Бранко Радун: 5. oктобра је Србија постала вазал запада

Група новинара и читалаца је покушала, у престоничким новинама, да преда један оглас поводом годишњице „Петооктобарске револуције“. И одбијени су, јер нису били политички коректни. У огласу су навели да ће 5. октобра „давати помен народним надама“ и да изражавају искрено кајање јер су веровали да ће бити боље. Потписали су се као „покајници петог октобра“. Осећање изневерености и преварености је присутно код великог процента оних који су пре десет година били против Милошевића, а за „демократске промене“ и долазак на власт демократске опозиције.

Готово по правилу, револуције ако не „једу своју децу“, а оно сигурно да изневеравају оне који су се у њој борили за позитивне промене. Револуције у себи обавезно садрже елемент преваре,  јер је потребно различитим обећањима и надама придобити незадовољнике свих врста. Тако је и српска „револуција“ у себи успела да обједини и оне који су били против Милошевића јер је, по њима, био премало патриота, и оне за које је он био превелики националиста, оне за које је био отпадник од вере и традиције, и оне који су га сматрали за ауторитарног конзервативца. Опозиција је успела да обједини и незадовољне анационалне елементе и националисте, глобалисте и антиглобалисте, левичаре и десничаре, атеисте и вернике. Хетерогена групација је спајала неспојиво: оне који су Милошевића сматрали за националисту који је Србе непотребно увео у рат и оне који су сматрали да је Милошевић, у неким моментима, напустио угрожене Србе (долазак плавих шлемова УН 1992., Венс-Овенов план 1995., пад Републике Српске крајине и Дејтонски споразум).

Осим што су у социјалном погледу готово сви, осим малог процента „транзиционих добитника“, оправдано незадовољни „променама“ које су уследиле после 2000. године (незапосланост, стагнација и пропадање привреде, социјално раслојавање), поставља се питање: чије су наде изневерене у погледу националне политике? У оквиру опозиционог блока, врх су чинили људи у великој већини отворено прозападно оријентисани, проевропски и пронатовски, док су масе активиста на терену чинили социјално и национално фрустрирани људи. Дакле, вођство опозиције је било проамерички и пронатовски оријентисано (и финансирано од стране Запада десетинама милиона долара), док су опозициони активисти и симпатизери у већини били антинатовски, па и антиамерички расположени (не само због бомбардовања 1999.). Стога је природно да се добар део навијача, или националиста, који су активно учествовали у свргавању Милошевића, после неколико година кајао због тога и осетио превареним.

Замислимо ситуацију у којој би већини оних који су подржавали опозицију неко објаснио да је опозицији помоћ са Запада условљена гаранцијом да Србија неће после промене власти имати независну спољну политику, да ће се окренути Западу и кренути путем уласка у ЕУ и НАТО, те да ће се кроз приватизацију извршити једна велика пљачка у којој ће национално богатство прећи у руке малог броја домаћих тајкуна и страних банкара. Вероватно већина не би ни гласала за ту и такву опозицију. Што се то није десило? Милошевићев режим је имао ригидну пропагандну машинерију која је била једнострана, с премало аргумената а превише квалификација. Једноставно речено, временом су људи постајали имуни на њу, па чак показивали и одбојност. С друге стране, опозиција, издашно финансирана и логистички помогнута од Запада, у последњем периоду владавине Милошевића је створила флексибилну мрежу медија (писаних и електронских), која се временом показала супериорнијом од гломазног и инертног режимског медијског система.

Како је свака победа у политици колико одраз снаге победника, толико, ако не и више, одраз слабости противника, тако је и у овом случају режим створио простор за своју пропаст. Лични режим Милошевића и компликована породична ситуација је вешто коришћена од стране опозиције да ослаби његов ауторитет у народу. Осим тога пораз и повлачење са Косова и Метохије 1999. године, а нарочито проглашење „победе“, нису прошли без последица по популарност председника Србије. Милошевић је у свом „опроштајном говору“, 2. октобра 2000. године, само три дана пре пада са власти, рекао каква ће Србија бити после њега. Видело се тада да је он  поражен и напуштен човек, јер, кад је већ било прекасно, рекао је оно што је требао знатно раније да каже, али и да дела у том правцу.

У том говору је најавио и објаснио каква ће бити „постмилошевићевска Србија“: вазална у односу на Запад, са транзицијом која ће осиромашити земљу, и културом која ће бити све само не наша и српска. Готово да нема области живота који није осветљен у овом говору. Но, то ни њему ни Србији није могло помоћи. Овим последњим обраћањем нацији (попут последњег интервјуа Зорана Ђинђића) одавао је јак утисак пораженог и од свих пријатеља напуштеног човека, човека који чека оно против чега не може ништа да уради.

Србија је после 5. октобра престала бити самостална држава. Један од амбасадора који су пресудно утицали на политичка дешавања у „постмилошевићевској Србији“ је рекао, на једном неформалном скупу,  да они нису могли ни да сањају под Милошевићем да формирају владу и да одлучују ко ће бити министар,  а ко не. Ово објашњава велики део оне сервилности и пристајања на понижења од стране Запада која су нам политичари ДОС-а приредили током протеклих десет година. Ово објашњава и политику „Европа нема алтернативу“ која подразумева подређивање својих интереса неком наднационалном пројекту. Једноставније речено, своје интересе подређујемо интересима оних сила које имају контролу над нашом политичком, економском, медијском и интелектуалном елитом.

Било би поједностављено рећи да је Србија извршила геополитичку преоријентацију, јер у Милошевићево време није било јасне спољнополитичке стратегије. Прецизније би било рећи: да је током деведесетих Србија имала одређену спољнополитичку независност коју је са „Петим октобром“ изгубила. Милошевић је настојао, често не баш вешто и успешно, да балансира између Истока и Запада. После 5. октобра је Србија кренула западним курсом, иако су и ту биле присутне осцилације. Иако је током преговора око Косова са Западом, пре бомбардовања, у једном моменту Милошевић био спреман и да уђе у НАТО да би избегао трагедију 1999. године, и иако је у време Коштуницине владе, нарочито 2007. године, дошло до приближавања Београда и Москве и дефинисања анти-нато става премијера Србије, ипак се говори о окретању Западу и Америци после 2000. године. Но, оно што је по нама важније од тог окретања Западу је подређивање земље западним политичким, финансијским и медијским центрима моћи и утицаја, у тој мери да се мора поставити питање: да ли се Србија може исчупати из америчког „гвозденог загрљаја“?

Србија је 5. октобра била експериментални полигон за прву „обојену револуцију“ којом је Запад, предвођен Америком, рушећи непослушне режиме кренуо у поход на Исток, али новим средствима „меке моћи“ (новац, медији, нво). Амерички стручњаци за специјалне и психолошке операције су, проучавајући гандијевске и друге ненасилне начине отпора режиму, формулисали стратегију и методологију борбе „посредним приступом“ кроз формирање мрежа медија, нво, партија, синдиката, омладинских група отпора и опозиционих интелектуалаца који се на фексибилан начин боре против ригидних режима. Милошевић није ни препознао опасност која му прети од овакве алтернативне мреже, која је каналисала незадовољство различитих друштвених група и слојева, а коју су финансирали и логистички подржали са Запада. Када је препозната као таква, било је већ касно. Могао се само изговорити „политички тестамент“, а данас десет година касније дати помен изневереним надама у кукавичије јаје звано „Пети октобар“.

Фонд стратешке културе, Москва

Са међународне конференције „5. октобар – десет година касније“, одржане у Сава центру у Београду 5. октобра 2010. у организацији Покрета за Србију.

Читајте без интернета: