Милош Марковић: ДЕСЕТ ГОДИНА „ДЕМОКРАТИЈЕ“

Драги пријатељи, даме и господо!

Свакако да је част говорити на једном оваквом скупу, али то је данас, у нашим условима „узалудне слободе“, пре свега – посебна привилегија.
Дефинисати, оценити макар само оне суштинске резултате десетогодишње демократије, а неко каже и „демократске диктатуре“ у Србији, заиста је деликатно, погото учинити то за десетак минута. Просто је немогуће само набрајати сва наша достигнућа у овој  „демократској деценији“, јер био би то бескрајно дуг „инвентар тужних ствари“.
Иако то нерадо чиним, дозволите ми да се, бар на моменте, послужим и одређеним метафорама, па и литераррним опсервацијама, како бих, за ово кратко време, само побудио одређена размишљања, али бар усмерио неке асоцијације.
Но, на почетку, подсећања ради, само неколико конкретних ствари. Прву годину „демократске деценије“ почели смо у земљи која се звала Савезна република Југославија. У заносу „демократских промена“,  и на брзу руку, тако рећи под хитно смо заменили, преименовали ту државу и прогласили нову земљу под називом Државна заједница Србија и Црна Гора. Та новостворена држава није,  као све нормалне земље у свету, почивала на Уставу, него на некаквој – Повељи! Наравно, то није дуго трајало, него је вољом политичке властеле у Београду и Подгорици, а свакако под командом такозване „међународне заједнице“ и та, друга нам по реду држава – укинута!
Тако, за кратко време, наше нове „демократске власти“ преводе наше животе у нашу нову државу, -трећу по реду! Откако је света и века, откако је народа и држава, никада и нигде у свету ниједна политика, ниједна власт, ма како себе називала, није извела тако брзе и тако корените промене!
Захваљујући тако брзим транзицијама, трансформацијама и евроатланским интеграцијама, нашли смо се у земљи за коју данас нико не зна колика је тачно њена територија, нити јој ико може поздано означити њене целокупне границе!
Непозудано је и чак лако промењиво и само име те наше нове државе! Пошто је Србија, као земља победница у Првом светском рату, вољом своје тадашње политике и њене круне, добровољно сахранила своје име, оно више никада, па ни данас није поуздано и непроменљиво успостављено.
Она је деценијама именована као ужа Србија, па Србија са овим или оним, па Србија без овога или онога. Данас, бар свако вече, преко такозваног јавног сервиса, чујемо да ову земљу сада називају – Европска Србија. Можда је то и нужно, пошто смо у првој деценији 21. века и званично постали најнеобразованија земља у Европи, па да неко од великог броја неписмених, а поготово полуписмених, који у нашем „новом систему вредности“ постају главни фаворити, да неко не би помислио да је реч о азијској или афричкој Србији.
Ако се, у општој несигурности и тешкој неизвесности, колебамо чак и око имена земље, онда је скоро немогуће одредити прави назив владајућег режима, односно политичког система који би се морао именовати у складу са својим суштинским садражајима, у скаладу са друштвеном реалношћу.
Не морамо бити Алиса ни ићи у земљу чуда, прелепу земљу где су дечији снови и машта посатали стварност. Пођимо у савремену, модерну, демократску и европску Србију, да видимо сва остварења демократизације, разних транзиција, трансформација, трансатланских интеграција и домаћих регионализација.
На граници, на царини – опа, царинска мафија! Ништа, седамо у кола и путем… а у колима и на друму сазнајемо да постоји и ауто мафија и друмска мафија! Већ помало изненађени и забринути, седамо негде на кафу, запалимо  … и сазнамо да постоји и дуванска мафија! Већ нас помало заболи и глава, па уђемо у апотеку – кад тамо, фармако-мафија! Већ поприлично зачуђени, разгледамо око себе, видимо разне фирме и сазнајемо да постоји и – стечајна мафија! Захваљујући тој врсти мафије, те фирме су и приватизоване. Од толико шокова, већ и организам реагује, па морамо у болницу. Кад тамо, а оно – мафија белих мантила, спремна и обучена да заради и на цитостатицима за децу, а они најмафиознији су партијски љубимци и представљају – руководећи кадар! Пошто смо чули, прочитали да је Србија, правно уређена, демократска држава, да видимо како, по том питању, стоји ствар у судовима и тужилаштвима. Кад тамо – а оно, правна, судијска мафија! Кад се повратимо од непрекидног шокирања, сазнамо да постоји и – просветна, индекс-мафија!
Шта нам остаје да закључимо – да се у Европској Србији нимало не цени неки мафијаш општег типа, него само они специјализовани, јер у модерној, демократској Србији има више мафијашких специјалиста и специјализација, него ли у целој светској медицини!
Када се такав знатижељник, који хоће да упозна сва наша достигнућа у деценији демократије, увери да, ипак, није дошао у Алисину земљу чуда, он се мора запитати како се зове сама та земља и владајући режим у њој. Он неме избора, јер је ствараност сама себи дала име – та земља мора да се зове мафија-ленд, а систем у њој – мафиократија!
Дозволите да, макар и за кратко, размишљамо у политичким, теоријским, социолошким категоријама. Ваљда је свакоме, до очигледности јасно, да су на нашој укупној сцени најмоћније две властодржачке групације – једна се зове плутократија, владавина богатих која се створила највећим делом на криминалу, а друга је партократија, владавина, а може се рећи и терор партија, створен на неодемагогији, манипулацијама и сејањем илузија. Те две групације су у комплетној међузависности, представљају јединствену и до краја солидарну коалицију.
Апсолутна и апсолутистичка владавина ове колиције остварила је током ове „демократске деценије“, заиста невероватне и у свету јединствене резултате. И заиста смо по много чему, како они воле рећи – „лидери у региону“, а можемо додати и у Европи, па чак и у свету!
Рекли смо већ, да смо, као нико у свету, за време њихове реформске и демократске власти, почели да живимо у трећој држави! Постали смо за то време, а и то смо већ рекли, најнеобразованији народ у Европи! Постали смо најзадуженија земља! Постали смо најсиромашнија земља, са најнижим стандардом у Европи! Постали смо земља из које је морало да се исели 250 000 младих, виокостручних, образованих људи, што није случај ни у једној земљи у Европи! Ни у једној земљи у Европи није толико презрено знање, стручност, рад и етичност као што је то у овој земљи – истинских чуда!
Убеђен сам да ни једна власт на свету, ниједна држава, не третира патриотизам и љубав према свом народу као – кривично дело! То једино чини званична Србија, најчешће у свом парламенту и преко свих медија. Они се подсмевају, ругају се људима који се позивају на национална осећања и на патриотизам, те две племените и моћне емоције.
Ниједна власт, ниједна држава у свету није се, такорећи добровољно, одрекла 15 одсто најбогатијег дела своје земље, оног дела који је историјска колевка њене државности, њене духовности, њеног укупног индетитета! У наводној борби за Косово, (очигледно импровизованој, фингираној за домаће бирачко тело) срочили смо, наводно са својим европским пријатељима, резолуцију којој апладирију и Тирана и Приштина. Важно је имати на уму да је текст Резолуције који је усвојила Скупштина Србије, битно променио Борис Тадић у Бриселу, а по наговору, односно наређењу  својих „европских пријатеља“!
Ниједна држава на свету није успела за тако кратко време саму себе да, буд-зашто, распрода! Да остави милион људи без посла! Да се они запослени, данас сутра освесте и схвате да су само слуге на туђем поседу!
Па како смо успели да за само једну „демократску деценију“ остваримо ове невероватне и у свету јединствене подвиге.
Могли смо, на самом почетку демократуре, како се са иронијом и мноштвом разлога назива овај систем, схватити шта нас очекује. Када су бирали најбоље међу собом, а све у складу са „новим системом вредности“, онда је човек који није завео ни најобичнији чек, рецимо на експозитури неке банке у Сурдулици, постао – гувернер народне банке! Онај који није био ни портир у неком конзулату – тај постаје министар иностраних послова! И три пута тако! Онај који ни у касарну није ушао, ни војску служио, тај постаје – саветник министра војног!
У Србији, земљи деградираног и пониженог знања, можете добијати најсложеније и најодговорније државне функције, само ако сте претходно плутали кроз неку партијску канализацију! Добоко сам убеђен да ни у једној земљи на свету пропали средњошколци нису толики државни и партијски миљеници као у званичној Србији.
Чак је једно време директор „Галенике“ био лаборант са трогодишњом шуваревском школом и то – у име Групе експерата (Г-17) . Државни секретар за културу била је једна средњошколка – такође у име Групе експерата. Директор и главни уредник државне агенције Танјуг четири године је био – пропали срдњошколац!  На челу Вечерњих новости је такође пропали средњошколац чије се име помиње у рубрикама везаним за криминал и мафију. Дубоко сам убеђен да су у Занзибару, Гвинеји или Обали слоноваче, некога послали и школовали на Сорбони или Кембриџу, да би им био директор државне телевизије. У Србији то може бити пропали средњошколац, који је пре тога био и шеф свих комуниста Политике, миљеник ЈУЛ-а, јуловски министар и полазник разних сорошевских и сличних курсева одржаваних, углавном, у Мађарској!
Помињем само медије и само такве, јер како би, иначе, владао потпуни медијски мрак, како би се вршила орвеловска индоктринација, систематско заглупљивљање, манипулација и партијска дресура народа. Без њих, као таквих, не би било могуће, чињеницама заинат, вишеструко више говорити о Сребреници, као о муслиманском Аушвицу у Европи, него ли што је о Јсеновцу говорено и писано  за – 65 година!
Од таквих медијских лидера, углавном средњошколаца, сумњиве чак и писмености, али дестиловане паријске неоподобности, српском народу се скоро свакодневно изричу пресуда и лепе етикете горе него онима који су били носиоци фашизма и нацизма. Све је то, очигледно, и у функцији – оправдавања НАТО бомбардовања Србије! Добар део данашњих медијских посленика, дежурних хигијеничара садашње партијске подобности, може комотно махати својиом потврдом дипломираног комунисте из Кумровца! Такви су толико привилеговани и заштићени као да су стубови-носачи државног постојања. Сви њихови иступи су неподношљиво једенобојни (жути, наравно), сви су драстично тендециозни и сви су, очигледно, под једном диригентском палицом која диригује не само њима него и нашој укупној политици!
С друге стране, чак ни у Титославији, нису тако сурово кажњавани новинари који су држали до националног поноса и истине о нашаој стварности и у минулим ратовима и у миру.
Био сам главни дежурни (ноћни) уредик у ноћи НАТО бомбардовања Телевизије. Наравно, било је ту и десетине мојих колега. Сви смо ми, после петог октобра, односно доласка ДОС-а на власт, одмах избачени, не само са посла него и – из живота! Нико од нас, никада и нигде, није могао јавно сведочити шта је било и како је било те трагичне ноћи. Стално су говорили да смо такозвани „миљеници режима“, ратни хушкачи, националисти и шта све не. Међутим, они новинари који су, сасвим сигурно, преко својих иностраних колега и на друге начине, знали шта ће бити те ноћи – они данас управљају РТС-ом. Што се мене тиче, зна се да нисам био никакав и ничији партијски активиста и миљеник, нити сам икада држао до било чијих партијских магли и демагогије. Држао сам се строго и доследно професионалних принципа, логике и етике! То је и данас лако доказати.
Током ове „демократске деценије“ у Србији није направљен ниједан филм о НАТО бобардовању, ниједна тв-серија, чак ниједан поштен новинарски фељтон. Ниједна књига о томе у државним медијима, а сви су искључиво под њеном контролом, није ни поменута. Свако подсећање на тај невиђени злочин НАТО пакта и такозване „међународне заједнице“, данас је у Србији, бар што се медија тиче, не само непожељно већ и строго забрањено. Нећемо тиме, ваљда, подсећати своје нове „пријатеље“, на њихова скорашња злодела!?! Нова власт и њихови бескрајно послушни медији само ће, на разне начине, оправдавати све злочине над српским народом, приписујући му злодела и особине какве нису приписивани ни немачком нацизму!
Не смемо се сећати ни шта је јуче било, а камо ли у даљој прошлости! У ту сврху, у сврху брисања свог националног бића, националне меморије, свог идентитета, ова, наводно демократска држава, затворила је наш Народни музеј и нашу Народну библиотеку. Већ седам година не раде ове културне, националне институције првога реда! Има ли то и у једној земљи на свету?! Има, има у „демократској“ Србији!
Овај кратки „инвентар тужних ствари“ могао би трајати – данима!
Десетогодишњицу „демократске власти“ можемо обележити поузданом констатацијом да смо пали у комплетно дужничко ропство, да свакодневно дајемо доказе невиђеног вазалства и сервилности, да без икаквог поноса нудимо и оно што од нас такозвана „међународна заједница“ и не тражи!
Више немамо куд, све илузије о демократији су компромитоване! Мафиократија је на сцени!
Сатерани у „мртви угао“ немамо, на овај начин, никакве перспективе. Само трагичан појединац, само унесрећен народ има једну једину алтернативу! А властодршци (скоро сви својим пореклом  „клонирани, титоидни комунистоиди“) само узвикују: „Европа, нема алтернативу, нема, нема…!“ Подсетимо да су, углавном, очеви садашњих властодржаца стално узвикивали: „Титов пут нема алтернативу“, „самоуправљање нема алтернативу“, „несврставање нема алтернативу“, „братство-јединство нема алтернативу“ „ Партија (СКЈ) нема алтернативу“ и тако даље и томе слично. Они су очигледно, још у детињству, у својим кућама и свеколиким привилегијама, одлично схватили технологију (алхемију) власти, па исту примењују на  модификован начин! Њихово енормно богаћење „преко ноћи“ прати све веће сиромаштво и све већа и  све дубља несрећа српског народа!
Завршићу једним записом Иве Андриаћа од пре пола века, који ћу навести по прилично поузданом сећању. „Кад један народ проведе векове под туђинском окупацијом, а онда га узме под своје његова рђава управа, том народу се помути свест толико да више не разликује властиту корист од властите штете!“
Нажалост, ова Андрићева дијагноза, за српски народ у потпуности важи – и данас!
Хвала!

Милош Марковић

milosmarkovic46@hotmail.com

Са међународне конференције „5. октобар – десет година касније“, одржане у Сава центру у Београду 5. октобра 2010. у организацији Покрета за Србију.

Читајте без интернета: