др Јована Стојковић: Позив који се не одбија, или – Да ли смо сви мождано мртви?

„не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације“
Увод у медицинску етику, 95 стр.

Направити проблем и понудити законско решење, које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији.

Док нам разним црним хроникама, међуножјима и државним ударима отупљују сваку људску реакцију на немаштину, глад, болест и неправду у најближој околини, многобројни скупо плаћени (одакле?) билборди, по наруџбини, позивају на подршку новом Закону о трансплантацији, терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.

head-transplantation

Чик пробајте да неком ганутом (који вам иначе и „пре смрти“ не би дао чашу воде) кажете да не подржавате ово „подизање свести и позив на хуманост“, а да не добијете по параноичној њушци, уз опаску да ћете носити на души госпођу из Беле Паланке која је стигла и до дневника у пола осам зато што је имала праву болест у право време (остали могу анонимно да умиру до неког новог закона).

Прву трансплантацију срца извео је доктор Бернар у Кејптауну 1967. год. Његов пацијент Вашкански није био свестан ризика којем се излаже и пристао је на захват за који му је лекар обећао да ће му „спасити живот“. Убрзо након операције добио је тешку упалу плућа, прикључен је на „вештачка плућа“ упркос свом противљењу. Осамнаестог дана после операције је преминуо. За све то време, др Бернар је држао конференције за штампу и бивао светски познат. У собу намученог и имунокомпромитованог болесника данима су долазиле новинарске екипе да би га фотографисале, док је доктор дан пре његове смрти забранио његовој жени да уђе код њега „да га не би заразила“.

1968. урађено је 105 трансплантација. Деветнаесторо људи је умрло још на столу, 24 у року од три месеца, двоје је живело од 6 -11 месеци, а један годину дана.

1968. од 55 пацијената са трансплантацијом јетре, 50 је живело 6 месеци. Ови почетни резултати никако се нису могли сматрати охрабрујућим, но то није сметало да се ова пракса настави, и то потпомогнута Харвардским критеријумима „мождане смрти“ који су издати 1968. год. и који редефинишу сам појам смрти који је до тада био недвосмислено јасан како лекарима тако и било коме другом.

Појам „мождане смрти“ улази у ширу медицинску праксу 1986. године са критеријумима који нису прихваћени у свим земљама (негде сте више, негде мање мртви).

Према судско-медицинској науци, постоје несигурни, вероватни и сигурни знаци смрти. У несигурне знаке смрти спадају нпр. прекид дисања и крвотока, а у вероватне, између осталих, мртвачке мрље и укоченост који се могу јавити и у предсмртној агонији када се још увек особа сматра судско-медицински живом. Сигурни знаци смрти су псеудомеланоза и лешне промене и тада се са сигурноћу може прогласити смрт особе. Овај постепени процес умирања је разлог што се покојници не сахрањују одмах и зашто свако село у својој историји има понеку бабу која се вратила са сопствене сахране

Да видимо сада колико је човек у можданој смрти мртав. Овакав „мртвац“ никада нема вероватне и сигурне знаке смрти, а може имати неке несигурне знаке. Главни критеријум за мождану смрт јесте „смрт целог мозга“ која се утврђује клиничким прегледом и допунском тестовима који опет нису у свим земљама обавезни. Клинички преглед у нашој земљи врше два лекара (неуролог или неурохирург и анестезиолог) и уколико се сложе да сте мртви – мртви сте, а то је чак и законски регулисано:

Чл. 49.
Momenat utvrđivanja moždane smrti od strane Komisije na osnovu odluke iz stava 3. ovog člana, smatra se momentom smrti lica kod koga je dijagnostikovana i utvrđena moždana smrt.

Ово изједначавање пред законом биолошке и „мождане“ смрти не односи се само на добровољне доноре органа, већ на све нас, и важи од 2012. год.

Клинички преглед који лекар обавља је његова субјективна оцена и на нама је да се надамо да ће бити исправна и поштена. Допунски тестови су објективније мерило и нису у свим земљама обавезни, код нас је обавезан нпр. апнеа тест. Ево шта о овим тестовима каже Америчка академија за неурологију, институција која је и дефинисала клиничке критеријуме за мождану смрт 1995.:

„Мало је доказа којима би одредили минимални прихватљиви период опсервације који би несумњиво утврдио да су неуролошке функције неповратно оштећене… не може се са сигурношћу утврдити да ли увек помоћни тестови тачно потврђују престанак функције целог мозга“ (Neurology 2010;74:1911-1918)

Ако и занемаримо ово „да мож да бидне, а не мора да значи“, можемо поставити питање: да ли је смрт дела или чак целог мозга једнака са смрћу личности?

Сама наука каже да је приликом лезија можданог стабла могућ наставак функционисања таламокортикалних пројекција (очуван садржај свести: сањање, осећање..), као и да је могућа ЕЕГ активност, док приликом лезије коре мозга уз очувани функцију можданог стабла може бити квантитативно очувана свест. Ово врло добро зна свако ко је имао ту несрећу да буде близу свог сродника или пријатеља који је „мождано“ мртав, а кога су убеђивали да он „не осећа ништа“ и да је већ умро само му нису јавили…

Врхунац лицемерја на ову тему је реченица која стоји на сајту srbijazatransplantaciju.com где нам познати возач кола Шумахер поручује да „као донатор органа можете чинити добро и након смрти“, иако смо могли прочитати да је више од две године у коми (са свим органима на броју) и да о њему брине 15 лекара за 135 000 нечега недељно, што је његова лична ствар на коју апсолутно има право, али просто не можемо да се не запитамо да ли би у том стању крпили рецимо неког од нас или би објашњавали породици да смо „умрли“. Његово стање описала је и једна овдашња тоалет новина:

„Šumi – plače. Nekada čak i misteriozno. Plače kada čuje glasove svoje dece, kada čuje glas svoje žene, ili kada čuje svoje pse. U tišini sobe u kojoj je smešten – suza se sliva niz njegovo upijeno lice na svaki zvuk koji mu je poznat. U svemu ovome možemo… možemo da vidimo život, smešten u toj kapi; Baš tu je snaga čoveka koji je dirnut, i koji nas sve dotakne“.

Чудан ти је тај живот, негде га видиш, негде га не видиш, варљива категорија…

 

И док ми збуњени размишљамо дал смо живи ил мртви, јал да дамо органе, јал да не дамо, горе поменута новина са својим саговорником доктором из Управе за биомедицину развејава Србима заблуде и страхове којих смо препуни, наравно без разлога. Тако доктор објашњава да ће нама „даривање органа“ постати милије када заборавимо на нашу браћу и сестре са Косова и Метохије који су, оверавани метком у главу на вратима албанских „клиника“, даривали своје органе широм цивилизованог света. И шта је сад ту проблем, штедели људи на анестезилозима, криза, мора се.

Г-дин доктор, очито врсни познавалац религија, тврди и да „све религије одобравају трансплантацију“. Тако на горепоменутом сајту srbijazatransplantaciju.com пише да „СПЦ прихвата давање органа, крви и ткива уколико они помажу побољшању здравља и спречавању болести“.

Заинтересовани за детаљније образложење могли су да прочитају још пар страница које је у делу „наставак“ написао епископ Иринеј бачки, а где се јасно ставља ограда да је трансплантација одобрена када се не нарушава здравље даваоца, када давалац и прималац добровољно пристану на трансплантацију и да је трансплантација срца одобрена само са леша умрле особе, ал ко још чита ситна слова…

Са друге стране, ако Црква сматра да је абортус убиство када год да се почини, морала би тако гледати и на проблем узимања органа код „мождано мртвог“, јер плод који се зачне до 6 недеље нема срчану активност, ЕЕГ се може регистровати тек од 8 – 10. недеље, а за дисање ван мајчиног организма плод није способан до 20. недеље.

Шта да раде људи који покушавају да буду православни хришћани, који се сваке недеље у својој Цркви моле да „крај наших живота буде хришћански, без бола, непостидан, миран“, они који желе да им молитва ближњих ублажи муке разлучења душе од тела, они који желе припремљени да угледају лице Господа Бога онда када нас он призове к Себи, а не када Комисија из члана 49 одлучи да је време да одемо?

Закон предвиђа да буду уписани у регистар „оних који се противе узимању органа“ који ће „чувати“ Управа за биомедицину, а по речима заштитника грађана и у базу МУП-а.

Хм, интересантан израз то „противљење“. Те противљење вакцинацији, па противљење трансплантацији, па противљење педеризацији, па противљење ГМО-у… звучи некако проблематично, нарочито када све побројано уђе у законе, онда може испасти да се противите законима, а тада већ постајете легитимна мета како за хапшење, тако и за лечење широких палета новоболести: oppositional defiant disorder (противљење аутоитету, законима), organized stalking (веровање да га прати држава и обавештајне службе), orthorexia nervoza (инсистирање на храњењу здравом храном), passive-agressive bihevior (пасивна опструкција неког општеприхваћеног циља) …

Метода лечења биће – трансплантација мозга.

transplantacija-mozga

извор: Фејсбукрепортер

Читајте без интернета: