Хандке: Србија је најверније огледало света

Ексклузивно – Петер Хандке: За моју епопеју о људскости нема веродостојнијих трагичара од Срба. Свако ће пре или касније сагледати опасне контроверзе данашњег света

Надомак сводова манастира Рача код Бајине Баште, са места одакле је прва генерација српских грађанских писаца за патријархом Чарнојевићем кренула пут фрушкогорских скитова, да будућим поколењима поред народне и црквене ствара писану књижевност, срећемо најзначајнијег савременог писца немачког говорног подручја. Непосредно пре него што ће примити „Рачанску повељу“, са Петером Хандкеом разговарамо о свету и Србији, још живој, помало бунтовној, непомиреној и непокореној Србији из које се, по његовом уверењу, најбоље виде опасне контроверзе савремене Европе. Зато не чуди што у разговор „ускачу“ Орић, Блер и Ахтисари, па чак ни то што док говоримо о Морави и Косову, гледамо преко Дрине у Републику Српску…
– У Бајиној Башти сам био 1995. године, то је први град у Србији који сам заиста разумео и проживео. Овде сам се осетио као код куће и то усред општег разорног једногласја мржње према Србима. Мени је било само до правде, или макар до отварања врата за могућности додатног промишљања. Исти осећај гајим према Студеници, где сам исте године био са Милорадом Павићем… Волим ја и Београд, али нисам човек метропола.

* Вашу књигу „Моравска ноћ“ ускоро ће представити издавач СКЗ. Како су село Породин, Велика Плана и један сплав на реци Морави постали позорница овог романа?
– Обилазио сам ова места уздуж и попреко, памтио пејзаже, седео у задимљеним кафанама, упознавао људе, осетио сам пуно тога, то је оживело моју машту, створио се распон између ствари које познајем и оних о којима је тек требало нешто да научим. Књига се на крају појавила као средњовековна епопеја – смештена у садашње време. Као што је иберијско место Нумансија заједно са Самаркандом последње уточиште у борби против Римљана, данашње координате трагичне епопеје морале су бити Породин, Велика Плана, река Морава…

* Јунаци „Моравске ноћи“ су они који су преживели убиство „бивше државе“?
– То је прича о изгубљеним људима Балкана, али и о писцу који се пита како да буде праведан према њима. Једноставна прича о избеглицама, о њиховим путовањима аутобусом на порушена гробља њихових најмилијих, док их чак и деца задојена мржњом засипају камењем… За писца је могуће да Косово и Метохију пресели у то село Породин, јер је књига далеко стварнија од реалности која нам је сервирана.

ЛИТЕРАРНИ ТЕСТАМЕНТ * ВАШ приповедач у „Моравској ноћи“ опажа једног дечака, у аутобусу који се креће ка окупираном гробљу. Да ли у њему види свог наследника у писању, да ли је то нека врста вашег литерарног тестамента?
– Мој наследник, настављач? Можда… Моје искуство балканских ратова, помешало се са мојим ранијим, првим југословенским искуством када сам на острву Крк упознао своју прву девојку. Цео живот сам трансформисао у ову књигу, у њу сам укључио и један свој сасвим конкретан сан, имао сам жељу да све то претворим у неку нову реалност.

* Пишете и о мржњи која се брижљиво гаји „на овим просторима“. Да ли је нормалан живот овде могућ?
– Шта је уопште нормалан живот? Вероватно, путовање истим тим аутобусом а да вас при томе нико не засипа каменицама зато што је на њему ћирилични натпис. Било би нормално ићи на гробље које није порушено већ је одржавано и сачувано… Истина је, нажалост, да ови људи не налазе гробове, већ рушевине и змијска легла у њима… Али они у тој трагедији и даље носе своју „нормалност“ коју им други ускраћују, носе у себи сва људска осећања, понеко још има жељу да се понекад насмеје… Њихов живот јесте претворен у бескрајну ноћ, али они у њој и даље постоје без обзира на то што зора можда неће сванути. То је моја епопеја нашег времена, слика и прилика света у коме живимо, а ови људи су највећи трагичари и јунаци данашњице.

* Срби су се највише клели у убијену државу, кажњавани су, прогнани су из Хрватске, свет нам отима Косово и Метохију… Овим притисцима одолева Република Српска, има ли она будућност?
– Не могу да одговорим да ли Република Српска има будућност, јер нисам политичар. Али као писац и обичан човек, једно знам: Република Српска већ јесте будућност. Био сам тамо неколико пута, најчешће у Вишеграду, последњи пут пре три године и не могу делити ваша свакодневна искуства. Оно што сада видим и чујем о Републици Српској улива наду, али ни у шта више не могу да се закунем: покушао сам пуних пет минута да будем експерт за Балкан, а сада мрзим свакога ко се као такав представља, а на телевизији их је хрпа. Прави експерти за Балкан су обични људи, њихов глас треба слушати, они знају шта је реалност. Ако будемо играли како „експерти“ диригују, „усрећиће“ нас баш као и народ у Либији коме су пресудили…

* Србија је увек мало другачија, мало бунтовнија од остатка Европе, шта нас то чини посебнима: православље, закаснели прекид са југословенством, слабашни отпор глобализацији, пркос и инат?
– Ја, Аустријанац нисам ту да вама говорим како Срби себе виде у огледалу, нарочито не „Вечерњим новостима“, јер ви јесте то огледало. Све то знате боље од мене. Оно што ја знам, то је да сте и посебни и другачији, због свих разлога које сте набројали. То је добро. Не желите ваљда да се утопите у овом мрачном, глобалном политичком подземљу. Ја сам написао свој еп о људскости, а за то нема бољих јунака од Срба. То што су моји јунаци страдалници које свет упорно не жели да види, за мене није важно. Ја нисам једноставан човек, верујем да нико није, па ће пре или касније свако сагледати опасне контроверзе данашњег света, то политичко подземље…

ХЕРОЈ ЕВРОПЕ * ДА ли вам је досадило да бављење Србијом и Србима плаћате губитком награда и да као најцењенији савремени писац немачког језика постанете мета „новоевропљана“? – Бавим се ја разним стварима. Био сам у Сребреници, о том ужасном злочину написао сам све што сам желео, као и многи други. Али писао сам и о српским селима у Подрињу. Неки други то нису желели, не желе ни данас. Због тога је Насер Орић сада слободан човек. „Запад“ се и даље претвара да не зна ко су овде добри, а ко „лоши момци“. Ти на западу Европе су највећи кривци, највећи грешници балканских ратова! Грешници! Питам их, где је Орић сада, да ли је у Тузли? Да ли се крије? Да ли га неки чувају? Да ли се оженио са принцезом из Саудијске Арабије? Можда је у Катару?
Или је председник фудбалског клуба у Кувајту?
Вероватно је на неком лепом месту, обезбеђен у сваком смислу, а шта Европа поручује свом врлом хероју који јој је срце ишчупао?
Можда: „Срећан Божић!“

* Током последње две деценије охрабрили сте велики број младих писаца, нарочито у Србији, да се литературом баве без страха да ће бити проказани и непожељни ако воле сопствени народ, да се одупру „дереализацији“ света…
– Сан младог писца да буде интернационални је – будалаштина. Свако има своје окружење, своје снове, своје околности у којима живи. Данас писац са Аљаске пише исту ствар као онај са Фиџија. Српски писац мора бити српски писац. Мора да верује у своја сазнања и осећања, да користи сопствене очи и уши, мозак и душу. То је једино исправно литерарно путовање. Такозвана интернационална литература је попут високе моде: сви носе исто одело. Када листам те књиге, видим да не постоји један Марио Варгас Љоса, има их на стотине на различитим крајевима света. Љоса Први, Љоса Други… Овај парадокс је важан и овако гласи: само сопствени сан може истински пробудити човека из сна!

* Како гледате на екипу политичара која дуго ведри и облачи Европом. Може ли се та политичка слика неким чудесним обртом преокренути?
– Да се неко од њих некада заљубио у Српкињу, било би неке наде… Али Тони Блер је био хендикепиран јер никада није упознао неку лепотицу из Ужица… Данас, после свега, тешко да би имао чак и најмању шансу „да прође“. Шалу на страну, нове генерације у Србији, млади људи, најбоље би требало да знају има ли шанси за човечнију и бољу Европу.

* Трудите се да промовишете српску књижевност на немачком говорном подручју. Који писци су вам најдражи?
– Потрудио сам се да преведем једну дивну књигу Милована Данојлића, „Драги мој Петровићу“, дело је доживело велики успех у Немачкој. Трудим се да наставим тако са најбољом српском литературом, кроз моју издавачку кућу у Немачкој. За једну од књига Миодрага Павловића сам написао поговор, али не знам колико је дело заиста продрло међу људе, ако изузмемо пасиониране читаоце. То је врхунска литература, као таква, она је данас на периферији друштвених збивања.

* Својевремено сте остали без Нобелове награде, припала је вашој сународници Елфриди Јелинек. Да ли ваше „србовање“ може имати везе са тим?
– Зар је нисам ја добио? Штета! Предвиђам да ће следећу Нобелову награду за књижевност добити Лео Меси! Зар није онај Ахтисари, тај дивни анђео, добио награду за мир! Ако мене питате, таквом човеку би било штета дати флашу најјефтиније финске вотке, а камоли награду за било шта.

* Да ли ћете и лично присуствовати промоцију књиге у Београду, 11. октобра?
Нажалост не, због обавеза враћам се раније у Француску, али „Моравска ноћ“ вам остаје. СКЗ је то лепо урадила, у лепој опреми, задовољан сам…

ЈЕДИНИ СТРАНАЦ
ПЕТЕР Хандке је „Рачанску повељу“ добио 2010. године, али му признање тада није могло бити уручено. То је учињено јуче, у манастиру Рача. Међу великанима, чувар универзалне истине, Аустријанац је једини странац у чијим се рукама нашла повеља. Овим поводом „Фондација рачанска баштина“ објавила је „Рачански зборник“ у целости посвећен Хандкеу и лауреату из 2011. године, Емиру Кустурици.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400196-Handke-Srbija-je-najvernije-ogledalo-sveta

Читајте без интернета: