(четири писма из Њујорка)
28. април 2010.
Или хладно или киша и онда један топао дан и поново хладно и киша. И природа је отишла.
Тешко је описати како је овде.
Банкротирају градови, одлазе школе и болнице.
Моћне корпорације и војна индустрија су јачи од владе, јер је ова земља заснована само на новцу.
У последње време је горе, јер 2% милијардера су уствари створили глобализацију која уништава културе. Исти стварају ратове, јер тако зарађују. То је њихова професија, као што је моја да будем писац. Али ја не убијам никог.
“Ући у Европу, ући у Европу“, говорили су ти који су слали најбоље Србе да умру у Хагу. Па ми смо Европа, не морамо ући.
У ствари, ЕУ ништа не значи. Погледајте Грчку сад у проблемима.
Поново нови генерални штрајк. Боље да мисле на револуцију.
Револуција се догађа сад у Јужној Америци, почевши од Венецуеле. Боливарска револуција у име првог ослободиоца Боливара, пре много година. 26. априла, ове године је објављено.
Било ми је мило да су бар неке земље одлучиле да не буду слуге.
Чекам нове револуције у име социјалне правде, против глобализације и ратова. За живот.
Нађа Тешић
29. април 2010.
Позвали су ме пре неколико дана да читам песме са другима.
Имала сам само три на енглеском – више их постоји на сајту на српском.
Пре мене су читале две особе – неке песмице које сам заборавила. Да су биле интересантне, не бих.
Онда долазим ја, али морам прво да објасним где се све догађа јер би мислили да говорим о Ираку или Авганистану.
Објасних кратко и хладно да су САД бомбардовале моју земљу три месеца у пролеће. И да те песме долазе из те реалне атмосфере 1999.
Били су шокирани јер је моје било стварно. Уништила сам њихов дан. Они се не сећају тога, нити Ирака.
Било је дуго ћутање, а онда аплауз. Јер су песме као песме добре. И онда киднух.
То ме је подсетило на тешко време када је мој једини брат умро и морала сам бити на комеморацији и говорити како би он желео. Да је његово име Стојан, а Стив су му наметнули. Његово детињство, рад све и шта је мислио о САД на крају живота. Лоше. Да нисам била ту, нико не би знао да се родио у Ужицу, у Србији.
Као што сам знала унапред – после мене су дошли Американци, причали шале о њему, смејали се итд. итд.
Американци су ми рекли док сам излазила, да сам употребила и ову прилику да ширим пропаганду!!!!!! Коју пропаганду? Да је мој брат рођен у Србији и да на крају живота није волео Америку. То је истина. Нек се носе у..
Ја их се не плашим, нимало. И ви тамо не бисте требали.
Пољубите Београд и земљу.
Ваша Нађа Тешић
1. мај 2010.
Данас је Први мај, дан радника у целом свету. Почео је у Америци, када су радници били као робови. У Чикагу.
Идем и поред тога што ме нога боли. На Јунион сквер, на југу острва. Јунион значи много шта, али је значило и синдикат радника.
Ту су хиљаде људи, стиснуте у један делић тог простора. Немогуће је кретати се. Полиција свуда.
Одох кући. Време грозно – као август, а пре два дана је било као март. Сви су то приметили и сви се жале. Природа се побунила. Има право. Треба да се и ми побунимо. Јер без буне, нема ништа. Цео свет би требало да се побуни.
Имадох срећу, таксиста је из Хаитија. Почесмо на француском. И кад је чуо да сам из Србије, рече да смо ми исто колонизовани као и његова земља.
Морам рећи да Хаићани све знају, више него професори политичких наука овде, да памте своју невероватну историју.
Знала сам, али он потврди да је садашњи председник део америчке владе, а да Аристид не може да се врати, јер му Америка не дозвољава. Аристиде, кога је народ волео, је у Јужној Африци.
Било је дивно и за таксисту и за мене, јер не бисмо могли све рећи Американцима, који ништа не знају, јер је ово демократија Кока-Коле…
Растали смо се као пријатељи. Он се зове Ариел, а ја му објасних да моје име значи „леспуар” на француском.
Он диже песнице и рече: “Да живе све револуције за слободу!”
Нађа
3. мај 2010.
Американци ништа не знају о томе да је председник Буш млађи потписао да ‘Америка има право да шири и нетачну пропаганду свуда по свету у интересу земље.’
На шта вас ово подсећа?
Имам колеге који су опседунти легалним.. Паметни и дивни људи који не раде само за новац.
Овде је највећа еколошка катасрофа. БП платформа је изгорела. Тражили су нафту у дубинама, са површине океана. Они нису само Бритиш Петрол, него припадају огромној корпорацији за истраживање нафте.
То је приватна корпорација која је платила неким људима за одобрење.
Нафта шиба стално – хиљаде тона.
То значи да ће пропасти све рибе и рибари који су од рибе живели. Као и заштићене мочваре са птицама, и њихова гнезда, и мале животиње, и све.
Поново је Луизијана погођена, а сад су и Алабама, и Мисисипи, и Флорида.
Питам се – ова земља која има и војску и Пентагон и шаље људе на Месец – како не могу то да реше?
Куба би то решила или предвидела унапред, али они не би дали право неком да дође и ствара страхоте за лову.
Они чак предвиде урагане и склоне цело становништво. Што није било у Луизијани, где није било ни лекара.
Разлике су огромне – Куба брине о свом народу, а ово што се догађа у САД је галопирајући капитализам.
Нађа