ДОКУМЕНТИ: Срђа Поповић, Џорџ Сорош, Збигњев Бжежински и компанија: БОМБАРДУЈТЕ СРБЕ! (1993)


Шта Запад мора да уради у Босни

Следи текст отвореног писма које је јуче предато Председнику Клинтону:

Ситуација у Босни се рапидно погоршава. Људи су очајни, јер не виде никакав излаз из садашње ситуације. Они су жртве бруталне агресије. Али они су исто тако жртве неуспеха демократских држава да изведу акцију. Уместо да се успротиве присвајању територија путем силе, Уједињене Нације и ове демократије су послале хуманитарну помоћ у Босну. Но, ма колико ова помоћ била добродошла, она неће зауставити масакре или етничко чишћење. Хуманитарна помоћ неће заштитити децу Босне у опседнутим градовима и селима од сатеривања у муслиманске гетое нити од сакаћења, убијања и губитка родитеља.

Они су могли да буду наша деца.

Ако не будемо делали одмах и одлучно, историја ће забележити да су у последњој деценији 20. века демократске државе затвориле очи пред њеном неопростивом лекцијом: агресија којој није пружен отпор ће се проширити и наставити, док ће недостатак воље демократских држава оснажити и подстаћи оне који стичу територије и владају силом.

1. Хуманитарна помоћ и будуће етничко чишћење

У Босни су демократске државе задовољиле своју потребу да испоруче хуманитарну помоћ како би оправдале своју сопствену пасивност и ослабиле ниво одбране признате мултиетничке државе Босне, онеспособљавајући је уједно да заштити своје цивилне центре од покоља од стране диктатора посвећеног креирању Велике Србије. Западне владе које се сада јавно такмиче у трци да спасу неколико стотина осакаћене босанске деце неће моћи да избегну одговорност за покољ стотина хиљада друге деце и њихових родитеља, до којег је дошло због њиховог одбијања да допусте независној Босни да се сама брани.

Недавно су посредници Уједињених нација и Европске заједнице уз помоћ Сједињених Држава запретили да ће повући хуманитарну помоћ како би приморали босанску владу да прихвати насилне промене својих граница и поделу на етнички чисте државе, претварајућу тиме Босну у низ широко разбацаних, ненаоружаних муслиманских гетоа. Али Уједињене Нације, Европска заједница и Сједињене Државе су стално осуђивале такве промене, а уједно и инсистирале на томе да је подела Босне неприхватљива. Говорили су да је таква подела нестабилна, то јест да значи још већи број убистава, разбијених породица и изгон милиона у време када Европа затвара врата пред избеглицама. Ако је пад Сарајева увод у поделу којом ће се створити ненаоружана муслиманска гета, онда ће то уједно бити и увод у даље несреће, етничка чишћења и нестабилност у самом Сарајеву и другим босанским “заштићеним зонама” које штите само јединице Уједињених Нација, у осталим деловима Балкана и даље.

У Босни се, за разлику од Сомалије, није водио грађански рат. Као и Кувајт она је била јасан пример агресије против чланице Уједињених нација, земље чланице чију су независност Сједињене Државе, Европа и међународна заједница признале још пре 16 месеци.

Када је диктаторски режим БААС партије окупирао цео Кувајт августа 1990, он је покушао да збрише кувајтски идентитет преко силовања, мучења, одузимања кувајтских пасоша и стварања новог идентитеа Кувајта као ирачке провинције. Коалиција неколико НАТО сила и неколико не-НАТО земаља придружила се Сједињеним Државама у захтевима да Ирак напусти Кувајт, а касније у јануару 1991. и у приморавању те земље да то и учини, и то применом силе широм Ирака, а касније употребом копнених снага у Кувајту и јужном Ираку. Ова коалиција користила је право индивидуалне и колективне самоодбране сваког њеног члана, као и самог Кувајта. Њен циљ није био само ублажавање кувајтских патњи. Уједињене Нације подржале су циљ коалиције да се Ирак избаци из Кувајта, као и оне циљеве који нису били дирекнто везани за Кувајт, да би се смањила моћ Ирака да терорише своје суседе. Али Уједињене Нације нису имале никакву власт над коалицијом.

На исти начин сада би Сједињене Државе требало да поведу коалицију западних влада да спроведу свака своје индивидуално право, као и колективно право на самоодбрану. Повеља Уједињених Нација ни једној земљи не даје то право: она наиме признаје да је оно “урођено.” Са друге стране то право не зависи од одобрења Генералног секретара. Западним ваздухопловним борцима који надлећу Босну нису потребне никакве додатне припреме за обарање командних и борбених хеликоптера које су Срби користили, у још једном директном кршењу својих обећања, да отерају Босанску армију са њених одбрамбених положаја Сарајева на планинама Игман и Бјелашница. Запад је ово могао да уради без разрађених планова који би координисали ваздушне нападе на земаљске циљеве, при чему не би угрозио снаге Уједињених Нација на терену, а не би морао ни да тражи одобрења Генералног секретара УН, Европског Савета министара, 16 НАТО амбасадора и разноразних УН команданата – процедуре које би сигурно претвориле пад Сарајева у свршен чин. А то би била катастрофа не само за Босанце, већ и за релевантност улога УН-а, Европе, НАТО-а и Сједињених Држава.

Сједињене Државе требало би одмах сада да ступе у акцију како би знатно смањиле садашњу и будућу моћ српске агресије, и уједно ставиле Босанце у ситуацију у којој не би морали да се неограничено ослањају на заштиту коју им пружа међународна заједница.

Недостатак воље Западних демократија да пређу у акцију оснажиће оне који силом стичу територије и силом владају њима.

Са таквим ограниченим политичким циљем западне ваздухопловне снаге би играле много већу улогу, а америчке и друге западне копнене снаге много мању и привременију улогу, него у било којој опцији ангажмана УН снага која би трајала неодређено дуго, с обзиром да би морала да штити беспомоћне муслиманске гетое и опкољене коридоре за испоруке који воде ка њима. Гетои и ти коридори који воде ка њима били би изложени сталној артиљеријској и снајперској ватри, све док извори тих напада у Србији остану нетакнути.

Наша моћ уперена против садашњих и будућих потенцијалних извора таквих напада може се користити селективно и дискриминативно. Зоне у којима је забрањено летење могу се применити и противваздушна одбрана потиснути како у Србији тако и у Босни. А врло висок проценат војних авиона на великим аеродромима у Србији може се уништити на начин који не би угрозио српске цивиле и УНПРОФОР. УН алтернатива, пак, значи будуће етничко чишћење и бескрајну војну заштиту од стране међународне заједнице.

2. Босна не припада историји

Оно што Запад сада каже и уради у Босни утицаће на будућност саме те земље, осталих делова Балкана и других земаља које су недавно стекле независност, с обзиром на то да се оне, које су добиле слободу после пада комунистичких режима сада поново суочавају са опасношћу да им та слобода буде одузета од стране бивших владалаца, који би, попут Милошевића, желели да под изговором заштите мањина поново освоје стратешку инфраструктуру и територије са чијим губитком се њихове пан-национално настројене војне снаге никада нису ни помириле.

Чак и сада после 16 месеци перверзне западне политике која је побожно осудила пан-срспке агресоре, при томе не чинећи ништа да заустави масакре, Запад још увек може да примени у великој мери и на дискриминативан начин своју силу да би смањио моћ слабо мотивисане и лоше дисциплиноване Српске војске у Босни и њен извор подршке у самој Србији. И Запад може да помогне да се наоружа већа, боље мотивисана Босанска армија која још увек одржава неку врсту контроле над градовима у којима се налази гро босанске индустрије, па и индустрија оружја. На тај начин Запад може да побољша шансе за опстанак слободне мултиетничке Босне.

Са друге стране ако Западни посредници и УНПРОФОР сатерају ненаоружане босанске Муслимане у мале, етнички очишћене остатке Босне, светска јавност ће са ужасавањем гледати на телевизији како ти делови нестају испред очију Западњака док Срби крше прекид ватре, као што су то учинили и са осталим примирјима током 23 месеца рата у Хрватској и Босни. То ће са друге стране бити истовремено још једна спектакуларна манифестација наивног поверења у српска обећања, које ипак постоји иза циничних изјава Запада. Реал политика која се манифестује као фантазија у стварном времену.

Чак и када би цела Босна (а не само Сарајево) били заузети, као Кувајт у августу 1990, било би изузетно важно да демократије јасно укажу, баш као у случају Кувајта, да се насилне промене граница и етничко чишћење, било у режији Србије у Хрватској или Босни, или у режији Хрватске у Босни неће толерисати, а камоли признавати.

Ако им Запад јасно не предочи такав свој став, онда он неће моћи да утиче на убедљив начин на Хрвате и Србе који су већ обновили конфликт започет пре две године од стране Србије употребом Југословенске армије за запоседање територије у Хрватској и касније за окупацију Босне. Уз то Запад онда неће моћи ни да заустави српско етничко чишћење Албанаца на Косову и Мађара у Војводини. У Македонији (коју нису признале ни Америка ни Европа због грчких приговора), у којој су Сједињене Дражаве и Шведска распоредиле без јасног циља копненне снаге, западна политика изгледа још нејаснија него у другим бившим југословенским републикама. Тамо Запад неће моћи ништа кохерентно да поручи у циљу разрешења потенцијалних конфликата између Грка, Срба, Албанаца, Бугара, Турака и фрустрираних македонских националиста који могу да збаце умереног Глигорова. И коначно Запад онда неће имати шта да каже у циљу сузбијања нове озбиљне опасности у виду паннационалиста у бившем Совјетском Савезу и другде.

3. Улога силе и празне претње

Празне претње имају перверзан ефекат. Диктатору који ће попустити једино пред супериорном силом Запад може жестоко да прети једино у нади да ће те претње саме по себи бити у стању да зауставе агресију, то јест да ће његове претње и бескрајне припреме бити “јасна и гласна порука.” Али ако Запад не употреби силу уопште или је употреби само у симболичној уместо у великој мери за смањивање Милошевићеве моћи, или пак само да исфорсира босанску капитулацију, “примљена порука” ће само нарушити углед наводној решености Америке и Запада.

Potpisnici:
Margaret Thatcher, Former Prime Minister of the U.K.
George Shultz, Former Secretary of State
Prince Sadruddin Aga Khan, Former U.N. High Commissioner for Refugees
Frank Carlucci, Former Secretary of Defense
Francois Heisbourg, Former Senior Adviser to President Mitterrand
Jeane J. Kirkpatrick, Former U.S. Ambassador to the U.N.
Zbigniew Brzezinski, Former National Security Adviser to the President
William Clark, Former National Security Adviser to the President
Paul H. Nitze, Former Chief Adviser on Arms Control
Max Kampelman, Former Head of the U.S. Negotiating Team on Nuclear and Space Talks with the Soviet Union
Walther Leisler Kiep, Chairman, Atlantik Bruecke (Bonn)
Natan Sharansky, Former Soviet prisoner of conscience
George Soros, Creator of the Open Society Fund, supporting opposition in Belgrade
Murat Karayallin, Mayor of Ankara
Elie Wiesel, Nobel Laureate
Czeslaw Milosz, Nobel Laureate
Joseph Brodsky, Nobel Laureate
Susan Sontag, Writer
Sir Karl Popper, Philosopher
Albert Wohlstetter, Winner, Presidential Medal of Freedom

Morton I. Abramowitz, Pres., Carnegie Endowment for International Peace
Fouad Ajami, Johns Hopkins University
Mark Almond, Fellow of Oriel College, Oxford University
Muhyi Al-Khateeb, Member of Iraqi National Congress (London)
Abdulrahman Al-Rashed, Editor in Chief, Al Majalla (London)
Ivo Banac, Professor of Modern History, Yale University
Daniel Bell, Professor Emeritus, Harvard University
Ishik K. Camoglu, Political Commentator, Turkish Times
David S. Clark, Professor, University of Tulsa Law School
John Cogan, Senior Fellow, Hoover Institution
Devon Cross, Pres., Donner Canadian Foundation
Ihsan Dogramac, Chairman of the Board of Trustees, Bilkent University (Ankara)
Robert H. Donaldson, President, University of Tulsa
Alfred Dregger, Hon. Chairman of the CDU/CSU, German Bundestag
Osama El Baz, Senior Political Adviser to the President of Egypt
Sukru Elekdag, Former Turkish Ambassador to Washington
Charles W. Fairbanks, Jr., School of Advanced International Studies, Johns Hopkins University
Alan Fogelquist, Historian of the Modern Balkans
Rend Rahim Francke, Director, Iraq Foundation
Gerald Frost, Director, Centre for Policy Studies (London)
Frank J. Gaffney, Jr., Former Deputy Assistant Secretary of Defense, International Security Policy
Henry Louis Gates, Jr., W.E.B. DuBois Professor of African American Studies, Harvard University
Patrick Glynn, Resident Scholar, American Enterprise Institute
Zuhair Hamadi, Director, Organization for Human Rights in Iraq
Marshal Freeman Harris, Former head of Bosnia desk at the State Dept.
Pierre Hassner, Director, Centre d’Études et de Recherches Internationales (Paris)
Donald Hicks, Former Undersecretary of Defense for Research and Engineering, Department of Defense
Fred S. Hoffman, Former Director of Strategic and Theater Forces, Department of Defense
Efraim Inbar, Director, Besa Center for Strategic Studies at Bar-Ilan University (Israel)
Werner Kaltefleiter, Professor Political Science, Christian-Albrechts University, Kiel (Germany)
David Kay, Former Head of the IAEA Inspection Team in Iraq
Zalmay Khalilzad, Former Director of Policy Planning, Defense Dept.
Altemur Kilic, Former Turkish Deputy Ambassador to the U. N.
Teddy Kollek, Mayor of Jerusalem
Mirko Kovac, Serbian novelist
Salko Krijestorac, Correspondent for Ljiljan, “Free Bosnia” magazine
Laith Kubba, Member, Iraqi Natl. Congress (London)
Beate Lindemann, Executive Vice Chairman, Atlantik-Bruecke (Bonn)
Gerhard Lowenthal, Journalist, ZDF-TV, Germany
J.J. Martin, Senior Counselor, Presidential Commission on Integrated Long-Term Strategy
Stjepan G. Mestrovic, Professor of Sociology, Texas A&M University
Joshua Muravchik, Resident Scholar, American Enterprise Institute
Uwe Nerlich, Director of Research, Stiftung Wissenschaft und Politik (Germany)
Emma Nicholson, M.P., Chairman of Iraqi Humanitarian Relief Committee
John O’Sullivan, Editor, National Review
Martin Peretz, Editor-in-Chief and Chairman, The New Republic
Richard N. Perle, Former Assistant Secretary of Defense for International Security Policy
Boris Petrovchich, Chairman, American Committee to Support Democratic Croatia
Norman Podhoretz, Editor, Commentary
Srdja Popovic, Founder of Vrema, opposition weekly in Belgrade
Reha Poroy, Vice Chairman, the Social and Political Studies Foundation, Ankara
Igor Primorac, Professor, Hebrew University, Jerusalem
Nasser Rabbat, Assistant Professor, M.I.T.
Paul A. Rahe, University of Tulsa Law School
Ghassan N. Rassan, Scientist, American Geophysical Union
Andras Riedlmayer, Harvard University
Peter W. Rodman, Senior Editor, National Review
Eugene V. Rostow, Former Director, U.S. Arms Control and Disarmament Agency
Nicholas Rostow, Former Special Assistant to the President for National Security Affairs
Henry S. Rowen, Former Assistant Secretary of Defense for International Security Affairs
Stefan Schwarz, Member, German Bundestag
Christian Schwarz-Schilling, Member, German Bundestag
Namik K. Senturk, Former Governor of Istanbul
Ismail Seysal, Former Ambassador of Turkey
Albert Shanker, President, American Federation of Teachers
Henry Siegman, Executive Director, American Jewish Congress
Robert H. Silk, Coalition for Intervention Against Genocide
Michael H. Spreng, Chief Editor, Bild am Sonntag (Hamburg)
Hans Sterken, Chairman of Foreign Affairs Committee, German Bundestag
Norman Stone, Professor of Modern History, Oxford University
Andrew Sullivan, Editor, The New Republic
Seyfi Tashan, Director of Foreign Policy Institute, Hacettepe University (Ankara)
Bassam Tibi, Professor of International Relations, University of Gottingen
Abdurrachman Wachid, Head of Nahdutal Ulama, Indonesia
Helga Walter, National Strategy Information Center
Max M. Warburg, Partner, M.M. Warburg & Co. (Hamburg)
Leon Wieseltier, Literary Editor, The New Republic
Roberta Wohlstetter, Winner, Presidential Medal of Freedom
Otto Wolff von Amerongen, Chairman, German East-West Trade Committee (Cologne)
Paul Wolfowitz, Former Undersecretary of Defense for Policy
Aydin Yalcin, Editor, New Forum (Ankara)
Memduh Yasa, Chairman, the Political and Social Studies Foundation (Istanbul)
Mesut Yilmaz, Leader, Motherland Party (Turkey)
Rex J. Zedalis, University of Tulsa Law School
The Wall Street Journal, New York, 2. septembar 1993.

Читајте без интернета: