Дмитриј Бабич: Зашто је ЕУ изгубила право да држи лекције

Зашто Русија и земље Латинске Америке могу боље да се прилагоде и опстану у савременом свету него старе и арогантне државе „Старог света“? Да ли „европски пут“ уопште више постоји?

Узавреле расправе у Великој Британији у вези са доприносом те земље буџету Европске уније у Русији се сагледавају из сасвим различитог угла. Пре садашње кризе, а посебно током последњих година постојања Совјетског Савеза, Европска унија (некадашња Европска заједница) била је веома поштована у свим државама источно од Пољске.

Деценијама је идеја „опредељења за Европу“ била важан инструмент прозападно оријентисаних образованих људи и либералних медија. На тај начин они су настојали да придобију Украјину, Молдавију и друге бивше совјетске републике (укључујући и Русију) и да их „ослободе“ од злоћудне и заправо измишљене „московске контроле“. Совјетски Савез, по наводима прозападних кругова, представљао је оличење ове „контроле“ све до 1991, а касније је ова улога додељена вечито демонизованом Кремљу.

Португалија и Белорусија имају приближно исти број становника. Обе државе суочиле су се са финансијском кризом 2011. Међутим, Белорусија је девалвирала своју валуту, узела позајмицу од мање од 3 милијарде долара од Русије и успела да готово без последица преброди кризу. Португалија није могла да девалвира „свој“ евро, позајмила 97 милијарди – и сада мора још.

Данас постаје јасно да је ова црно-бела визија Европе и „европског духа“ заправо поједностављена и погрешна. „По њиховим плодовима познаћете их“, стоји у Светом писму. Ако је дрво Европске уније заиста здраво, како је онда могуће да рађа овакве плодове?

Недавни догађаји унутар ЕУ, укључујући кризу у Грчкој и у неколико других европских земаља, код многих су пробудили сумњу у старе евроцентричне вредности. На пример, Фјодор Луканов, главни уредник магазина „Русија у глобалној политици“ и један од коментатора радија „Глас Русије“ отворено је поставио питање: да ли „европски избор“ још увек постоји за бивше совјетске државе? И да ли је феномен широко прокламованих „европских интеграција“ још увек привлачан за, на пример, Украјину или Молдавију као што је био за Немачку или Француску током педесетих година 20. века, или за Шпанију и Португалију у периоду седамдесетих?

Погледајмо пример Шпаније и Португалије. Учеснице на Ибероамеричком самиту, одржаном недавно у шпанском граду Кадизу, дошле су до изненађујућег закључка: државама чланицама ЕУ, а посебно Шпанији, вероватно више требају државе БРИКС-а (на првом месту Бразил и Русија) него што је државама БРИКС-а потребна Европа.

Председница Аргентине није учествовала на европском самиту. Више су јој пријали самити Меркосура и Унасура – латиноамеричких варијанти Евроазијске уније, коју руски председник Владимир Путин покушава да формира са земљама у окружењу Русије.

Овај закључак изведен је на основу статистичких података представљених на самиту 18 земаља Латинске Америке, Шпаније, Португалије и Андоре. Упркос чињеници да је Шпанија на другом месту по обиму инвестиција у привреде латиноамеричких земаља, Шпанци су затражили помоћ од Латинске Америке, а не обратно.

Шпански дневни магазин „Ел Паис“ изнео је следеће статистичке податке у вези са тим питањем: Шпанија са својом изразито високом стопом незапослености и претећим дугом може само да позавиди земљама Латинске Америке, у којима се број људи који живи испод границе сиромаштва смањио у току прошле деценије са 50% на 30%, тако да сада више од половине становништва припада средњој класи.

Док с једне стране привреде Шпаније и Португалије показују све знаке рецесије, очекује се да ће економије „великих 20“ из Латинске Америке у овој години доживети просечан раст од 3,2%, а према неким оптимистичким прогнозама чак и 4%. Не чуди што председници латиноамеричких држава показују да одлуке могу да доносе независно од Шпаније и Португалије, а понекад према њима заузимају и снисходљив став.

Деценијама је идеја „опредељења за Европу“ била важан инструмент прозападно оријентисаних образованих људи и либералних медија. На тај начин они су настојали да придобију Украјину, Молдавију и друге бивше совјетске републике (укључујући и Русију) и да их „ослободе“ од злоћудне и заправо измишљене „московске контроле“.

Ово се не односи само на председнике Кубе и Венецуеле, Раула Кастра и Уга Чавеза, који немају обичај да присуствују Ибероамеричким самитима. Овај манир прихватила је и председница Аргентине, Кристина Фернандез де Кирхнер, која није учествовала на самиту у Кадизу јер јој је лекар саветовао да се не замара летовима преко Атлантика. Више су јој вероватно пријали самити Меркосура и Унасура – латиноамеричких варијанти Евроазијске уније, коју руски председник Владимир Путин покушава да формира са земљама у окружењу Русије.

На самиту у Кадизу, домаћини Шпанци и њихови португалски пријатељи својим некадашњим колонијама нису држали предавања о слободи, демократији и изборима. Крајње је време да и друге државе чланице ЕУ заузму исти став према својим источним суседима – Белорусији, Украјини и Русији. Белорусија стога има право да игнорише критике свог некадашњег господара Пољске, баш као што и Бразил може да игнорише снисходљиви став своје иберијске „отаџбине“ – Португалије.

Ова тврдња се може поткрепити и цифрама. Португалија и Белорусија имају приближно исти број становника (око 10 милиона). Обе државе суочиле су се са финансијском кризом 2011. године. Међутим, Белорусија је девалвирала своју валуту, узела позајмицу од мање од 3 милијарде долара од Русије и успела да готово без последица преброди кризу.

Европска унија упркос кризи има новца да друге учи демократији
Европска унија је најавила оснивање фонда чији ће циљ бити „пружање подршке друштвима са ауторитарним режимима“. Јасно је коме су та средства намењена.

А Португалија – у којој су људи деценијама куповали некретнине узимајући кредите – добила је 97 милијарди долара у пакету помоћи од ЕУ и Међународног монетарног фонда, а сада тражи још. Разлог је једноставан: пошто се одрекла своје финансијске независности уласком у еврозону, Португалија сада не може да девалвира „своју“ валуту – евро. Све што може да учини јесте да позајми још више новца.

Да ли је ово „европски пут“ о коме су нам толико причали? Такав пут нас не занима и убудуће нећемо трпети да нам држе лекције. Током 1990-их, када је Русија имала дужнички проблем према државама чланицама ЕУ (удруженим у Лондонски клуб поверилаца), постојала је извесна основа да јој се „држе лекције“.

Али ЕУ је начинила свој избор: није ништа поклонила Русији. Није отписала ни једну једину пару дуга. Данас Русија даје кредите неким државама чланицама ЕУ (укључујући Кипар, Ирску и неке друге несолвентне „учитеље демократије“). Дакле, зашто би Русија трпела снисходљив став западних земаља?

Можда ће историја ироничном игром судбине поставити ствари на своје место. Мултиетничке, нестрпљиве и релативно младе државе – „продужеци“ Европе (некада САД, а данас Русија и земље Латинске Америке), могу боље да се прилагоде и опстану у савременом свету – свакако боље него старе, непомирљиве, и крајње арогантне државе „Старог света“.

Дмитриј Бабич је политички аналитичар радија „Глас Русије“.

Читајте без интернета: