Хајка на епископа Артемија – удар на косовске Србе

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара епископу Рашко-Призренском и Косово-Метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ Захумско-Херцеговачки. Ово прво за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) озбиљно кадровско решење не може проћи без дугорочних унутарцркевих и политичких последица.

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио Рашко-Призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе С.Милошевића, у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације Косова од стране војске НАТО у лето 1999. године.

Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија ОУН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори како за локалне интересе своје пастве (помоћ у осигурању обезбеђења од стране мировних снага, организација допремања и прерасподеле хуманитарне помоћи, посета излованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре , скретање пажње на случајеве прогона од стране албанаца) и за политичке интересе – на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија око Ахтисаријевог плана 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну пиар-кампању у заштиту целовитости Србије. У том циљу је ангажована америчка лобистичка фирма, а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно владика Артемије деловао и у Србији, залажући се код Београда за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречeна пасивнa позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косоову.

До краја 2000. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан. Инволвирани у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма“ епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и од стране ОУН, и других међународних структура. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда. Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом В.Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године и редовно је оптуживао администрацију председника Б.Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао, да је дужност државе да примени сва средства, укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију узајамношћу. Приликом путовања на Косово председник Б.Тадић га је демонстративно игнорисао, посећивао је манастире покрајине без обавештавања о томе руководећег архијереја. Такође, епископ са своје стране, није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе, како се прекомерно троше (месечни расходи владике достизали су 1500 евра) средства које држава издваја за подршку косовској епархији, као и о злоупотребама.

Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џ.Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ јавно није благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато, што је Бајден био један од главних проповедника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала да хитно прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства“ укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу организаторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера“. У резолуцији Сабора је истакнуто, „да је данас Косово кудикамо даље од Србије, него пре доласка актуелних власти…Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власти Београда настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштите Косово“.

Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу. Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња“, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација, уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ Нишки Иринеј (Гаврилович) који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова, преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоочинског православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво Рашко-Призренске епархије постало је један од бастиона светоочинске вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа – модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. 2006. године намесник манастира Дечани Теодосије (Шабалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем Рашко-Призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за неподчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова“. Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, у систему благотворних кухиња и продаји дела црквеног земљишта албанцима. Овај последњи пункт има за циљ да подрије репутацију борца за Косово, иако су средства од уговора утрошена за плаћање лобистичке кампање у иностранству против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијалног секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода.

Према саопштењу српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене“ у косовској епархији.

Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову“, оптуживши „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији ради рушења и последњег стуба српске заједнице у покрајини“.

13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у Рашко-Призренској епархији и за време трајања исте суспендовао епископа Артемија са места руководиоца епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Наименованог за администратора епископа Атанасија (Јевтића), заједно са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Артемијем су 1990-их година називали „Три А“ Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали за препород Православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са пређашњим саборцем. Први кораци епархијалног администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијални центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света кадрови туче монаха покрај манастира нанели су несумњиву штету лику Српске цркве. Ново руководство је подвргнуло жестокој критици деловање претходника и затворило епархијални сајт. Борба се пренела на Интернет, јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета они су изјавили, да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својим келијама у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијалне грађевинске фирме „Раде Неимар“, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра.

Сумњив је и сам „привредни“ карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони“ економике, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај Рашко-Призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, подразумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење“ ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме кудикамо већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме.

Гестови новог патријарха у страну Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике-исповедника“ постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско“ крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодалних власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана од стране водећих (прозападних) српских медија, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима који су показали, шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине.

Избављење од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа, јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики“. Без „црквеног радикала“ званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власти Приштине је драгоцен дар за другу годишњицу „независности“ покрајине. Омразнути албанцима непријатељ уклоњен је рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским албанцима у остваривању њихових планова о „реинтеграцији“ Северног Косова.

22.02.2010
Георгиј ЕНГЕЛГАРДТ

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2796

Читајте без интернета: