, притисак на медије је у тој мери остварен да је произведено стање потпуне информатинво-медијске блокаде и окупације тако да је постало сасвим бесмислено говорити о минимуму критичке јавности. Рећићемо само да трансформација РТС у јавни сервис никада није завршена јер досовски режим је, без сумње, бринуо о контроли програмског садржаја, а не о реформи јавног система од интереса за све грађане. Финансирани су комерцијализовани програмски садржаји, засновани на таблоидном, сензационалистичком концепту уз уочљиво занемаривање уметничког, образовног, научног, дечјег српског националног програма. Апсорлутни приоритет су добили ријалити емисије, сапунске серије, јефтини квизови засновани на кичу и јефтиној забави. Док је Србија економски пустошена путем приватизације и њене економске политике и државно покоравана, овако је вођена битка за срце и умове њених грађана. У тој мери је тенденциозно вршено релативизирање истине да је лоше постало добро, споредно битно, издајник национални херој итд. У таквој општој друштвеној и политичкој атмосфери не треба да изненађује да РТС по основу пореза дугује 441 милион динара и да лично генерални директор РТС предњачи у обесном и неодговорном обављању функције и понашању.

 

У извештају „Транспаренси интернешенала“ објављеног 18. новембра 2009. године Србији су по нивоу корупције непосредно друштво чинили: Свазиленд, Тринидад и Тобаго, Ел Салвадор, Гватемала и друге земље.

 

Према научним истраживањима корупције је у Србији највише је било у финансирању: политичких странака, здравства, грађевинарства и урбанизма и у финансирању инфраструктурних објеката. Корупције је у Србији било највише тамо где је било највише новца и где су постојала највећа дискрециона овлашћења.

 

Овим поводом поставља се бар питање зашто медији у Србији нису уопште или веома мало пратили ове криминалне догађаје и тенденције у досовском периоду. Неки мали помаци у српској националној политици су доиста учињени, али време одавно не ради за Србе и зашто нису готово никакве промене учињене са медијима.

 

Читајте без интернета: