Империја савија главу

APTOPIX Bush
Хамид Лафта –
Аутор је генерални координатор Ирачке демократске левице, био је затваран и мучен; иначе је новинар, оснивач Центра за ирачке социолошке студије, главни уредник листа Слобода, а објављује и у другим арапским листовима.

Од како је звезда британске империје почела да тамни, односно од почетка њеног пада, нарочито после Другог свтеско рата, кренула је да се уздише својим  сјајем америчка звезда да би својом блиставошћу прекрила цео свет. И у часу када је звезда америчке империје постала замена за британску, отпочело је њено „путовање“ преко територија утицаја бивше остареле империје. Сила је покретала и водила ужасне ратове, у потаји или јавно, водила рат под именом „хладни“ против Совјетског Савеза и оног што се називало „социјалистички лагер“, мобилишући хиљаде, на стотине хиљада агената и за чији су ћар жртвоване стотине хиљада људи преко подршке и постављања низа деспота и убица за владаре народима трећег света, на свим континетима, а све под различитим именима, називима и формама борбе против  „нерпријатеља“ као што су „национализам“, „комунизам“, „социјализам“ и „родољубље“. Међутим, све је то била лаж, оно што је све те народе одвело у пропаст, рушење и уништавање материјалних  и људских ресурса, кроз унутрашње и спољне ратове који су произвођени по основи различитих аргумента и лажи, под заводљивим слоганима да се воде против империјализма, ционизма и рекације. А све што су ти народи добили били су, само још у већој мери, затвори, окови, прогони. Слободе је било све мање, а глади и несреће све више. Диктатор је био најбољи амерички производ, најставрнији и најбољи да оствари циљеве империјализма у Заливу и осталим арапским регијама. Посебно у Ираку, али и у осталим важним деловима света, оним који су најпривлачнији за пљачку и дивљање САД и водеће светске капиталистичке аждаје. Диктатор је њима утро најкраћи пут, онај који је највише одговарао нељудској природи и нермилосрдном кретању америчког капитала, а то је пут рата и регресије, опадања народне снаге и њених ресурса. Ето то је био Ирак, који се налази пред уласком у шесту годину  окупације, а који и даље представља „демократски“ крвави жрвањ, место сталних пожара и смрти. Потписан је и оно што је обећавајуће названо Безбедносним споразумом између америчке и ирачке владе; дошао је и амерички император Буш да прослави оно што је остварио амерички народ на пољу „безбедности и мира“ и пљачкања ресурса, дошао је а да није нашао за сходно да упути реч извињења или саучешћа за жргве његове агресије на Ирак и ирачки народ. Упркос чињеницама, он је изнео лажна доказе у вези са агресијом, личећи, том приликом, пре на какву дивљу звер која поносно раздире јагње пре њеном  мајком,  глумећи да му пружа некакву заштиту, замишљајући химерички да је успео да уништи дух отпора и да је успео, после покопаног диктатора, да лиши ирачки народ остатка поноса и части, родољубља и човечности. Међутим, ципела једног Ирачанина, којег смо очекивали као месију, био је одговор сваког слободног Ирачанина Бушовој умишљености и охолости, да би приморала охолоог императора да спусти своју главу, по први пута, пред ирачким народом, и по први пут у историји његове нехумане империје, како би ослободио пут ципели према америчкој застави, симболу њеног суверенитета. Ципела је постала савршени израз части сваког Ирачанина. Она није имала други циљ осим главу тиранина, видећи га не као представника америчког народа, већ као символ једне класе и мањине криминалаца, експлоататора и убица, да би, на крају, та ципела  постала символом беса и „доста“ свих тиранисаних, понижених и мучених народа на Земаљској кугли, бачена у лице капиталу, експлоатацији и варварству који су оличени у личности Буша, чувара интереса капиталистичког монопола а не америчког народа, чији су слободари објавили да одбацују агресивност своје владе и тражили да се америчке снаге повуку из Ирака.

Дакле, упитајмо се откуд протест баш ципелом?

Ципела је, просто, најпрљавији ствар на човеку, најближа најнижој гамади која се човеку испречава на путу. Нема сумње човек, кога је дуго ишчекивао Ирак, није мога да нађе увредљивију и прљавију ствар у име одбране своје части и части свог народа и свих понижених народа Планете, за Буша нечовечног императора. Он је само зграбио своје ципеле да изврши своју дужност и да ципеле изврше своју дужност на најбољи могући начин.

А они који кажу да је наш ирачки месија претерао у својој гостољубивости према једном председнику који је дошао у „пријатељску“ посету, они су само најбољи доказ да су савршено хармонизовани са својом стварношћу, јер они и не угошћавају друге до само силеџије, убице, злочинце и насилнике. Јер, како је другачије могуће схватити Буша, но као госта који стоји између хиљада својих војника, својих стражара и авиона који бљују смрт, рушења и разарања. А какав је то гост који ти руши дом без твоје дозволе, упада у твоју спаваћау собу без срама и стида.

А најтеже од свега јесте то ако се овај смели гест, који много тога говори, схвати као баналан, да је он дело једног кољача терористе, а да се није свесно  да би такав став могао да  улепша слику тероризма и учини да он придобије на снази у делу јавности, којој се може чак да причини да је тероризам близак покрету отпора окупацији, упркос њиховог става према том делу. Све ово може да учини да се сваки чин унизи, потцени одгвор народа учињен руком једног ирачког месије осветника за част и слободу свога народа и своје потлачене домовине. Такви најбољи одговор за своје заблуде могу да пронађу код великог ирачког песника Музафера Наваба који каже:

Багдад је невеста вашег панарабизма,
Па зашто гурате у њену постељу све курваре,
А оставили сте своје ханџаре
И прзерели част,
Подвикнувши јој да ћути и да им се преда.
Нек вам то буде на част, ДЕЦО  КУРВИНА!

Читајте без интернета: