Где ћеш ти Мило?

Српско – српски односи

Јавност, не само у Црној Гори већ и у Србији, недавно је уздрмала вест да је подигнута оптужница против 17 грађана Србије, ни више ни мање него за тероризам. Догађаји су се веома брзо гомилали један за другим. Добро је познато да је Црна Гора аутономну покрајину Косово и Метохија, иначе колевку српске државности, културе и духовности веома брзо признала као самосталну државу, а ових дана, после одржаних вишестраначких избора, Ферката Диношу именовала за првог црногорског амбасадора на Косову. Готово истовремено са победом ДПС–Мило Ђукановић на изборима, овај црногорски политички и државни лидер определио се да напусти положај премијера, а остане само на челу ове владајуће политичке странке. У политичкој теорији и државничкој пракси овај модел се назива „Вили Брант“. Боље упућену политичку и научну јавност не могу да изненаде резултати избора, јер добро се зна како се већ годинама одржавају избори у Црној Гори, а за овај нови модел се шефови држава опредељује онда када им прети опасност, ни више ни мање, него од сопственог народа. У сваком случају Мило Ђукановић је тако постао главни фаворит Вашингтона за улазак Црне Горе у НАТО пакт.

Из српске националне историје познато је да је и до сада много пута као и данас било изузетно тешко остати Србин.

„Развило се време опадања,
Набујао шљам разврат и пороци.
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања…
…..
Покрадени, сви храмови и чивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење,
Покрадени сви храмови и чивоти.“

Владислав Петковић Дис – „Наши дани“

Ово је време конвертита, слабића, кукавица, слугу, бедника и издајника сопственог народа. У таквим околностима најлакше је напредовати, сви грехови се бар тренутно опраштају, криминалци постоју државни и међународни лидери, за све то је довољно само пљунути на Србе и Српство. Све се може, како би рекао Марко Миљанов, само не живети часно и не дозволити да будеш прикован за материју и смрт. Зато у данашњој Црној Гори када мондијалисти Његоша оптужују за апологију геноцида „заборавља се да у питању није била просто акција против људи „друге вере“ већ против људи који су се идентификовали са окупатором, с’ туђином, освајачким народом који је 1499. заузео њихову територију, укинуо слободу црногорског народа, наметнуо своју власт и сваковрсне харече и испољио јасну намеру да преведе у своју веру и асимилише готово цео црногорски народ (као у суседној Албанији, после смри Ђурађа Кастриота – Скендербега) …“ каже, између осталог академик Михајло Марковић.

Наш мали српски народ данас преживљава тако дубоку кризу, те да није српских слава и националних знамења заборавили би смо и ко смо и који су нам корени и коме припадамо. Глобалисти су углавном равнодушни према српској традицији, изворности и лепоти српског националног духа. Национални идентитет и слобода се најчешће нападају зато што баш они представљају највеће вредности српске националне историје. „Митови су тотализације темељних људских преокупација …“ каже професор Мирко Зуровац, да би Ерист Кацирер дефинисао мит као један облик сазнања, облик живота и облик уметности. Вук Караџић је сматрао да велики људи и догађаји припадају митологији, а остали само историји. Где спадају данас индивидуални и колективни припадници српских политичких елита остаје нејасно.

Из блиске и даље српске историје познато је да су веома често империјални господари уображавали да је остваривање апсолутне окупације српског народа само питање дана, ефемерно питање, као и да су актуелне српске политичке елите умишљале да баш оне имају привилегију на историјски ход, али су и једне и друге илузије веома брзо историјски догађаји и стварна државна и политичка дешавања демантовали. Србија је била и остала на Балкану, а када се на дневном реду наметане борба за слободу и успостављање немањићке вертикале, у условима заоштравања и конфронтација она постаје подручје непресушних националних изворних надахнућа и непредвидљивости. Теме српства и отаџбинства по свом су значају одувек превазилазиле вишестраначје, како односе политичких снага, тако и свакодневни медијско-информативни политички ангажман.

На основу наведених и многих других реалних чињеница, које је немогуђе елаборирати на овако малом простору, дошло је крајње време за мобилизацију отаџбинских и патриотских снага и подизање на виши ново успаваног српског духа, запљуснутог таласима глобализма.
Љубав српског народа према отаџбини је одувек била исконска, тако да се она ни данас не може доводити у питање. Отаџбина је код Срба одувек била изнад политике и зато би данашње политичке елите морале да служе интересима отаџбине.

мр. Јово Марковић
Благоје Думељић

Читајте без интернета: