Владимир Кршљанин: КАКО НАПРЕД?

Изазова је много. Не само за Републику Српску, што је очигледно од њеног настанка, већ и за опстанак Србије. Било је тешко борити се свим легитимним средствима током 90-их. Али, последице су још горе током последње деценије, кад се од оваквог начина борбе одустало.

Погледајмо негативне аспекте данашњег стања, има их много:

– подељеност нације,
– војна окупација Републике Српске и Космета,
– латентна окупација Србије,
– губитак економске, а посебно финансијске самосталности,
– социјална пропаст, глад, изумирање становништва геноцидних размера,
– морална деградација друштва која се преувеличава кроз контролисане медије,
– одсуство развојног концепта, па и самог развоја,
– одбрамбена моћ декоративних размера,
– доминација лажних елита и колонијалне, рајетинске свести у јавном животу,
– итд. итд.

Позитивних аспеката је мање, али су снажни:

– очување и кристализација националне идеје,
– иако маргинализован, стручни професионални кадар постоји, у свим сферама – од духовне, преко пословне и научне, до сфере одбране и безбедности,
– природни ресурси нису до краја девастирани ни распродати,
– родољубиве омладине је много више него што је окупатор планирао,
– и најзад, концепт униполарног света је доживео крах; англоамеричка империја је у агонији, сам концепт њене монетаристичке диктатуре се руши; она више нема довољно ресурса да се Србијом и Балканом бави онако као што је то чинила последњих деценија. Са друге стране, Русија, која нам због своје кризе 90-их није могла бити ослонац, данас је најактивнији чинилац у групи великих земаља које су постале носиоци светског развоја, и које већ сада доминирају светом на пољу реалне економије, уз одбрамбену моћ довољну да одврати сваког противника.

Србија је вековима на бедему одбране хришћанства. Јеретички агресивни римски левијатан је вековима одгризао делове српства и православља. У последња два века водећу улогу у империјалном затирању српства и православља, али и слободе и живота у читавом свету преузима приватна британска империја, односно главни носилац антиљудске, дакле сатанске јереси – англоамеричка олигархија. Кроз цео 19. век Британија је била на страни Турске против Русије и Србије, све време градећи своју агентурну мрежу на Балкану, уз помоћ које је покушавала да се представи као пријатељ балканских народа.

На овом месту, уместо опширног препричавања следа бројних историјских чињеница, довољно је навести само два открића најугледнијих српских научника, која су се последњих месеци појавила у њиховим књигама. Историчар академик Драгољуб Живојиновић у својој књизи “Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт”, доказује, на основу извора из британских архива, да је циљ Британије у првом светском рату био да Србије више нема. Проф. др Смиља Аврамов у својој књизи „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…“, такође на основу докумената из британских архива, доказује да је Анте Павелић био британски агент још од времена пре убиства краља Александра.

Дакле, Југославија – англоамерички концепт, формирана је да би била брана руском утицају на Балкану. Била је то држава у којој је живела огромна већина Срба и донела је, док је постојала, стабилност Балкану. Али у њене темеље био је уграђен динамит, активиран два пута – 1941. и 1991, оба пута са геноцидним последицама по Србе.

Рецепти правих светских злочинаца и диктатора, сада су, после Авганистана и Ирака, веома прозирни. Њихове тајне службе организују злочин, ангажују локалне извршиоце, затим њихови светски медији тај злочин многоструко преувеличају, оптуже за злочин неког слободарског локалног вођу или неухватљивог борца – и ето повода за рат, уцене и пљачку. И све то у лажној нади да њихови прави злочини никад неће бити ни разоткривени, а камоли да ће организатори и починиоци за њих одговарати.

А што и да не гаје лажне наде, кад постоји покорност Молоху. И кад жртве усвајају резолуције којима осуђују сами себе. Молоху је у Хаг послато преко 90 Срба, од којих су 16 већ мртви, а остали робијају. Међу њима је седам шефова државе, један председник парламента, три потпредседника владе, три министра одбране и унутрашњих послова, шест начелника генералштаба, један шеф државне безбедности, осамнаест генерала и пет градоначелника! А притом Срби на Балкану, подељени у неколико резервата, као у концентрационим логорима, одушевљени поретком у англоамеричком европском рајху, својом крвљу и знојем хране Молоха и – умиру – од сиромаштва, болести и глади. Свакога дана у Србији нас је 100 мање. Свакога дана, свакога дана…

Специјални представник – амбасадор Русије при НАТО-у Дмитриј Рогозин изјавио је 21. фебруара 2008. да је спонзор „независности Косова“ – наркомафија. „Имамо информације“, рекао је он, „да је Косово постало не само база за пребацивање тешких наркотика даље у Европу, већ и једна велика колективна нарколабораторија“. Он је додао да Русија поседује податке да је одлука неких земаља да признају независност Косова „повезана са тиме, да су лобистичке услуге неких политичара плаћене прљавим новцем наркомафије“.

Председник Руске Федерације Дмитриј Медведев је у време проглашења „независности Косова“  био председнички кандидат на врхунцу предизборне кампање. Једино његово путовање у иностранство тих недеља, била је посета Србији, само недељу дана пре председничких избора у Русији. Непосредно по повратку, 27. фебруара 2008, на предизборном скупу у Нижњем Новгороду, Медведев је изјавио да подршка Србији у решавању косовског проблема мора бити „не само морална, него и практична“. У свом до данас најисцрпнијем јавном излагању о односима са Србијом, које се због своје свеобухватности мора сматрати и програмским, Медведев је обећао: „подржаваћемо Србију у захтеву да се анулирају незаконите одлуке о Косову, и то не само са говорнице УН“. Он је изразио уверење да ће учешће Србије у пројекту „Јужни ток“ и другим великим пројектима Србију ојачати и помоћи „нашој српској браћи да изађу на крај са проблемом који се на њих сручио“.

Објашњавајући суштину и међународне реперкусије признања независности Косова од стране „групе држава“, инспирисаног „преко океана“, Медведев је нагласио да је тиме „угрожена безбедност и стабилност читавог региона“, у којем је и шибица довољна да изазове европски пожар. „У Европи се ствара жариште нестабилности“, истакао је он, „и могућности ширења шверца дроге и других зала, и цела та зараза ће се ширити у Европи и код нас. Ето зашто проблем Косова и Србије директно утиче и на живот унутар наше земље.“

Ове изјаве највиших руских званичника српски политичари никада нису адекватно оценили. Ту није само реч о подршци Русије нашем одбијању независности Космета, већ о разјашњењу криминалне суштине Молоха. Молох се бави заштитом наркомафије, она је његова продужена рука, па док је то тако, ни један захтев Молоха не сме бити разматран као легитиман и демократски.

Данас владајућа српска политика, доживела је стварни крах и симболички крај усвајањем резолуције ГС ОУН о Косову. И они склони да верују у евроунијатску шарену лажу, надали су се да ћемо на том виртуелном путу ипак чувати своју целовитост и достојанство. Сада виде да за ову вештачку политичку гарнитуру не постоји уступак који нису спремни да направе.

Шта нам данас треба?

1) Консензус око општенационалног циља да територијална расцепканост нације мора бити превазиђена.

2) Морални национални ауторитет, данас одсутан из политичког живота – један компетентан Српски национални савет који ће прокламовати општенационални циљ и два битна темеља за његово остваривање:
– савезништво са Русијом и
– развој реалне економије.

3) Укључивање све национално свесне интелигенције у јавни политички живот, активно и бар једнократно – до поновног јачања државних институција и суверенитета земље, и то и појединачно и организовано, кроз један широки покрет, лишен идеолошких предрасуда и каријеризма.

Овде изречене дијагнозе и закључци односе се пре свега и посебно на матицу, без чијег уздизања није могуће решити ни један национални проблем. Република Српска има сва морална права да матицу у томе подстакне.

Владимир Кршљанин, председник Покрета за Србију

Излагање на конференцији „Изазови Републици Српској, српском народу и могући одговори на њих“, одржаној 23-24. септембра 2010. године у Бањалуци, у организацији Српског народног покрета „Избор је наш“

Читајте без интернета: