КАКО, МОЖДА, ВОЛЕТИ СРБЕ?

Заиста Србе није лако поштовати, а камоли волети. Недисциплиновани, још живе у османлијском царству, нарочито они јужно од Шумадије, неурбани су, свадљиви, преки лоши возачи, још гори љубавници, очеви, сејачи сперме широм света, али неплодни, врло офанзивни, милитиантни. бициклисти, трициклисти и тако све редом. Све до Авганистана. Дуго већ размишљам о томе како спасти Србе од тога да неминовно, и уз артиљеријске слављеничке салве и плотуне, ишчезну са ове срећне Планете. И то пре него се угасе ЕУ и НАТО.

Истина, на том путу спасавања Србије учињено је већ пре мене, понешто, у бившој нам братској и јединственој држави. Али, ипак мало. Срби су се, без насиља са стране, одрекли још тада свог вековног писма и прешли на латиницу како би њихове књиге сви остали, у тој чудној земљи, могли да читају. Одрекли су се, добрим делом своје популације, и цркве. Одрекли се и власти. Готово их није било у дипломатији, а у „органима“ само одани одрођавању своје расе. Ал΄, како рекох, то је било недовољно.

И сада треба да кренемо, када смо били блесави па нисмо на време све то обавили, у све ово горе речено, а што смо површно радили деценијама у Бившој. Треба кренути врло офанзивно, милитантно. И хвала Богу Милосноме да буде тако. Само се тако са реметилачким Србима може разговарати. Ћирилица, то говедарско писмо, мора нестати сасвим. Дакле, под хитно уклонити све преостале ћириличне натписе, како не бисмо изазивали оне који када је виде добију одмах горушицу. Црква да се преда бизнису, кокетирању, да не кажем са свиме што није духовно. Али то није довољно и стога предлажем још ригидније мере: чмарисање, свима редом а највише ЕУ, НАТО и јединој преосталој светској сили. Одрећи се треба, под хитно, српских слава, даћа, венчања под шатром, венчања уопште. Организовати барем једном годишње Параду снова, односно поноса, То све ће многе задовољити и почеће на нас да гледају са више поштовања. Треба се одрећи и језика, пре него нам га сасвим отму комшије, јер онда ће та заслуга што немамо матерњи језик бити припсана њима а не нама. И на крају, можда и најважније: И оно мало теритгорије које се још назива Србија треба без колебања преимоновати. Сви ће бити срећни, а комшијама ће и петли носити златна јаја. Србију треба добровољно преименовати, да сви буду задовољни, не само комшије.

Паде ми овога часа на ум чак и добар предлог: има једна земља која се добро снашла у свим овим глобалним променама. Име јој је Грузија, ја само предлажем кратку, једноставну фонетску интервеницију: из тог профитног назива треба избацити само слово „р“ и ето новог имена – Гузија, за државу нам. Зашто друге не учинити срећним?! Хришћански је.

Читајте без интернета: