др Вишеслав Симић: Став Србије и Срба у вези са санкцијама

Говор на међународној конференцији посвећеној санкцијама Запада против Русије Аутономни Метрополитан Универзитет, Мексико, 26. II 2015.

Постоји једна земља на Балкану која је и под меком и под тврдом окупацијом Запада—земља, коју су током последњих 15 година заредом водили неуспели шеф мафије, бескорисни самозаљубљенко, и, коначно, данас, психопата који је изгубио сваку везу са стварношћу. Та земља је Србија—некада распламсала бакља слободе, и симбол независности, земља народа који никада није издао пријатеље, и који је жртвовао све што има, па и животе, да би очувао част и достојанство. А данас је то само сенка државе и републике јер нема државност, а народ нема никакав утицај на доношење одлука о сопственом животу и будућности.

Ево и примера за то: само пре неколико недеља влада Србије је онемогућила Србима у иностранству да се окупе у амбасадама Републике Србије како би обележили Дан државности. Званично је објашњено да се ради о штедњи! Од када се ШТЕДИ НА ДРЖАВНОСТИ?! Јасно је да већ деценијама нема равнотеже сила у међународним односима, као и да принцип суверенитета важи само за поједине међународне насилнике.

Сведоци смо да Русија покушава да свет врати у нормалу. Данас су широм света запрепашћени покољима и уништавањима на Блиском истоку и широм јужне Средње Азије. Али, морамо свет потсетити да је све то почело 1999. године, када је злочиначки нападнута и уништена Србија, када су Сједињене Америчке Државе уништиле и сам принцип суверенитета, скупа са својим саучесницима из Европске Уније и са својим НАТО послушницима.

Започет у Србији, тај процес је настављен бурно преко Блиског истока, па до такозваног ”меког трбуха Русије”, све док није доспео и у саме руске земље—у колевку Русије, у Украјину. Оно што је започето у колевци Србије—Косову—завршава се у колевци Русије! Баш јуче је државни секретар САД, Џон Кери, објавио у америчком савезном Сенату да је у овом америчко-руском сукобу Србија ”на линији ватре”!
То значи да се Американци спремају да пуцају! А Руси ће узвратити. Мораће!

Ипак, и поред свега што нам је пред очима, влада Србије се понаша као снаша на поселу, тврдећи пазар са двојицом момака истовремено. Иако се може признати да свако понаособ има природно право на залуђеност, то право се негира председнику владе једне државе. Ако, пак, жели да оствари то право, мора да поднесе оставку како би одговорна и способна особа могла да обезбеди држави сигурност и развој.

Ко би, ако је имало разуман, склапао савез са неким ко га ставља ”на линију ватре”?!
Нарочито када је на другом крају те линије историјски доказани брат и савезник, који пружа снажну руку заштите, пуну средстава за обнову овог напаћеног и пониженог народа!
Званичан став српске владе је да је Србија за мирно решавање међународних сукоба, и да Србија подржава само оне санкције које пропише Савет безбедности Уједињених Нација.

Ипак, ми Срби знамо из искуства да је то потпуна будалаштина јер када се велике силе злочиначки удруже против мале и беспомоћне земље, ти мировни процеси им служе само као средство за припрему њеног уништења и окупације. Ми се још горко сећамо мировног посматрача Вилијема Вокера и мировне мисије ОЕБС-а 1999., а и претходних лажних и убитачних мировних мисија Европске Уније и САД, у Крајини и Босни и Херцеговини. Ми се сећамо и званичних и законских економских и политичких санкција против Србије и Срба, прописаних од стране Савета безбедности УН, донетих на основу лажних оптужби и сплеткарења Запада на Балкану. Покољ недужних цивила у реду за хлеб у Сарајеву 1992., за који су били оптужени Срби, је раскринкан као америчка намештаљка, и само се чека дан када ће то моћи и јавно да се докаже.

Знамо ми како Запад уме да искористи и Уједињене Нације да легализује најстрашнији од свих злочина—Злочин Против Мира—који су САД починиле 1999., приморавши земље НАТО-а да саучествују у њему. Деветнаест најмоћнијих земаља света је тада, упркос противљењима Русије и Кине, напало, уништило, и окупирало Србију, а онда су убедили Јељцина да то озваничи стварањем Протектората Уједињених Нација, из којег су веома брзо најурили руске мировне снаге.
Али, чак и да поверујемо у српску званичну политику, дела тренутне владе Србије доказују да чини и немогуће како би у стварности санкције заправо биле спроведене. Катастрофа пројекта Јужни ток је доказ томе. Иако тренутни владари Србије криве Бугарску за ту пропаст, они су барем исто толико криви за то. Сиромашна Србија је због тога већ изгубила преко 30 милиона евра, а цена изгубљених инвестиција прелази 2 милијарде евра. Једног дана их треба казнити и за 300 милиона евра изгубљених годишњих транзитних прихода!

Октобра протекле године смо сазнали из извештаја Европске комисије да ће неувођење санкција Русији коштати Србију чланства у ЕУ.
Дај Боже! — кличе већина Срба.

Ипак, сва та упозорења, и све заклетве тренутног председника владе да неће увести санкције Русији не вреде ништа када се зна да се у Минхену, на конференцији посвећеној организовању Запада против Русије, сусрео са потпредседником САД, једним од највећих русофоба (и србомрзаца!) Америке, са мајданском вештицом, Викторијом Њуланд, и са врховним заповедником НАТО ратних злочинаца, Столтенбергом.

Само болесном уму то не изгледа као конфликт интереса!
А чак и званични медији су нас известили да су сви они вршили притисак на тренутног председника владе Србије да уведе санкције Русији јер је Србија најважнији симбол данашње Европе као једина значајна земља која се још није покорила заповести Америке. (Друге две ”земље” су Босна и Херцеговина, где Срби не дозвољавају Сарајеву да се покори САД, и Бивша Југословенска Република Македонија, где већина становника и поред своје квази-националистичке затуцаности зна да им опстанак зависи само од руске заштите пред америчким попуштањем шиптарима да распарчају ту вештачку творевину).

Привредна комора Србије је објавила забрињавајуће податке да је извоз у Русију пао за 3% у 2014., иако је сваке године, током последњих 4, растао у просеку за 33%.

Трговински дефицит нам је порастао за 49%, што је 1,34 милијарда долара. А све то упркос нашем привилегованом положају на руском тржишту због трговинског споразума са Русијом, и могућностима које за извоз из Србије представљају незаконите санкције Европске Уније Русији, нарочито за произвођаче хране. Само је извоз јабука у Русију порастао за 80% у 2014! Ипак, наши тренутни владари чине све да не можемо да искористимо те предности за наш развој.

Чак је и пословним људима из Европске Уније јасно да су санкције узалудне, и да највише штете привреди земаља које су их увеле. Многи држављани санкцијских земаља покушавају да нађу начин да преко Србије извозе у Русију. Једна од највећих компанија за прераду меса је отворила своје представништво у Србији, и улаже у узгој свиња и сточне хране, надајући се да ће успети да оствари добит у Русији, упркос криминалности таквог пословања на основу закона своје земље.

Узевши у обзир само једну чињеницу—да је Русија 2014. потрошила преко 40 милијарди долара на увоз хране—здраворазумска особа закључује да само лудак може да подржава кијевске нацисте и да одбаци могућност трговине са једном од ретких земаља која данас тргује за готовину.

Сећам се сусрета разних српских представника са званичницима САД у Вашингтону. Често су им, онако, као узгред, говорили да Америка не би ни приметила ако би Србија нестала, јер Америци не представља ништа. Руси би могли да нам кажу то исто данас—када би нас Руси ценили само кроз новац, а не као људе, браћу и савезнике.

Огромна већина Срба (и не само у данашњој Србији) сматра тренутне властодршце издајицама обећања и заклетви из времена избора, издајницима српског националног интереса, и досад највећом српском бруком.

Ми знамо да нас Русија никада није напала, да није убијала наш народ, и да нам није отела свету земљу, како то јесу, кроз историју, и како то и данас чине ”пријатељи” тренутног председника владе Србије.

Ипак, шта да се очекује од земље у којој је мање људи видело магистарску тезу њеног председика него што их је у Америци видело родни лист Обаме, где су министар полиције и градоначелници главног града и његове највеће општине доказани плагијатори докторских дисертација, чији би министар иностраних послова засигурно једино добио докторат на Јељциновој Академији за алкохолисаност на радном месту, да је Бориса Бог још мало поживео, и где министар одбране више зна о плочицама за купатило него о челичним плочама за тенкове?!

Једино се може очекивати, ако се та злочиначка удруга не разјури, да ће Србију одвести у провалију америчке спољне политике.

И мени су, као и многим другим Србима и Српкињама, школованим у иностранству, званичници данашње Србије рекли да нам стране дипломе не вреде ништа, и да наше радно и научно искуство не може да се примени у Србији јер је стање другачије него у свету. Кажу нам, охоло, да можемо да конкуришемо да радимо као чистачи.

А то је управо оно што Србији треба данас—једно добро чишћење шљама и багре, како би високо квалификовани, професионално доказани, родољубиви, одлучни и рационални људи и жене могли да направе ред, и донесу исправне моралне, економске и политичке одлуке за будуће генерације Срба.

Читајте без интернета: