Човек

Данас непопуларна титула Човека подразумева позамашан терет, пре свега срце препуно изворних емоција, који носиоца спутава да се лакоћом, еквивалентном оној којом се моћни креирају отровни виртуелни новац, пење преко ближњих ка врху менаџерске пирамиде. Човека, рациом необјашњива, Виша сила тера од модерних размишљања да је: сам најузвишеније биће, себично уживање суштина а моменат у коме се управо иживљава кључ. Безусловна Љубав га наводи да, захвалан на чудима дара живота и благословен визијом света просвећених Људи, ствара круг породице и пријатеља, искрених у тежењи заједничком усвајању и ширењу универзалних човечних вредности.

Зато Човек није: добар потрошач, атрактиван трендсетер, гиздави џетсетер, занимљив медијима и трговцима…

Само дискретни херој свакодневних борби, невидљив очима армије зомбија, са којом дели време и простор. Обично не емитује довољно јаке надражаје за рекламама отупљена чула. Када и успе да прескочи нереални праг уочавања, његове поруке буду предубоке за слоганима закрчене вијуге. И поред тога, верује у буђење Људи и улаже себе, како би му допринео.

Човек има, хипнотисаној маси непријатну, потребу да у огледалу не трага за учинком еликсира за подмлађивање, већ за одговорношћу и решењима проблема. Има, изманипулисаним агресивцима несхватљив, обичај да патриотизмом не сматра шкрабање парола, деструкцију имовине и угрожавање сународника, већ солидарност, просвету и рад. Човек има незгодну праксу да, упркос глобализацији и дигитализацији, активно учествује у сопственом животу.

Са својима доноси одлуке, од најситнијих до животних. Никада не валоризујући ваљаност само опипљивим резултатима за једног људског века. Захвалност прецима исказује заоставштином потомцима. То не подразумева пуку конзервацију пракси, нарочито доказано погрешних. Колико год тешко деловало, у стању је признати грешку, наћи се на почетку.

Настојим да (п)останем одговоран слободан Човек. Социјално активним репом, по којем ме највише људи и (пре)познаје, се у Синдикату озбиљно бавим већ скоро 13 година. Успут сам изградио и релативно успешну соло каријеру.

Стварао сам и наступао под основношколским, дорћолско-шатровачким, надимком: Шкабо. Класично дефинисан успех, оличен у слушаности песама, бројности и посети наступа, је донео скромно повећање зараде и много осетније стављање у погрешно поједностављен контекст. Људи, подељени на прве и друге, су редовно изливали искривљену љубав или непотребну мржњу простом реченицом: Шкабо је Србенда. Шта год то њима значило. Мени никакав новац не значи колико наравоученије, које је упорно изостајало.

А најдиректније могу да утичем једино на начин саопштавања поруке.

Тако сам донео тешку одлуку да заслужено пензионишем несхваћеног Шкаба.

Екипа која је у петак увече присуствовала опроштајном концерту на „Поветарцу“ је заиста чула последње извођење „његових“ песама. Али БС се бави музиком и активизмом као манифестацијама Љубави. Зато, након увиђања сопствених грешака, у даљем настојању да (п)останем Човек, ојачан почињем под именом које сам добио од родитеља.

Бошко је деминутив од Божидар.

Не знам да ли је то знак, али сам све ово морао поделити са светом. Јер, као што нам поручују наши најплаћенији револуционари, није згорег искомпоновати музичку подлогу борбе.

Зато вам и поклањам први део музике за Револуцију концентричних кругова: http://www.sendspace.com/file/7bht7d

Бошко Ћирковић

http://beogradskisindikat.com/

 

Читајте без интернета: