Јелена ПОНОМАРЈОВА: Политика даљинског нишана, или Три начина да се нађете под капом НАТО

Игор Јургенс

Јарославски политички форум, који је отворен 9. септембра, трансформише се у један од централних терена за елаборисање стратегијe развоја савремене Русије, одређивања приоритета државне спољне и унутрашње политике. С тим у вези посебну пажњу заслужује реферат председника управе Института за савремени развој (ИНСОР) И.Ј.Јургенса. Једна од главних идеја реферата јесте предлог о проширењу сарадње Русије са НАТО, све до потпуне интеграцијe Руске Федерациjе у Алијансу.

Према уверењу Јургенса, приликом сачињавања реферата колектив аутора полазио је од тежње да се „продрма аудиторијум“ (1). Копредседник  у Јургенсовој секцији, у којој треба да се догађа назначено „размрдавање“, је бивши генерални секретар НАТО, лорд Џ.Робертсон. Робертсон нипошто није сватовски генерал. У децембру 2010. gодине у Лисабону ће се одржати самит НАТО, на коме ће бити усвојена нова стратешка концепција тог војног блока и, вероватно ће бити преиспитани (на папиру) односи према Русији. Не сумњам да је позив бившег генералног секретара Алијансе скопчан са жељом да се утиче на дискусију о том питању, исказујући спремност на сарадњу.

У реферату, како су саопштили медији, презентирано је неколико „позитивних сценарија“ развоја односа Руска Федерација – НАТО.  О институционалној интеграцији, додуше, нешто је овлаш написано још јануара 2010. gодине у раду „Русија XXI века:  лик жељеног сутра“: „…са суштински промењеним НАТО Русија успешно окончава преговоре о свом улaску у алијансу, што ће стимулисати његову даљу позитивну трансформацију“ (2). У реферату је о томе речено нешто детаљније. Следећи сценариј јесте „савез са савезом“ и значи  придруживање Русије НАТО на бази билатералног стратешког споразума о безбедности. Аутори реферата сматрају, да та варијанта  може бити  уграђена у  понуђени од стране Дмитрија Медведева нови споразум о европској безбедности. Трећи сценариј претпоставља стварање координационог савета међународних организација (НАТО,  ЕУ,Организације Споразума о колективној безбедности  (ОСКБ), Шангајске Организације за сарадњу (ШОС) и, могуће је, уз учешће ОУН).

Прелиминарно упознавање са инсоровским плановима  изазива апсолутно природна питања. Осврнимо се на она најважнија.

Као прво, може ли се – макар хипотетички –  војно-политичка организација, која је створена са циљем постизања глобалног лидерства Сједињених Америчких Држава,  третирати стратешким, и уз то још и равноправним партнером Русије?

Друго, кореспондирају ли те лабораторијске конструкције експерата са националним  интересима Русије?

На прво питање мој одговор је децидан – не. Никада САД као светски хегемон, као главни идеолог и организатор НАТО, неће  ни једну другу земљу, па према томе ни Русију, третирати као себи равну. НИКАДА!

Позив и припрема јавног мнења на могућност уласка Русије у НАТО, уз могућност да Русија при том сачува статус суверене државе,  потврда је или професионалне некомпетентности аутора „Јургенсовог реферата“, или  се ради о операцији у информативном рату, коју изводе снаге које су  заузеле курс у правцу трансформисања НАТО у глобалну организацију.  У ово последње убедио ме  сам Јургенс, који је уочи отварања Форума изјавио, да ће у „коначној варијанти реферата бити узето у обзир мишљење експерата лондонског Међународног института за стратешка истраживања (IISS)» (2). Шта то значи? Стратешки важни документи руске државе отворено се усаглашавају са главним интелектуалним центром за спољни обавештајни рад Велике Британије!  Само то једно прецизирање господина Јургенса довољно је па да се никада озбиљно не  разматра питање о интергрисању Русије у НАТО

Одговор на друго питање заузеће нешто више места. У овом тренутку постоје три кључна државна документа, којима се одређују појмови националне безбедности и националних интереса Русије. То су Концепција спољне политике Руске Федерације, Стратегија националне безбедности РФ до 2020. године и Војна доктрина Руске Федерације.

Дакле,  према Концепцији спољне политике, „реално оцењујући улогу НАТО, Русија полази од  значаја сукцесивног развоја узајамне сарадње у формату Савета Русија – НАТО у интересу осигурања предвидивости и стабилности у Евроатлантском региону, максималног коришћења потенцијала политичког дијалога и практичне сарадње приликом решавања питања, која се  тичу реаговања на опште опасности, – тероризам, ширење оружја за масовно уништавање, регионалне кризе, наркотрафик, природне и техногене катастрофе. Русија ће изграђивати односе са НАТО  узимајући у обзир степен спремности алијансе на равноправно партнерство, стриктно поштовање принципа и норми међународног права, извршавања од стране свих његових чланова преузетих на себе обавеза у оквирима Савета Русија – НАТО, које подразумевају да неће осигуравати своју безбедност на рачун безбедности Руске Федерације, а такође обавезе о војном суздржавању.  Русија задржава негативан однос према ширењу НАТО, поред осталог, према плановима пријема  за чланове алијансе Украјине и Грузије, а такође  према приближавању војне инфраструктуре НАТО руским границама у целини, што нарушава принцип једнаке безбедности, води у појављивање нових линија поделе у Европи и противуречи задацима повећања ефикасности заједничког рада на тражењу одговора на реалне изазове савремености“ (подвукла Ј.П.) (4).

Стратегија националне безбедности садржи још ригиднији став по том питању. Цитирам: „т.17. Детерминишући фактор у односима са Организацијом Северноатлантског уговора и даље остаје неприхватљивост за Русију планова померања војне инфраструктуре алијансе према њеним границама и покушаји да јој се дају глобалне функције, које су у колизији са нормама међународног права (курзив –  Ј.П.). Русија је спремна за  развијање односа с Организацијом Северноатлантског уговора на бази равноправности и у интересу јачања свеопште безбедности у Евроатлантском региону,  чији се дубина и садржај детерминишу спремношћу алијансе да узима у обзир законите интересе Русије приликом вршења војно-политичког планирања, поштовања норми међународног права, а такође  у њиховом даљем трансформисању и трагању за новим задацима и функцијама хуманитарне усмерености“ (5).

У Војној доктрини је фиксирано, да  делатност Руске Федерације на плану задржавања и спречавања војних конфликата претпоставља „д) јачање система колективне безбедности у оквирима Организације Споразума о колективној безбедности (ОСКБ) и повећање њеног потенцијала,  јачање сарадње у области међународне безбедности у оквирима Заједнице Независних Држава (ЗНД), Организације за европску безбедност  и сарадњу (ОЕБС) и Шангајске организације за сарадњу (ШОС), развој односа у тој сфери са другим међудржавним организацијама (Европском унијом и НАТО)“ (6).

Као што видимо, никаквих основа за сачињавање планова који се уваженој публици нуде  у „“Јургенсовом реферату“ званични државни документи, који одређују националне приоритете и основе националне безбедности Русије, не дају. Не само реализација, него и иоле озбиљно разматрање инсоровских сценарија могући су  једино  ако се анулирају наведена документа, или се преиспитају. Ја постављам питање: није ли зарад тога господин Јургенс и одлучио да најпре „размрда“  јавно мнење, како би потом преиспитао националне приоритете, а потом већ, како је оштроумно  приметио у „Дану одликаша“ М.Кононенко, „пружио руку поверења неумољивој логици историјског развоја“ – тријумфу НАТО? (8)

Они, који истражују јавно мнење у вези са савезом Русије и НАТО, сматрају, да  није Москва та, већ Брисел, који треба да буде иницијатор интеграције – као, треба да уследи „обраћање НАТО Руској Федерацији са позивом на продубљивање сарадње“. Јургенс чак допушта, да би такво обраћање „могло бити  усвојено на децембарском самиту алијансе у Лисабону“ (8). Први конкретни  кораци на  путу зближавања треба да буду преиспитивање функција и састава Савета Русија – НАТО, руског представништва при НАТО, да буде појачано представништво руских дипломата у разним радним органима НАТО. А одмах иза тога – активно укључивање Русије у такозвану „практичну узајамну сарадњу у региону авганистанско-таџикистанске  границе и заједничке  припреме мировних операција“. „Управо су за што скорије, максимално потпуно коришћење ресурса Русије на авганистанском правцу заинтересоване структуре НАТО. Док таква заинтересованост постоји, Москви ће обећавати и „кутију колача, и теглу слатког“.

Узгред, о роковима  реализациоје предложених сценарија Јургенс је говорио веома неодређено – то се може догодити кроз 10,15, 25 година, а можда и више (9). Другим речима, предлог да се „легне“ под НАТО је политика  даљинског нишана.  Али не лези враже. Ресор Алена Далеса, сетимо се,  такође није постављао конкретне рокове за уништење СССР, а резултати су, што би се рекло, ту пред нама.

Бојазан да ће на таласу „размрдавања“ јавног мнења у корист удруживања са „мировњацима“ из НАТО Русија  почети брзо губити свој суверенитет,  нипошто није без основа. У крајњој линији, знам тачно: ни ја лично, ни веома многи грађани Русије  „лик жељеног сутра“ наше земље ни на који начин не везујемо за НАТО – тим преживелим своју епоху војним блоком, на чизмама чијих војника се скорела крв мирних становника Босне, Србије, Авганистана, Ирака…

*Јелена ПОНОМАРЈОВА је магистар политичких наука, доцент МГИМО МИП Русије

________________
(1) http://m-kalashnikov.livejournal.com/596669.html.
(2) Русија ХХI века: лик жељеног сутра. – URL: http://www.riocenter.ru/files/Obraz_gel_zavtra_0.pdf.
(3) Там же.
(4) Концепција спољне  политике РФ (12 јула 2008. Пр – 1440). Гл. 4. Регионални приоритети. – URL: http://archive.kremlin.ru/text/docs/2008/07/204108.shtml).
(5) Стратегија националне безбедности РФ до 2020 г. (утверђена Указом Председника Руске Федерације 12 маја 2009 г. № 537). – URL: http://www.scrf.gov.ru/documents/99.html.
(6) Војна доктрина (Указ Председникa РФ № 146  5 фебруара 2010 г.). – URL: http://www.rg.ru/2010/02/10/doktrina-dok.html.
(7) Кононенко М. Дан одликаша. М.: Фолио, 2008. – 287 с.
(8) http://www.gazeta.ru/politics/2010/09/02_a_3414237.shtml.

(9) Комсомолска правда. – 5 септембра 2010.

 

http://srb.fondsk.ru/pview/2010/09/10/politika-dalinskog-nishana-ili-tri-nachina.html

Читајте без интернета: