Компромитовање демократије се не дешава само на унутрашњем плану. Веома често се пароле о ширењу демократије користе у међународним односима као покриће за грубу употребу силе и насиље широких размера, које служи реализацији војних, економских и политичких интереса. Овде је јасно да никакав развој и ширење демократије нису у игри, и да се појам демократије користи само као згодно пропагандно средство.
Све чешће се у разговорима, у медијима и на блоговима, могу чути/прочитати ставови и оцене по којима је демократија у кризи. Све чешће долази до преиспитивања како концепта тако и функционисања демократије у свету и у конкретним друштвима. Оно што је посебно забрињавајуће, јесте чињеница да се демократија као таква често одбацује и проглашава не само непотребном већ и штетном. Овде желим да се позабавим управо питањем кризе демократије, питањем њеног преиспитивања и одбацивања, које се неретко правда и хришћанским аргументима. Покушаћу и да понудим одговоре на питања: Да ли постоји неки одређени поглед на ове проблеме из перспективе хришћанске вере? Да ли је могуће демократију одбацити или пак афирмисати на основу хришћанског предања и православне вере?
Развој модерног друштва јесте обележен и развојем демократских институција. Демократија је у двадесетом веку, нарочито у земљама западне хемисфере, схваћена као вредност по себи, коју није могуће довести у питање, барем не у колико-толико пристојном и прихватљивом јавном дискурсу.
Веома комплексни проблеми са којима се суочава савремено глобално друштво, наметнуло је и тему поновног вредновања демократије, нарочито у светлу терористичких активности и других облика екстремизма, са или без верске основе, који су се испоставили као претња демократским тековинама. Веома често се може чути оцена како је један од циљева бројних екстремистичких група управо рушење демократије као западне тековине. Поставља се често и питање да ли је демократско уређене друштва универзална вредност, која се може применити у сваком друштвеном контексту, или је пак демократија применљива само на западна друштва и њихову логику развоја?
Са друге стране, до преиспитивања демократије у савременим друштвима долази и „изнутра“, под притиском различитих социјалних проблема. Често се и код нас могу чути примедбе како „нама треба чврста рука“ да би ствари функционисале (што би у преводу значило како нам је потребан неки, отворени или прикривени облик аутократије или диктатуре), и како је демократија донела „само хаос.“ Овакве оцене, честе у пост-социјалистичким/комунистичким друштвима, се некада подржавају и „хришћанским“ аргументима, у смислу да демократија „није у хришћанској традицији“ и да нам треба „домаћин“ коме се можемо обратити за сва питања и који све решава.
Ови феномени заслужују највећу пажњу, како из чисто друштвене тако и из хришћанске и православне перспективе.
Да би се на смислен начин уопште могло говорити о демократији, а затим и о томе да ли је демократско уређење добро или није, да ли је у складу са хришћанством или не, неопходно је подсетити се тога шта је заправо демократија, шта је то што чини срж ове идеје. Мислим да је у највећем броју случајева када се демократија начелно оспорава, управо реч о неспоразуму, о коришћењу појмова чије значење нам није сасвим јасно, због чега онда тим појмовима дајемо неко интуитивно значење – више по томе како звуче него шта заправо значе (наравно, остављам по страни оне који јако добро разумеју шта је демократија али им оспоравање демократије доноси или може донети значајан профит). Зато ћу прво одредити шта подразумевам под демократијом, како би онда било могуће оправдавати или оспоравати демократију, било из социјалне било из хришћанско-антрополошке перспективе.
Корени демократије, барем у смислу у коме у западној цивилизацији користимо овај појам, налазе се у античкој Грчкој. Не треба међутим заборавити да демократија о којој данас говоримо (која је уз само два изузетка присутна у свим савременим европским земљама, бар у одређеној мери и формално), није непосредан наставак античке Грчке демократије. Напротив. Постоји јаз од око две хиљаде година, који раздваја античка демократска начела, која су у својој најчишћој форми постављена у доба Периклеа, и модерне европске идеје о демократији. Идеја о демократији чији смо ми данас баштиници везана је за духовну климу просветитељства, замисао о правној држави, општем праву гласа и за идеју републике као облика друштвеног уређења. Али више од свега, она је базирана на идеји о универзалним људским правима и о достојанству човека које извире из самог његовог бића – чињенице да је човек.
Идеја демократије је везана и за још једну фундаменталну идеју – да је свако људско биће слободно. Слобода у друштвеном, али и сваком другом смислу, подразумева да је биће које је слободно и одговорно; нема слободе без одговорности, нити може бити одговорности без слободе.
Из овога јасно проистиче да не може бити речи о томе да су неки људи самим својим пореклом „рођени“ да владају, док су неки други „рођени“ да буду потчињени.
На овим идејним претпоставкама, које су некада експлицитније а некада мање експлицитно изражаване од почетка „Новог века“, базирана је идеја о грађанину. Грађанин је управо слободан човек, који преузима своју слободу и одговорност и постаје субјект једног друштва. Грађанство је политичка манифестација слободе човека. Замисао о грађанину подразумева да сваки појединац постаје активан у доношењу одлука у једном друштву, које се тичу друштва као целине, локалне заједнице и конкретних људи. Оваквим афирмисањем слободе појединца се, у складу са овом идејом, не омогућава само да сваки грађанин реализује своје сопствене потенцијале и дође до остварења личне среће, већ и да целокупно друштво, цела заједница, има највећу корист.
Веома рано је уочена важност образовања у процесу демократизације друштва и изградње грађанина. Наиме онај ко није образован, неће ни бити у стању да схвати и актуелизује своју слободу и своје потенцијале. Образовање је у том смислу схваћено као процес развоја човека, афирмисања човекових иманентних потенцијала, доласка до саме човечности. Лако је уочити да се ова замисао значајно разликује од данас доминантних форми образовања као стицања појединачних знања и вештина, које омогућавају да појединац стручно обавља свој посао. Иако је професионализација свакако изузетно важан сегмент образовања, од кога у крајњој линији зависи и развој читавог друштва, потпуно укидање идеје о образовању као развоју личности и њених потенцијала би могло угрозити и идеју о грађанину и само функционисање демократије. (Овде се нећу бавити још једном појавом која је веома раширена у домаћем образовном систему, а која због својих негативних и далекосежних последица по друштво заслужује велику пажњу. Реч је о купо-продаји диплома – не и знања – на свим нивоима студија, која се у многим случајевима испоставља као једини смисао „образовања“. Анализа овог феномена, који угрожава сам опстанак друштва, захтева посебну студију).
Из ових базичних претпоставки проистичу и друге важне карактеристике демократије и демократских институција. Неке од њих су опште право гласа (за пунолетне особе) и слободни избори (представничка демократија), принцип поделе власти, идеја о владавини права као највишем ауторитету у једном друштву (правна држава), заштита права и слобода појединца, и др.
Важно је напоменути и да размишљање о демократији нужно укључује и размишљање о економији једног друштва. Реч је о томе да је обезбеђивање одређеног степена животног стандарда за све грађане једног друштва, који им омогућава достојанствен живот, иманентно демократији. Ово се често испоставља као једна од највећих препрека у развоју демократије. Са тим се проблемом сусрео већ Перикле. Како очекивати од неког да буде слободан, одговоран и конструктиван члан једног друштва ако је лишен основних средстава за живот? Како афирмисати достојанствен живот појединца у таквој ситуацији? Зар се неће појавити бојазан да ће се такви окренути корупцији у вршењу својих јавних дужности? Зар неће, са друге стране, они богатији користи похлепу сиромашнијих, како би разним врстама подмићивања обезбедили њихову подршку и тим путем остваривали још већу добит и утицај у друштву? Ово ће остати једно од најозбиљнијих искушења за демократију од Периклеовог времена до данас, са којим су се друштва и појединци различито борили.
Пут од ових фундаменталних вредности, које у себе укључује појам демократије (које су саме по себи промениле ток људске историје) до њихове пуне или бар што потпуније реализације у конкретном друштву, није био ни најмање лак. Напротив, то је био дуг пут константне борбе за ова права и њихово постепено остваривање. Тај пут је захтевао храброст појединаца и група, истрајавање у захтевима а често и веома велике жртве. Нека друштва су се временом више а нека мање приближила реализацији овако схваћених демократских принципа, а процес успостављања, развоја и очувања демократије и даље траје у сваком појединачном друштву.
Ако демократију сагледавамо на горе описан начин, овај појам се испоставља као веома комплексан. Он не подразумева само вредности већ и друштвене институције које обезбеђују трајање и афирмисање ових принципа у практичном смислу.
Уколико се сада осврнемо на основне вредности демократије на које сам веома сажето покушао да укажем, тешко можемо превидети њихову сличност са неким од основних учења и вредности хришћанства и Цркве. Сличност је заправо тако велика, да слободно можемо рећи да се у модерној идеји демократије афирмише хришћанска антропологија, иако највећи број њених заговорника тога није био свестан. Тако извор модерне идеје о демократији можемо тражити у хришћанској антропологији – у ставу да је свако људско биће непоновљива личност, икона Божја, и да је сâмо постојање човека као човека извор њеног достојанства. А једна од основних карактеристика човека као иконе Божје јесте његова слобода, одговорност и разумно управљање (самовласт) као манифестације слободе. Хришћанство оспорава суштински и a priori значај свих категорија које су последица нужности, тј. неке претходне задатости, афирмишући тим путем слободу и значај личности сваког људског бића. У том смислу је хришћанство било истински револуционарно у контексту у ком се појавило. Оно је оспорило идеју о детерминисаности човека – идеју да је човек у ономе што јесте дефинитивно одређен „плавом крви“, припадношћу националном/етничком, расном или сталешком колективу, имовинским стањем и сл. Сваки је човек, самим тим што је човек, „цар“ света и „икона Божја“. Овај универзализам хришћанске антропологије није досегнут у античкој Грчкој, где је дефиниција „човека“ ипак зависила од припадности одређеном културном или социјалном миљеу.
Из овога се већ може наслутити одговор на горе постављено питање о односу хришћанства и демократије. Иако је демократија само један од облика владавине и уређења друштва (која се често упрошћено и суштински нетачно одређује као „владавина народа“ или „диктат већине над мањином“), и као таква не поседује неки есхатолошки и сотириолошки смисао, она свакако представља до сада најбољи од свих историјских видова организовања друштва, који барем у својој основној замисли најбоље балансира интересе појединца и заједнице, достојанство човека и реализацију његових потреба у одређено време и на одређеном месту. Стога не постоји ниједан разлог због кога би Хришћанство и демократија у принципу били у несугласицама или у сукобу. Са друге стране, хришћанство је пре свега заинтересовано за спасење човека и света и за есхатолошку димензију постојања, док је уређење једног друштва функционална ствар, којој не треба давати онтолошки или мистички значај (осим, наравно, у смислу односа према животу сваког човека). Хришћанска антропологија може бити потпуно реализована тек у есхатону, и ту реализацију ниједан историјски модел не може заменити, стога само можемо говорити о моделима који су ближи или удаљенији од хришћанског антрополошког максимализма. У том смислу се демократија, барем по својим начелима, испоставља као друштвено-политички модел који је у принципу најближи хришћанској антропологији.
Шта је онда проблем са демократијом данас? Зашто се преиспитује њена вредност и значај?
По мом мишљењу ово је везано за злоупотребе и девијације одређених демократских начела и институција до којих долази у друштвеној пракси. Овде је пре свега реч о различитим облицима корупције, где долази до неприродне симбиозе крупног капитала и политичких структура, при чему се поједине демократске процедуре (нпр. законодавне) користе како би се доносили прописи који одговарају одређеним елитама, наносећи штету друштву као таквом. Такође се суочавамо и са проблемима функционисања представничке демократије, где и поред формалне могућности да неко постане вршилац највиших државних функција, преко учешћа на слободним и фер изборима, у пракси је неопходно имати и велику финансијску подршку како би се уопште могло ући у скупе кампање. Проблем у неким друштвима представља и девијација представничког система у виду партократије или партодеспотије, где политичке партије не врше примарно функцију заштите и промовисања интереса грађана и друштва, у складу са политиком за коју су добиле подршку на изборима, већ су у некој врсти прећутног споразума о међусобној подршци, што значи да практично одсуствује демократска контрола вршења власти и поред формалног поштовања правила демократске игре.
Велики проблем представља и оно што се често назива „диктатуром крупног капитала“ која је у неким земљама тако изражена, да креирање политике не врше они који су за то изабрани, већ менаџменти великих компанија који финансирају саме политичке партије.
Компромитовање демократије се не дешава само на унутрашњем плану. Веома често се пароле о ширењу демократије користе у међународним односима као покриће за грубу употребу силе и насиље широких размера, које служи реализацији војних, економских и политичких интереса. Међутим, овде је јасно да никакав развој и ширење демократије нису у игри, и да се појам демократије користи само као згодно пропагандно средство, с обзиром на значај и узвишеност коју би демократија и демократски принципи требало да имају.
(Принципијелни противници демократије, а заговорници одређеног аристократског модела управљања, често износе аргумент да уколико сви имају право гласа у једном друштву, одлуке ће бити прилагођене просечном човеку и неће вући друштво напред. Такође, пошто већина људи није у стању да разуме стварне проблеме и потребе једног друштва, одлуке које доноси маса ће бити лоше не само за мањину већ и за саму ту већину. Алтернатива се при томе тражи у „владавини мањине“, односно оних који су способни да артикулишу праве интересе и да донесу праве одлуке.
Иако ово јесте озбиљан аргумент, он у суштини рационализује бекство од слободе, говорећи како људи нису у стању да изађу на крај са својом слободом и како нису у стању да сами освесте своје циљеве и потребе, због чега им је увек потребан неки Велики Отац, на кога ће пренети бреме одлучивања и одговорности. То показује суштински антропопесимизам. По својој структури, овај аргумент је близак аргументацији Великог Инквизитора у његовом обраћању Христу. Он одбацује слободу као вредност, превиђа везу између одговорности и слободе, као и значај образовања за успешну актуелизацију слободе у друштвеном смислу.)
Да ли сви ови проблеми значе да демократију као такву треба одбацити? Ништа данас чини се није опасније од ове идеје. У суштини, сама идеја да из горе изнетих разлога треба укинути демократију јесте парадоксална, с обзиром да је у свим поменутим случајевима управо реч о нападу на демократију и све оно што она представља. Уколико је вода за пиће загађена, то не значи да вода није добра, него оно што ју је загадило и учинило некорисном. Стога би природна реакција требало да буде чишћење воде како би опет постала корисна и вршила своју функцију, а не одбацивање воде као такве. Компромитовање демократије не иде на руку онима чија су права и достојанство угрожени нефункционисањем демократије. Напротив, нарушавање демократије и њено укидање иду на руку управо онима који злоупотребљавају демократију и који нарушавајући њен изворни смисао остварују веома велику корист, како у материјалном смислу тако и у смислу моћи и утицаја у друштву.
Излаз је дакле у сталној демократизацији друштва, залагању за права и достојанство свих, изградњи и јачању демократских институција, слободе медија, и сл. Само тим путем, чини ми се, могуће је избећи да Орвелова визија не постане стварност како у локалним тако и у глобалним оквирима. За једну овакву друштвену мисију није неопходно бити хришћанин. Међутим, залажући се за вредности које стоје у основи модерне идеје о демократији, и за њихову реализацију у друштву, хришћани сагледавају и једну другу и далекосежнију перспективу. Они у овим вредностима виде одсјај, икону, онога што ће доћи. Делујући у историји и у складу са потребама и ограничењима времена и простора у коме живе, хришћани омогућавају да се истина о свету и човеку јави већ сада, иако не у својој пуноћи. Једна од тих истина јесте да је личност сваког човека највећа вредност и да не постоји циљ који може оправдати њену деструкцију или угрожавање њеног идентитета. Чини се да демократски амбијент једног друштва, уколико је реч о функционалној а не само декларативној демократији, прихвата ову велику хришћанску истину, омогућавајући хришћанима слободу проповедања своје вере и откривања оног непролазног у, да парафразирам Андрића, пролазним стварима овога света.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1080/tekst/kriza-demokratije/