Ђорђе Благојевић: Тeхнолошко заостајање или технолошко „заостајање“ Србије?


Пре двадесет година, Србија (у склопу тадашње СФРЈ) је извозила вагоне (смедеревска «Гоша») високо софистицираним немачким железницама, тракторе (београдски ИМТ) целом трећем свету, машине алтљике (београдска «Лола») такође, али и у неке западне земље. Да подсетим, у предвечерје злочиначке НАТО агресије, «Лола» је (формално преко Ингушетије) извезла два огромна ваљаоничка радна стана у САД! Извозили смо оружје и војну опрему у небројено много земаља трећег света, а у предвечерје првог рата противу Ирака, САД су тражиле понуду за известан број «Оркана», тада најбољег вишецевног бацача на свету. Овај систем је развијен у сарадњи са Ираком, направљено је осам комада плус прототип и 2000 ракета који су сви били власништво Ирачке стране. За нашу војску није направљен ни један једини! Зашто? Четири система и 1000 ракета су испоручени Ираку, остали нису због санкција УН. Четири система су заробили Хрвати у Травнику (зашто нису на време евакуисани у Србију?). Нама је остао само прототип и хиљаду ракета. И то је било довољно да се овај систем прослави у ратним дејствима у Хрватској, Босни и коначно на албанској граници. После рата, НИКАДА није обновљена производња овог изврсног оружја. Зашто? Зашто се данас наши производи више не производе ни за домаће тржиште? Да ли зато да би то тржиште ослободило за увоз знатно лошијих и скупљих страних система? Или једноставно зато да Србија не би имала адекватну одбрану од непријатеља који комад по комад распарчава нашу земљу?

ОРКАН инсталиран на лансер ЛУНА
ОРКАН инсталиран на лансер ЛУНА

Објашњавају нам да нема извоза индустријских производа јер је наша индустрија технолошки заостала и неконкурентна. Можда је то у неким областима и тачно, али се морамо запитати и ко је до тога довео и када. Али, технологија производње трактора се сигурно није много променила у последњих 20 година, а ни вагона, а у неким областима, посебно у областима наменске индустрије, технологија је захваљујући углавном личним иницијативама и значајно унапређена. Па зашто онда… ? Да бих одговорио на та питања, даћу као једну илустрацију неколико кратких прича из новије историје.

Прича прва: Једна неформална група инжењера из Београда је на позив тадашњег начелника генералштаба Војске СРЈ урадила идејни пројект балистичког пројектила домета 400 км. Од идејног пројекта се није мрднуло, јер је та екипа на сваком кораку саботирана од стране сопствене државе. Пројект је настављен у Ираку где га је зауставио рат када је Ирак вољом САД обрисан са мапе света, затим у Либији, где је заустављен „договором“ Либије и САД да се ѕауставе такви пројекти, да би коначно доживео успех у Пакистану. И даље, нико у Србији није заинтересован за овај српски пројекат. А да смо 1999. године имали пројектил којим смо могли да досегнемо Рим, Авиано, Беч… да ли би нас неко бомбардовао?

Прича друга: Током Золтан Дани, тада капетан ПВО војске СРЈ развио је значајно техничко унапређење «застарелих» радара руских система ПВО «Нева». Теоријски, то унапређење би омогућило да такозвани «невидљиви» (stealth) авиони постану видљиви и веома рањиви. Нижи и мање вредни умови (како би рекао Ниче) нису дозволили ни да проба тако нешто – „ко си бре ти да чачкаш по нечму што су руски генијалци направили“). Некада велика несрећа некоме донесе и срећу. 1999. године НАТО је започео свој злочиначки пир на нашем небу, и тада је дошло золтанових 5 минута, тачније… 21 секунд. Нико више није питао да ли је по прописима или не, ма само гађај, пробај било шта и пуцај! И дошао је тај дан. Али Золтан није био брзоплет. Првих неколико дана палио је радар само на кратко, испитивао свој уређај и подешавао. А онда је дошао тај дан ……….. Золтан је укључио модификовани радар и на екрану се појавио јдва пиметни брис… наредио је «Пали» и бљеснула је ватрена кугла на небу и Ф-117 је пао. Затим још неколико истих модела и коначно «неуништиви» Б-2! Рат је прошао, велики део истине је остао до данас скривен, документацију су из генералштабне документације покупили амерички официри после издајничког пуча од 5. Октобра 2000. Золтан дани је пензионисан и сада живи од породичне пекаре! Да ли је овај врсни официр и инжењер заслужио овакву «круну» каријере? Да ли је Србија то заслужила? Зашто Србија није лансирала овај производ на тржиште софистицираних система ПВО? Да ли да би заштитила злочинце који су убијали нашу децу?

Прича трећа: Почетком 2002 године, краљевачку индустрија ватросталних материјала «Магнохром», посетио је Представник министарства индустрије Србије. Ова фабрика основан још 1948 године, израсла је у једног од европских лидера у производњи плоча од Магнезита, специјалног ватросталног материјала. Скоро целокупна производња је извожена у Немачку. Током тешких деведесетих година, то је био једини рентабилни погон «Магнохрома». Извоз је настављен упркос санкцијама, јер Немци нису имали замену за те материјале. Извоз је стао тек током злочиначке НАТО агресије 1999. Производња је међутим настављена, шлепери су натоврени чекали да стане злчиначки пир… Директор је с поносом показао господину из Министарства свој најбољи погон. Али… не лези враже… господин из Министарства је завртео главом и рекао, «Ја сам управо дошао да вас обавестим да тај погон мора престати с радом јер је нерентабилан». Агонија «Магнохрома» је трајала годинама. Приватизација: «Global stееl holdings» је купио ову фабрику за неку смешну цену, али производња није покренута. Напротив, нови власник је распродао целокупну опрему, дигао кредит стављајући у залог управну зграду и од тог новца исплаћивао мизерне зараде преосталим радницима. Од некада успешног колектива није остало ништа. Остали су зидови и три висока димњака из којих више не излази дим. Две године суђења и поништење приватизације. А оштета? А кривична одговорност? Где је ту држава, где је правосуђе?

Прича четврта: Пре неколико година, у београдски Институт за Хемијску Технологију и Металургију је дошла екипа стручњака из Пакистана заинтересована за израду серије сензора на бази МЕМС технологије (једна од нјновијох технологија у области елетронских сензора) а касније и комплетан пренос технологије у Пакистан. Веома задовољни посетом и оним што су видели, пакистански стручњаци су предложили потписивање уговора о даљој сарадњи: израда одређеног броја прототипва а затим и трансфер технологије и знања. Делегација ИХТМ-а је позвана да посети Пакистан ради потписивања уговора. До посете никада није дошло а ни до потписивања уговора јер се директор института, иначе члан САНУ успротивио томе. Заштооооо????? Зашто се ово чини? Да ли зато да би се спречио даљи развој ове високе технологије у нашој земљи?

Прича пета: Београдски Југоимпорт-СДПР посећује представник Пакистана и изражава поновни интерес за производњу једне серије и каснији трансфер технологије и знања за производњу нашег најбољег тенка М-84. Неколико делегација посећује Пакистан, одседа у скупим хотелима, и… ништа! Зашто? Да ли је у питању отворена саботажа интереса сопствене државе или једноставно интервенција «са стране». Можемо само да маштамо колики је посао пропуштен. Јер за ону бившу велику државу, продаја М-84 Кувајту је била посао деценије. А Пакистан је «само» 50 пута већи од Кувајта!

Прича шеста: Београдска фирма ЕДЕПРО је развила модификовану верзију руског пројектила за вишецевне бацаче «Град» домета 40 км уз прецизност од 0.5%. Пакистан је показао изузетан интерес за овај пројектил. Упркос константном саботирању овог пројекта од стране сопствене државе које је трајало месецима, фирма је успела да се појави на презентацији по пакистанском тендеру. Победила је убедљиво у конкуренцији три стране фирме. Али… државне институције су учиниле све да спрече производњу и продају овог високо квалитетног оружја. Зашто? Да ли зато да, недај боже, не заузме део тржишта злочинаца који су нас бомбардовали?

Прича седма: Војнотехнички институт из Београда протиоклопни пројектил «Бумбар», домета 600 м, за примену у урбаним срединама. Пројектил је развијен у најтежим временима, средином деведесетих, у немаштини, искључиво вољом и ентузијазмом запослених. Испитани су прототипови, постигнути добри резултати, очекивала се серијска производња. Прошло је више од деценије али од серијске производње ништа. Никада није обновљена ни производња толико успешног вишецевног ракетног бацача «Оркан».

Прича о ВТИ-у може и да се прошири, «Бумбар» је само један мали сегмент те приче. Војно-технички институт, је био огроман научно-технички комплекс, смештен углавном у Жаркову и Кумодражу, са огромном експерименталном базом, какву сигурно не поседује ниједна земља у свету сличне величине, па ни већа. Неки су га својевремено називали „Југословенска НАСА“, што имајући у виду величину земље није ни најмање претерано. То је био, и у претходној и садашњој држави највећи научни и развојни центар уопште, али не само у овој области. На неки начин, ВТИ је био „локомотива“ научно-техничко-технолошког развоја у нашој земљи. Држава је у овај комплекс уложила милијарде долара, и уместо да се тај новац сада враћа кроз пројекте на међународном тржишту, инжењери (оно мало што је остало после неколико „транзиција“) седе беспослени, не својом жељом, и живе на рубу егзистенције. Од огромног потенцијала који је имао крајем 80-их, преко 3.000 запослених (ВТИ КоВ и Ваздухопловно-технички институт, заједно, у то време са буџетом око 85-90 милиона долара годишње), институт је после распада СФРЈ падао, преко рационализације на око 2.500, лаганим осипањем, током десет година санкција и ратова, на 1.200 крајем 90-их, да би коначно, Масовним отпуштањем половине запослених пре неколико година, дошао на садашњих мање од 600 запослених. Када се има у виду колика је цена школовања једног инжењера у овој области, која не укључује само званичне студије, већ и „сазревање“ у овој установи, радом на веома скупој опреми и производима, јасно је колико цела држава губи. У међувремену, некада најсавременија опрема, право богатство се не одржава и полако пропада. Тужно је видети огромни трисонични аеродинамички тунел (један од највећих у Европи), који је коштао стотине милиона долара, који још увек ради пуним капацитетом, захваљујући искључиво надљудском залагању особља, покривен најлонским фолијама јер „нема новца“ за поправку крова који прокишњава! Посебно треба имати на уму да ако се ова ситуација брзо не промени, изгубиће се тешко стечена знања, а иста се касније неће моћи обновити, јер нове генерације инжењера неће имати ко да обучи (просечна старост војних инжењера у ВТИ-у је око 50 година, и врло скоро ће бити пензионисани), и тиме ће оно што је било наша вековна традиција неповратно изгубити. Ко то чини и зашто? Да ли је у питању некомпетентност и глупост или једноставно велеиздаја?

Не бих да извлачим коначне закључке, остављам то читаоцу. Али морам да покушам да одговорим на питање «зашто». Нисам геополитичар и не знам довољно о свим тајнама «оних који одлучују», али неке ствари су јасне и лаику. Једно острво, које у трећем свету називају центром зла већ неколико векова држи под контролом добар део света. Колонијализам није нестао, само је променио облик. Сада је ударна песница премештена на други континент, али је „мозак“ остао на тм острву зла. И неке земље том центру сметају. Једне зато што су једноставно исувише ојачале па прете да посну локалне силе, друге јер љубоморно чувају своје природне ресурсе и не продају их у бесцење, треће једноставно зато што су као мале а независне «лош пример» за друге. Србија има помало од свега овога, али овако слаба, јадна, осиромашена, са окупационом влашћу заиста не представља никакав проблем великим силама. А англосаксонска агресија на Србију траје, у разним облицима, већ читав век. Па шта то Србија има тако значајно да би је неупоредиво јачи константно кињили, малтретирали, рушили, уништавали? Искрено – не знам. Не видим то нашу снагу у којој они виде толику опасност. Поготову не у данашњој Србији. Неки сматрају да је једноставно српски народ означен као «реметилачки фактор», као народ чији се поступци не могу предвидети модерним психо-математичким методама јер често доноси значајне одлуке искључиво на основу емоција. А познато је да се емоције не могу моделирати математичким методама. Како рече покојни Момо Капор «ми једноставно не можемо да уђемо у њихов компјутер». Ово ми још делује највероватније.

Што год био разлог, англосаксонски атак на Србију траје још од Првог српског устанка. Наполеон је гурнут на Русију да би се осигурао опстанак Османске империје и устанак је пропао. Србија се ипак коначно ослободила и од тада трају покушаји да се она смањи, по могућству потпуно уништи. Један од циљева Уједињеног Краљевства у Првом светском рату у коме било је уништење или максимално смањење Србије. Постоји званични документ о томе! Није успело, јер је Србија преживела геноцид и Српска војска однела коначну победу. Ако не може силом, употреби лукавост. Свака Србија већа од «београдског пашалука» је за Енглезе «Велика Србија», па је зато направљена Југославија. Кукавичије јаје српском народу за будући нови геноцид. Британска служба је злоупотребила патриотска осећања народа и организовала пуч од 27 Марта. Добили смо Јасеновац, Јаме, стратишта у Крагујевцу Краљеву, Земуну… «пријатељске» бомбе наших «савезника» и коначно поново Југославију (кобајаги комунистичку) али уствари опет под контролом једног британског агента. Један други агент, на платном списку „интелиџент Сервиса“ од раних тридесетих година звао се анте Павелић… Међутим, не иде све увек по плановима, тај агент је умео да у оквирима који су му били дозвољени, створи једно проспреритетну и успешну државу. Није та држава живела од страних кредита као што нас данас лажу. Живела је захваљујућу успешном пословању у целом трећем свету» и шире од тога. Нема места на Земљи где наши грађевинари нису градили, нема несврстане државе која није куповала наше оружје, а многе су куповале и нашу технологију. Технологију једне «технолошки заостале земље» Ма хајте молим вас! Али све је то ипак било под контролом и прст је увек био на окидачу, ако затреба. А Срби су уживали у високом стандарду, безбрижном животу и спавали.

И одједном, пробудише се Срби. Једна реченица је као неколико милиграма иницијалног експлозива изазвала експлозију притајеног незадовољства. Не социјалног јер га тада још није било, већ неког другог, националног, личног, поносног. Изгледало нам је то тада као да се рађа нека нова Србија, снажна и моћна. Али, као што рекох, прст је већ био на окидачу, само га је требало стиснути. Активиран је Давно сачињени план разбијања Југославије, сатанизовања српског народа, новог геноцида. План се одвијао али недовољно успешан. Срби овога пута нису вољно отишли у јаме, бранили су се. Никада им неће бити опроштено што нису пристали на нови, трећи геноцид у 20-ом веку. И колико год били сатанизовани, нису престајали да се бране. Нехумане санкције су уништиле економију, али Срби су и то преживели. Англосаксонски олош је кренуо у следећу етапу плана – отворену агресију супротно међународном праву. Скоро три месеца је трајао њихов крвави вампирски пир над 100 пута слабијим непријатељем, али Србија је одолевала. Онда су дошле отворене уцене. Ако не потпишете, неће вас бити, употребићемо све чиме располажемо ако буде потребно и нуклеарно оружје!

И Он је схватио да ипак нема ничег пречег од опстанка народа. Српском народу је било доста «победа» у којима су губили значајну масу становништва. Ипак остала је и држава, каква таква са делом територије окупираном од стране сатанистичке империје али ипак држава. Долази следећа фаза, права «уметност» англосаксонске покварености. Ако ни силом не успеш, пређи на подвалу, интриге.

Организован је пуч од 5 Октобра 2000. и дошла је нова «демократска» власт. Власт чији једини циљ је био да уништи оно што бомбе нису успеле да униште. Економију, банкарство, индустрију, пољопривреду. И наравно све националне стубове. Војску, Цркву, Академију… Дошли су неки нови људи, «млади лепи и паметни» (пример њихове младости је Мићуновић, лепоте Чанак, а памети сви до једног). Али један од њих је коначно схватио «да се држава не може градити на издаји» и нешто је зуцнуо, и… одмах је устрељен. Остали су били «паметнији» и држали се задатка. И држе га се и даље.

И шта нам је чинити? Нема решења на локалном плану, нажалост. Неопходно је комплетно преуређење државе – да она постане стварно држава. Држава која ће бринути о својим грађанима и њиховој будућности. Јер проиводња и технологија је неодвојива од других аспеката уређења државе: економије, образовања, васпитања, и на крају крајева моралног стања нације. Али то мора да се уради одмах, јер нове фабрике се и могу купити ако се има новац, али једног изгубљено знање се не може надокнадити кад време одради своје.

Јер нове генерације неће иматио ко да научи!

Читајте без интернета: