JA ТЕБИ, ТИ МЕНИ

Не једном је Нобелова награда доказала да jе политичка, пре свега., па према томе и често неправедно дељена. Али ко нас пита у овом свету за правду. Већ ваља мислити онако како својевремено амбасадор Иглбергер поучио Момира Булатовића: Младићу, зар ви још размишљате о правди. Интереси… интереси…!

Било је чудних носилаца овог високог признања. Од оних који су га добили за мисионарење, било верске или политичке природе, па до оних који су били терористи, па потом мировњаци, па опет терористи. Ћуд је светских моћника промењива и загонетнија од женске ћуди. Сви који размишљају о правди одавно су крезуби, поломили су зубе о ову воћку чудновату. А они који су старији, поломише некадашње социјалне зубне протезе, а ови нови пензионери данас плаћене из свог танушног џепа. Шта ћемо-ооо: добили смо што смо тражили. Идемо даље, па макар само до Раље.

Најновији срећник који је добио Нобелову награду за мир стигао је до штаба Нобелове награде у блиндираним колима, из своје куће, значи из амабасаде, која је опасана тешким бетонским  коцкама како је ко, онако демократску, не би дигао у ваздух. Стигао је из Куће рата, а не из Беле куће. Далеко му (ратна) кућа!

Покушао је да објасни, оно што се не може објаснити другачије но силом, да објасни да постоје праведни ратови. Само провидна фраза светог Аугустина и каснијег Томе Аквинског. Обојица припадају западном кршћанству. Гле, случаја! За сваки случај славодобитник прпрема нових 30 хиљада војника за праведни рат у Авфганистану. Очекујем добар одзив из Србије свих оних који су били против рата око распада Југославије. Жене у црном биће болничарке на авганистанским фронтовима. Добровољно.

Нобелова награда за мир је напуњена пушка рата. Не пушка, него узи, калашњиков. После ове Нобелове пушке могу се очекивати и нови ратови. Не мора их покренути садашњи славодобитник. Увек ће се наћи у тој великој земљи, која је и по нечему сјајна, неки мрачни Тексашанин, који би да пије крв уместо вискија, а наследник је првих колонизатора и истребљивача Црвенокожаца, напасник младих и лепих Индијанки. Хаг није тада постојао, а и да јесте том грађанину се не може судити изван домовине, мада је цео свет замишљен да буде његова домовина. Аферим, рекло би се на наивном Истоку.

Читајте без интернета: