Дмитриј МИНИН: КРИЗА У СИРИЈИ КАО ЗНАК СУТОНА ЕВРОПЕ

Црква Светог Петра у Антиохији
Црква Светог Петра у Антиохији

Шта би то било заједничко између легализације „бракова“ међу припадницима истог пола у Француској, коју нису могли да зауставе чак ни такви очајнички поступци, као што је то самоубиство у знак протеста писца Доминика Венера у катедрали Нотр-Дам у Паризу, и грађанског рата у Сирији? Заједничко је то, да се у оба случаја запажа да Европу муче знаци комплекса самоуништења. „Сутон Европе“, који је још пре скоро 100 година предсказао Освалд Шпенглер, достигао је дубине када долази до одбијања    не само од сопствених културно-историјских коренова, већ и  репродукције живота као таквог… Запад, у некој помамној  –  френетичној заслепљености  труди се да  руши комплетно  старог хришћанског, а то значи и европског  наслеђа у Сирији, као да је заиста погођен фројдовским комплексом „нагона за смрћу“. И тако на потпуно исти начин, корак по корак, уништава и себе,  својим односом према институцији породице и вере.

Као да је позориште апсурда и исмејавање здраве памети, када савезници Европе у борби „за демократију“ у Сирији постају ауторитарни режими типа Саудијске Арабије или Катара, где нема ни промила оних слобода и оне религиозне  толеранције којом се врло дуго  издваја сиријско друштво. Према подацима Међународне хришћанске добротворне организације Open  Doors,  у Катару, на пример, људе који су прешли у хришћанство   претварају у отпаднике, не ретко и малтретирају. А гастарбајтери-хришћани  живе у „радним комунама“ где им је забрањено да се скупљају због божјих служби и они, као у време првих хришћана,  моле се тајно.[1] У Саудијској Арабији је забрањена свака религија која није ислам, а за прелазак у хришћанство следује смртне казна.

Није мало муслимана , држављана европских земаља, који у рату у Сирији учествују на страни радикала-исламиста. Такође није тешко представити шта ће, када се врате у Европу, донети. Према подацима експерата, у Сирији се бори преко 100 таквих „добровољаца“ из Енглеске, исто толико из Холандије, више од њих 80 из Француске, десетине из Немачке – укупно око 600 људи, или 10% од укупног броја странаца који се боре у редовима  побуњеника.[2] Лондон и Париз захтевају да се донесе одлука  о испоруци оружја сиријској опозицији. Коме? Онима, што одсецају главе војницима из Британије на улицама британске  престонице!? Зар то није комплекс самоуништења?

Цивилизација у Сирији је рођена још у 4. миленијуму пре нове ере. Дамаск је најстарија престоница на свету, која још увек постоји. У историји хришћанства Сирија заузима врло важно место. Идући ка Дамаску  у хришћанство је прешао апостол Павле. У сиријском граду Антиохија Христови ученици су први себе назвали „хришћани“.

Од 23 милиона становника Сирије око 86% су муслимани, а 10% су хришћани. Сиријски хришћани имају своје судове који се баве грађанским споровима као што су брак и развод. Од укупног броја сиријских хришћана половину чин православци, 18% – католици (углавном припадници Сиријске католичке и Мелкитске католичке цркве). Постоје и општине Јерменске апостолске цркве.

Уз муслиманске   празнике, државне празнике у Сирији чине и Ускрс и Божић. У Дамаску постоји више хришћанских рејона (Баб Тума, Касаа, Хассани); много је цркава, међу којима је најстарија звонара Светог Павла. Мирни суживот светских религија једне уз другу, који би могао да буде узор Блиском Истоку, посебно се види у познатој Омејадској џамији у Дамаску. У сали за молитве те џамије је гробница  (ћивот) са главом Јована Крститеља (Јахје), која је одсечена по наређењу цара Ирода. Тој светињи се клањају и хришћани  и муслимани. Један од три минарета џамије носи име Иса ибн Марјам (Исус, син Марије). Према локалном предању уочи Страшног суда, ће се баш по том минарету   са небеса   спустити  Исус Христос. Свакога дана  осим петка, у џамију слободно улазе људи свих вера.

Најважнија хришћанска организација у земљи  је Антиохијска Православна црква  (АПС), која се у диптиху аутокефалних помесних цркава помиње на трећем месту. Основали су је апостоли Петар и Павле  око 37.године у Антиохији. Остали су познати њени велики синови Јован Златоусти, Јован Дамаскин и многи други. 1342.године катедра АПЦ  је пресељенаа у Дамаск, где је и данас. Бројност присталица  Антиохијске православне цркве сада износи 2 милиона верника, од којих 1 милион живи у Сирији (5% становништва) а 400.000 у Либану (10%). Стотине хиљада верника  живи у САД и другим западним земљама. Богослужење је на  грчком и арапском језику.

Важна особина АПЦ  је  блискост њених поглавара са народом. Још 1898.године, уз активну помоћ Руске Императорске Палестинске заједнице патријарх Антиохијски је постао Арапин Мелетиј Думан.[3] Отада су практично сви архијереји АПЦ по националности Арапи за разлику од, на пример, Јерусалимског патријархата, задуженог за православне Палестинце, који скоро сасвим воде  Грци, што ствара одређену дистанцу између њих и обичних верника.

Друга по значају је Сиро-Јаковитска (Сиријска) православна црква,  која спада у једну од шест  Староисточних Православних цркава (заједно са Коптском, Јерменском, апостолском и другим). У Сирији њој припада 680 хиљада верника.

И још – Сирија је једино место на свету где се сачувао арамејски језик, онај којим је говорио Исус Христос, и којим се и данас говори, конкретно, у околини православног манастира Свете Фјокле Равноапостолске  близу града Маалул.

Међутим, све то може у тренутку да експлодира, и језик Спаситеља света да потпуно умре. Запад затвара очи на чињеницу да су прве жртве сиријских побуњеника, које он подржава,   управо локални хришћани. Шта је то – кратковидост или издаја? Или православци, који међу сиријским  хришћанима представљају већину, у очима Европе још увек  представљају  „шизматике“, као што је то било у време крсташких ратова? Њихов положај у зонама које контролишу побуњеници – исламисти, умногоме  подсећа на оно што се већ десило на Косову са припадницима њихове, православне вере, Србима.

Француз Александар дел Вал (Alexandre Del Valle)  пише да „постхришћански“ Запад ни једном „није покушао да   заштити хришћане Египта, Пакистана, Нигерије или Судана које угњетавају сунити … Шта више, државе НАТО-а, које још увек у Русији виде совјетског непријатеља из времена хладног рата, после 1990.године су не једном слале своје војне јединице против проруских режима (у  Милошевићеву Србију, Ирак Садама Хусеина, Гадафијеву Либију, и т.д.)… А све то, опет, у знак „солидарности“ са „савезницима“ из Персијског залива и Организације исламска конференција, који су захтевали да се заштите Босна и Херцеговина, Косово, Кувајт  и либијски, а сада и сиријски, исламисти“. По подацима А. дел Вала 80.000 хришћана из Хомса  је избегло у Дамаск и Бејрут, а укупно је из земље избегла већ трећина хришћана.[4]  Многа хришћанска села у области ратних дејстава у Сирији су после доласка наоружаних побуњеника опустела због  страха од  прогањања, сведочи Ана Нејстат, заменик директора Human Right, која је посетила Сирију.[5]

Према подацима независног Међународног истражног комитета за Сирију, хришћани (то су често имућни људи)  су жртве  напада и пљачке.  „Примера за то има баш много:  у децембру 2012. године хришћане из Маалулија су отимали као таоце, у јулу 2012. исту судбину су доживели припадници исте вере из Ел-Кусејра, а асиро-халдејце из Хуске су отели како би њихову децу натерали да се придруже устанку, у августу 2012. убијено је  12 хришћана из Џарамане, 21. октобра због експлозије минираног аутомобила у хришћанском кварту Дамаска је погинуло 15 људи, 28. новембра у Џарамани је убијено још 8 хришћана. У Катану се десио страшан случај са православним свештеником Фади Џамилом Хададом (исламисти су га скалпирали и извадили му очи зато што је  покушавао да ослободи отетог верника)“.[6]

Када су побуњеници напали стари православни манастир  Светог Илије у околини града Ел-Хусејр, који су владине јединице недавно ослободиле, а који се налазио на 20 км од сиријско-либанске границе, они су сасвим уништили   обитељ тог манастира, изнели су све црквене реликвије, дигли у ваздух звоник, срушили олтар, купаоницу и  бацили пророкову статуу, мада  у Сирији њега поштују и хришћани, и муслимани. Тај манастир је био стар преко хиљаду и по година, и био је проглашен за архитектонски споменик под заштитом државе. У две задње године у Сирији су срушене десетине цркава, највише у Хомсу и Алепу. Настрадала је и стара синагога у Џубари – предграђу Дамаска.[7]

22.априла ове године у једном селу у провинцији Алепо наоружани људи су ухватили митрополите Павла (Антиохијска православна црква) и Јована (Сиро-јаковитска црква). Кућа митрополита Јована је запаљена.[8]Министарство религије Сирије је издало коминике у коме се каже да су свештенике ухватили чеченски најамници из радикално-исламистичке организације „Фронт ал-Нусра“.[9]Оба митрополита су још увек у заробљеништву.

Цариградски  патријарх Вартоломеј је у интервјуу миланским католичким новинама Avvenire  изјавио да „насиље на религиозној основи, мржња, недостатак стрпљења према хришћанима  и даље доминирају у земљама у којима су револуције“. У Сирији је, по његовим речима, живот хришћана свакодневно угрожен“.[10]

Пад режима у Дамаску ће постати крај историје хришћанства на Блиском Истоку. Маронити у Либану неће издржати ни притисак  исламиста из Сирије, ни бесконачне реке избеглица. Њихова све већа емиграција из земље ће се и без тога претворити у бег. Шансе на преживљавање  због многобројности остаће само у Коптској општини у Египту, али је и њен  положај све тежи.

Звоно о коме говоримо не звони само за Блиским Истоком, оно звони и за Европом.



[1] http://www.sedmitza.ru/text/3722745.html

[2] http://icsr.info/2013/04/icsr-insight-european-foreign-fighters-in-syria-2/

[3] http://www.iaas.msu.ru/res/lomo06/relig/yakushev.htm

[4] http://www.atlantico.fr/decryptage/syrie-face-solution-russe-ou-retour-case-depart-alexandre-del-valle-731987.html

[5] http://izvestia.ru/news/548527#ixzz2UEWwMpym

[6] http://www.atlantico.fr/decryptage/syrie-face-solution-russe-ou-retour-case-depart-alexandre-del-valle-731987.html

[7] http://www.itar-tass.com/c11/732870.html

[8]http://www.dailystar.com.lb/#axzz2UHWdKDba

[9]http://9tv.co.il/news/2013/04/23/149667-print.html

Читајте без интернета: