Дачић о привредном расту, банкама и богаташима – шта чека и њега и Србију?


 

ВЛАДА ЈОШ У ФОРМИРАЊУ, А ВЕЋ СЕ ЗАТАЛАСАЛО И ВАРНИЧИ НА СВЕ СТРАНЕ

Владимир КРШЉАНИН, председник Покрета за Србију

Дачић је свестан проблема, а то охрабрује

  • Највећи део банкарства у Србији је у страним рукама – и шта се дешава? Банке остварују екстрапрофите захваљујући огромним каматама. Затим износе тај новац из земље. Наша држава је пак, чак и за буџетске потребе, приморана да се задужује у иностранству. Дакле, они нама узму наш новац, па нам га онда позајмљују са високим каматама. Зато држава грца, а привреда умире
  • Банке морају постати финансијски сервис који ће помагати привреди, а то треба да обезбеди држава одговарајућим прописима о њиховом пословању. Ако им допустимо да постану најмоћнији фактор и адекватно не пропишемо правила њиховог пословања, оне ће уништити и привреду и животе људи

НЕКЕ реакције у јавности на изјаву мандатара Ивице Дачића о банкама и развоју земље, показују или тоталну некомпетентност наводних аналитичара или злу намеру.

После одласка „тржишно-монетаристичких“ фундаменталиста са власти, ред је да простим истинама погледамо у очи. Комплекс питања „банке-развој“ има своју глобалну и нашу, домаћу, димензију.

Када је свет у питању, очугледно је да су и најразвијеније економије, попут оних у ЕУ и САД, заустављене у развоју, због крајње непримерене потпуне либерализације финансијских спекулација и банкарског пословања.

На линији Вол Стрит – лонодонски Сити одјекује најновија афера са штимовањем ЛИБОР каматне стопе и чини се да је то кап која је препунила чашу и после које ће морати да уследи темељна реформа светског финансијског система. После многих гласова у Америци, од недавно и Фајненшел Тајмс и водећи британски финансијски стручњаци почињу да заговарају повратак на закон Гласа-Стигала (који је увео Рузвелт, а укинуо тек Клинтон 1999.), односно „двослојни банкарски систем“ у коме је потпуно раздвојено класично банкарство од инвестиционих фондова, односно „финасијског казина“.

Дакле, банке треба да кредитирају привреду и баве се пословима са становништвом, а бављење спекулацијама им мора бити забрањено. Посебно питање, које се дотиче и нас, јесте да је свету наметнуто постојање практично само једног емисионог центра – америчких Федералних резерви, а цела скаламерија од приче о независности централних банака као „врхунском принципу демократије“ смишљена је само зато да обезбеди повластице и екстрапрофит капиталу који долази из тог једног центра (и у њега се враћа).

Много је праведније да свака земља има суверено право на своју кредитну политику, па и емисију новца, коју би једноставно контролисала способност привреде те земље да ствара нову реалну вредност – односно да гради, производи и продаје. Без јачања кредитног суверенитета земље, у данашњим условима није могуће имати привредни развој.

Погледајмо сада то у домаћим оквирима високоликвидног банкарства и неликвидне привреде.

Привреди је готово немогуће да добије кредите ни за текуће пословање, а камоли за развој, под условима који би били реални, односно економски оправдани.

Највећи део банкарства у Србији је у страним рукама – и шта се дешава? Банке остварују екстрапрофите захваљујући огромним каматама. Затим износе тај новац из земље. Наша држава је пак, чак и за буџетске потребе, приморана да се задужује у иностранству. Дакле, они нама узму наш новац, па нам га онда позајмљују са високим каматама.

Као резултат, држава грца, а привреда умире.

Банке морају постати финансијски сервис који ће помагати привреди, а то треба да обезбеди држава одговарајућим прописима о њиховом пословању. Ако им допустимо да постану најмоћнији фактор и адекватно не пропишемо правила њиховог пословања, оне ће уништити и привреду и животе људи.

Чињеница да су носиоци највиших функција у будућој власти свесни ових проблема, за мене представља извор реалног оптимизма.

 

Бранко ПАВЛОВИЋ, Иницијатива за нормалну Србију, саветник малих акционара

Нису исто пут у ЕУ и економска политика која одговара Србији

  • Дачић може да направи заокрет, ово може бити најава нове економске политике, али то онда значи да он мора да одустане од ЕУ
  • Постоје криминалци који су се енормно обогатили бавећи се политиком. Али, то није порез, то су конфискације, то похапсиш и одузмеш, као нешто што је стечено кривичним делом. Тако је могуће узети више од милијарду евраОПШТА места немају значаја. Морају се предузимати конкретне мере у конкретним областима.

Дачић ће се суочити са тиме да није могуће да иде ка ЕУ, а да бира економску политику. Када се иде ка ЕУ – економска политика вам је у огромној мери прописана, а она није добра за привреду Србије. Дакле, не можемо Дачићеве изјаве да тумачимо на општем нивоу, већ морамо да видимо и конкретне потезе.

Дачић може да направи заокрет, ово може бити најава нове економске политике, али то онда значи да он мора да одустане од ЕУ! Суочиће се са тиме да пут ка ЕУ и економска политика која одговара Србији нису исте ствари.

Он очигледно то никада није ставио на папир и не зна шта то значи. Просто ће морати да се суочи са тим да пут ка ЕУ не значи да можеш да бираш економску политику.

Када је реч о Дачићевој идеји да се криза превлада на рачун имућних, у Србији не може да се мисли да постоји група коју можеш нарочито опорезовати. Ту има извесног луфта у погледну банака, али се бојим да ће онда ући у невиђену тучу са Бриселом око евентуалног додатног опорезивања банкарског сектора.

Али, мислити да на приходовној страни постоје неки богати људи које вреди додатно опорезовати, то је заблуда. То просто не постоји.

Постоје криминалци који су се енормно обогатили бавећи се политиком. Али, то није порез, то су конфискације, то похапсиш и одузмеш, као нешто што је стечено кривичним делом. Тако је могуће узети више од милијарду евра.

Ако је на то мислио, на хапшење и одузимање криминалом стечене имовине, онда да – ту има простора. А ако је Дачић мислио да у неком нарочитом пореском оптерећењу нешто више исцеди, то је заблуда.

 

Зоран ПОПОВ, економиста

Дачић говори исто што и Обама и други светски лидери

  • Да би се поправило стање 40 предузећа потребна је група од 5 или 6 људи, а не цела државна администрација од 12 или 15 ооо. А држава – ако засуче рукаве – може да за годину дана ревитализује бар 400 до 1000 предузећа
    Изјава да они који имају највише треба да сносе терет кризе је слоган који се код нас спомиње деценијама, као и у свим земљама свету. То нигде није успешно реализовано, јер су ти који су најбогатији и најмоћнији, а они нису алтруисти. Дачић је то рекао зато што су то говорили и сви премијери пре њега, то прија ушима људи
  • Дачић је под снажним утицајем тајкуна и крупног капитала који тражи да се изврши притисак на банке да се они ослободе отплате кредита у наредне две године. Наравно, то би и грађанима добро дошло, али је неоствариво, јер би већина банака затворила своје `канцеларије` и отишла из Србије

ТРЕБА свесрдно подржати то што је рекао Дачић. То су пре пар месеци рекли и Барак Обама и низ других светских лидера, нарочито земаља које се брзо развијају.

Стезање каиша је медицина која је могла да помогне привреди у време Маргарет Тачер, јер су тада привреде европских земаља биле прегрејане и нископродуктивне. Гашењем непрофитних сектора, приватизацијом исл., повећана је ефикасност економије у појединим земљама. Та времена су, међутим давно прошла. Светска привреда, посебно економија Европске уније, у кризи је већ неколико година, што је доказ да је пропала политика штедње и друге политике које су диктирали ММФ и неолиберална теорија.

То је доказ да се морамо окренути привредном и економском развоју. У случају Србије, морамо да учинимо две ствари.

Прва је наглашена у Дачићевом програму: да се кроз стимулације оживи пољопривреда, јер она на кратак рок од пар месеци може да значајно допринесе побољшању економских прилика. Друго је да држава игра битно активнију улогу у оживљавању индустријских предузећа која имају перспективу опстанка.

Да би се поправило стање 40 предузећа потребна је група од 5 или 6 људи, а не цела државна администрација од 12 или 15 ооо. А држава – ако засуче рукаве – може да за годину дана ревитализује бар 400 до 1000 предузећа!

Изјава да они који имају највише треба да сносе терет кризе је слоган који се код нас спомиње деценијама, као и у свим земљама свету. То нигде није успешно реализовано, јер су ти који су најбогатији и најмоћнији, а они нису алтруисти. Он је то рекао зато што су то говорили и сви премијери пре њега, то прија ушима људи.

Па ти најбогатији траже да држава натера банке да њих ослободе врађања дугова у наредне две године. Ти најбогатији не да не желе да допринесу решавању кризе, него траже да их банке ослободе обавеза, а уместо њих ће банкама морати да плати држава! Тајкуни неће постати мајке Терезе.

Дачић је рекао да је финансијски сектор највећи непријатељ Србије, али није. Млађан Динкић је највећи непријатељ, јер је погасио највеће државне банке иако су могле да се ревитализују, дизајнирао је овај финансијски систем који почива на страним банкама, чиме се годинама хвалио и као министар економије је спроводио приватизацију и тиме уништио српску индустрију. Банкарски сектор у томе није имао велику одговорност, мада не браним банке.

Зашто је онда Дачић то рекао? Зато што је под снажним утицајем тајкуна и крупног капитала који тражи да се изврши притисак на банке да се они ослободе отплате кредита у наредне две године. Наравно, то би и грађанима добро дошло, али је неоствариво, јер би већина банака затворила своје канцеларије и отишла из Србије.

 

Љубомир МАЏАР, економиста

Боље би било да није рекао да банке пљачкају привреду

  • Мора све супротно од тога што је рекао Дачић, и то за 180 степени. Мада, ја се надам да ће се он успут кориговати и модификовати. Не тако давно је говорио да Србија не треба да има ишта са ММФ, па сад говори о сарадњи са Фондом
  • У Дачићу су сукобљене две жеље: да уради нешто добро за привреду и да се допадне бирачком телу. Наши политичари су радили оно што је добро за њих, а не за земљу. То је трагична ситуација у којој смо

ТО ЈЕ наопако и погрешно, јер смо у протеклих десет година, а и четири деценије пре тога, стално трошили више него што смо производили и пружали смо се преко и изван губера. То нас није усрећило, него нам је и државу разбуцало, а о економским губицима да и не говорим.

Нисмо земља којој недостаје тражња и потрошња, што се и експериментално показало у првој половини ове године јер смо остварили огроман дефицит због кога нас је и ММФ ставио на лед. Нисмо штедели, него трошили, па смо дошли у ову неподношљиву ситуацију.

Мора све супротно од тога што је рекао Дачић, и то за 180 степени. Мада, ја се надам да ће се он успут кориговати и модификовати. Не тако давно је говорио да Србија не треба да има ишта са ММФ, па сад говори о сарадњи са Фондом као о нормалној компоненти наше економске стварности.

У Дачићу су сукобљене две жеље: да уради нешто добро за привреду и да се допадне бирачком телу. Кад се заоштри економска ситуација, оно што треба да се уради за оздрављење привреде, није истовремено и најисплативије у политичком погледу. Тешки и болни потези су лоши за опстанак политичара. Та дилема нас стално прати: политичари су радили оно што је добро за њих, а не за земљу. То је трагична ситуација у којој смо.

Наопако је и оно што је рекао за финансијски сектор. Најбоље би било да није рекао, јер привреда није ствар државних чиновника и политичара, него привредника и само они могу да ураде нешто позитивно за опоравак земље. Свака политика која иде против привредника и на линији је претњи, она је деструктивна и убитачна за друштво.

Дачић је рекао и да банке пљачкају привреду. И то је наопако, јер политичари не треба да се мешају у односе банака и привредника, пошто никоме кредит није наметнут силом. Сви кредити су резултат подударности интереса: ко је узео кредит, то је урадио јер је за њега то било боље него да је остао без кредита!

Даница ПОПОВИЋ, професор на Економском факултету БУ

Ама баш никакав коментар!

На то што је рекао Дачић немам коментар. Ама баш никакав коментар!

Мирољуб ХАЏИЋ, професор банкарства на Универзитету Сингидунум

Србији су потребни и привредни раст и државно „стезање каиша”

  • Пре подизања стопа пореза, требало би снизити стопе пореза, укључујући ПДВ, и на бази повећаног БДП захватити више него што би се то урадило на бази повећања. Математика је једноставна, али Министарство финансија никада досад нисмо могли да убедимо у тај концепт
  • Да ли је могуће да они који су нас довели у ову економску ситуацију окрену ћурак и измисле неку нову економску политику? Не!

НЕМА искључивог решења: привредни раст или штедња. То је и једно и друго, с обзиром на величину буџетског дефицита и других врста дефицита везаних за спољну трговину исл.

Постоји могућност да се оствари привредни раст, али уз штедњу, пошто су нам буџет и јавна потрошња предимензионирани. На степену развоја на ком је Србија, требало би да они учествују са 38 до 40 одсто БДП, а наша јавна потрошња то увелико премашује и зато је треба смањити.

Пре подизања стопа пореза, требало би снизити стопе пореза, укључујући ПДВ, и на бази повећаног БДП захватити више него што би се то урадило на бази повећања. Математика је једноставна, али Министарство финансија никада нисмо могли да убедимо у тај концепт.

Јавна потрошња треба да се смањи, али то не може одједном. Имали смо шансу у протеклих 12 година и нисмо је искористили. То је могуће у наредних неколико година, а да се са њом и буџет доведе на оно што привреда и становништво могу да издрже. Тако се може остварити неки помак у привредном расту, али ни то није довољно.

Код нас је лоша пословна клима. У 2010. је број малих затворених предузећа премашивао број отворених, а прошле године и број средњих предузећа. Стопа незапослености је међу највишима у Европи.

Да би се то превазишло, потребно је снижавање учешћа јавне потрошње у БДП, штедња на буџетској потрошњи и пре пословна клима него помоћ малим и средњим предузећима. Идеја да ће се криза превладати тако што ће да дају они који имају највише – празна је прича и није вредна коментара!

Уосталом, да ли је могуће да они који су нас довели у ову економску ситуацију окрену ћурак и измисле неку нову економску политику? Не!


Дејан ТАДИЋ, економски аналитичар

Храбра Дачићева изјава, треба повући велике потезе

  • Са мандатаровом изјавом да најбогатији треба на сносе терет кризе – слаже се већина грађана Србије и њима је и намењена. То је порука да ће влада учинити све да дође до широког консезуса свих око равномерне поделе терета кризе
  • Зашто је уопште дозвољен овако висок ниво профита улагањем у новац, када је економија Србије далеко од експанзије?!

ДАЧИЋ је добио шансу да у најтежем економском моменту за Србију буде мандатар. Као неко ко се бори за политику социјалне правде, овом изјавом даје свима до знања да ће економска политика нове владе бити базирана на ономе што говори већина званичника јужне Европе који се залажу за примену истог у својим земљама. С обзиром на тренутно стање у Србији, морам признати да је његова изјава као мандатара веома храбра, а сада је потребно са речи прећи на дела.

Нужно је повући велике потезе у правцу брзог консолидовања и довођења у прихватљиву меру приходоване и расходоване стране буџета. Потребно нам је око 3 милијарде евра до краја ове године за регулисање свих обавеза. Као неко ко се залаже за истину и примену логике, не верујем у чаробне штапиће – како у погледу одрицања од штедње тако и у погледу брзог покретања привреде.

Дачићева изјава је политичка и за сада се односи само на оно што сматра да јесте или није потребно, а волео бих да чујем на који начин и од чега намерава то да учини.

Са његовом изјавом да најбогатији треба на сносе терет кризе – слаже се већина грађана Србије и њима је и намењена. То је порука да ће влада учинити све да дође до широког консезуса свих око равномерне поделе терета кризе.

Са друге стране, Дачић је послао поруку и финансијскм сектору, па и ММФ-у, да ће нова влада бити неблагонаклона према свима који Србију виде само као плен и да ће убудуће морати много више да покажу солидарност и буду много попустљиви у својим наметима.Тачно је да су банке профитне куће и да им је једини интерес профит, али и интерес државе у којој послују је веома битан. Банке нису највећи непријатељ држави, јер нити су се појавиле јуче, нити су могле да ово постану да им то неко из и у име државе није омогућио.

Смета ми што се дозволило да кредитне камате буду овако високе, да камате на штедне улоге буду толико високе без обзира на закон о слободи тржишта. Закони су промењиви у складу са задовољењем свих тржишних учесника узимајући у обзир тржишне околности. Америка је својевремено у сличним околностима применила фиксирање ниске камате на штедне улоге да спречи масовно депоновање средстава у банке по високој каматној стопи и тако их преусмерила у покретање производње као алтернативе.

У Новом Саду и Панчеву су емитоване муниципалне обвезнице, а путем тендера су их куповале банке по каматној стопи од 9 и више одсто годишње. А, како на штедне улоге банке дају просечну камату од 5 одсто, чист профит у овом послу је 4 одсто (профит на обвезнице је ослобођен камате). Зашто није било дозвољено на транспарентан начин да у тендерима за емитоване обвезнице учествују и грађани и да се избегне профитна разлика која иде банкама у корист градова и општина? Зашто је уопште дозвољен овако висок ниво профита улагањем у новац, када је економија Србије далеко од експанзије, где би то било прихватљиво и где је веома нужно да се подстакне покретање привреде као најбоље улагање?

Само из овог примера очигледна је логика да новој влади предстоји коренит заокрет у стварању атмосфере у којој је привредни развој најбоље и најпрофитније улагање. То нас доводи до тога да Дачићева изјава о финансијском сектору донекле има утемељење. Међутим, треба видети на који начин ће и са чиме нова влада решити проблем.

ММФ има алтернативу, а земља која дозволи да јој ММФ буде ментор означава себе као некога ко није у стању да доведе у ред своје финансије. Свака земља која прихвата препоруке ММФ више гледа како ће преварити исте статистичким подацима да би добила још кредита него што заиста жели да крене у свеобухватну реформу финансијског система. Уосталом, кад год ММФ од вас оде незадовољан, емитује негативну слику о вама као месту за инвестирање.

 

p

Читајте без интернета: